Žaoke s margine
Prenosimo još jednu kritiku jedne od pet knjiga iz edicije Peščanika objavljenu u dnevnom listu Danas. Ivan Milenković je pisao o knjizi Peščani sprud, Teofila Pančića.
Prenosimo još jednu kritiku jedne od pet knjiga iz edicije Peščanika objavljenu u dnevnom listu Danas. Ivan Milenković je pisao o knjizi Peščani sprud, Teofila Pančića.
Čini nam se kao da Tadić mnogo više pažnje posvećuje njima – evo ga gde je sada potpisao nekakav dokument o pomirenju DS i SPS – nego nama i onome što mu mi, njegovi govorimo, ali on ostvaruje baš ono o čemu i mi govorimo.
Odmah moram da kažem da uopće ne delim dojam Brane Crnčevića da se „Izveštaj“ čita „lako“, te da je reč o „zanimljivom cinkaroškom štivu“ (NIN, 25.09.08, str. 23).
Tadić je nastavio, kao u kakvom zanosu, da ogromnu energiju troši u pokušajima da. Ovde se rečenica foknerovski prekida jer nije lako prevaliti preko usana na šta to predsednik Republike troši silnu energiju.
Pošto je Evropska unija odbila da odmrzne Prelazni sporazum (Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju), Oli Ren, visoki činovnik gradilišta „Evropa“, predložio je Srbiji da jednostrano primeni neke od odredaba SSP.
Pod uticajem dve suprotstavljene sile – unutrašnje, koja je bila u zavadi sa stvarnošću i spoljašnje, koju je proizvodio Tadić – Radikali se nisu naprosto rascepili, nego su popucali, kao grnčarski sud.
Smrt Ranka Panića je, kao i svaka nasilna smrt (ukoliko se takvom pokaže), užasan događaj. Nekoliko dana posle radikalskog mitinga od 29. jula čovek je umro.
„Video sam policajca da nišani pravo u mene. Nisam verovao, nasmejao sam se i rekao mu da smo obojica Srbi i da nam to ne treba. U tom trenutku me je pogodio gumeni metak“ (NIN, 7. 8. 2008).
Zašto se patriotsko-patrijarhalni blok ućutao? Zato što zastupa isti pogled na svet kao i Muamer Zukorlić. To je ista ideja da se svima nametne jedan pogled na svet, ista netrpeljivost prema drugome, ista retorika, ista kulturna politika, ista beda i isti jad.
Ima nečeg u toj fotografiji što odiše apsurdom, komikom, mukom, smehom, ima nečeg blesavog, ima nečeg na šta bi, možda, trebalo da se navikavamo.
Ta tri prsta deo su srpskog identiteta na isti način na koji je ruka podignuta u nacistički pozdrav deo nemačkog identiteta… I sad je Tadić našao da Bušu iza leđa maše prstima i da ga čika simbolom zločina, pada i smrada.
Potpuno je zapanjujuće da niko od sve silesije posmatrača, komentatora i (b)analitičara srpske političke scene, nije uočio osnovni razlog divljanja za vreme radikalskog mitinga: dosadu.
Jeste da su radikali divljali, ali zar je to ikoga iznenadilo? Iste večeri uhitilo je Radovana Karadžića. A onda je Ivica Dačić izjavio da nema ništa s tim. Ajde!
Zašto je ova karikatura genijalna? Na ravni poruke stvar je potpuno prozirna: Koštuničina era je upravo okončana i Koraks baca u smeće svoj glavni lik iz te ere.
Trima malim parlamentarnim partijama, DSS, SPS i LDP, u narednom periodu, do sledećih parlamentarnih izbora dakle, bili oni redovni ili vanredni, predstoji žestoka borba za opstanak.
Dačić je ušao u racionalni poredak interesa, što znači da on za birače počinje da se bori na terenu koji do sada nije bio njegov.
Suverenost na način kako je shvataju političko – intelektualne elite u Srbiji i na Kosovu gangrenozna je tvar koja naprosto razara organizam.
Kada Tadić progovori o nacionalnom pomirenju, a nacionalno svesna inteligencija razdragano podrži tu njegovu nepromišljenu i nedomišljenu fintu, belodano je da tu nešto (ništa) ne valja.
Smisao razdvajanja politike i morala – što pada u isto sa razdvajanjem države i crkve – jeste u sledećem: ne postoji više vrhunsko (kolektivno-moralno-religijsko) dobro, koje prethodi političkom delovanju, već političko delovanje preuzima primat.
Da li je odluka Zorana Alimpića, da konstutivnu sednicu skupštine grada zakaže za više od mesec i po dana od trenutka kada mu je saopšteno da je obezbeđena skupštinska većina, donesena u skladu sa zakonom ili nije, u ovom je slučaju manje bitno.
Šta kog đavola znači „nacionalna vlada“? Radikali, DSS i socijalisti prete nekakvom nacionalnom vladom, što implicira da vlada koju bi sastavio Tadić, ili, što je još gore, u kojoj bi bio LDP, ne bi bila nacionalna, nego, recimo, nenacionalna, anacionalna, protivnacionalna.
Tumačenje izbornog rezultata patriotsko-patrijarhalnog bloka zavisi pre svega od toga da li će uspeti da obrazuju vladu ili ne.
Šta, dakle, Dačić može da uradi? On se može priključiti radikalima i Koštunici i tako, najdalje za četiri godine, politički upokojiti i svoju stranku i sebe, ili se može priključiti Tadiću, pokušati u tom priključivanju da bude skroman kakav je bio i do sada, i tako probati da preživi.
Entuzijazam sa kojim DSS razara društveno, državno, nacionalno tkivo, fanatična ubeđenost sa kojom vodi najprljaviju kampanju koja je viđena na ovim prostorima, kao i to što će se stopiti sa radikalima, ne ostavlja gotovo nikakakav prostor za optimizam.
Radikali + Koštunica + Dačić ponašaće se, u slučaju da oforme vladu posle 11. maja, kao pacov na trbuhu svoga naroda.
Dva elementa u političkom delovanju radikala otklanjaju svaku mogućnost da bi oni po eventualnom osvajanju vlasti 11. maja Srbiji mogli da donesu bilo kakav boljitak.
Svako ko iole ima veze sa ovim prostorima mogao je da se kladi bilo u šta što poseduje i što ne poseduje, da će na vest o suspenziji Čavića vaskolika patriotsko-patrijarhalna štampa da cikne do neba.
Ok, nacional-patriotska dreka ovoga puta nije prošla. Što ne znači da posle 11. maja neće da obrne još jedan krug.
U tekstu Kosmet i zombiji (Glas, 9. decembar 2007.), koji bi imao biti nekom vrstom političke analize, Slobodan se Antonić poduhvata razlikovanja između ljudi i zveri, a kao kriterijum razlikovanja predlaže odnos prema Kosovu.
Koraksova karikatura od 3.3.2005: četiri lika, od kojih jedan podseća na Aleksandra Vučića, drugi na Tomislava Nikolića, treći na Ivicu Dačića, a četvrti na Vojislava Koštunicu, združenim snagama prave Sneška Belića koji, odnekud, strašno liči na Slobodana Miloševića.
Oglede sabrane u knjizi Kaptolski kolodvor, prevodilac, novinar i filozofski pisac Boris Buden, pisao je od početka balkanskih ratova do 2001. godine i objavljivao ih u evropskim, američkim, hrvatskim i srpskim časopisima.
Radio emisija 13.10.2006, govore: Desimir Tošić, Ivan Milenković, Miša Brkić i Zoran Ostojić.