Peščani sprud, osma knjiga tekstova Teofila Pančića, nastajala je na isti način i istim redom kao i prethodnih sedam: tekstovi su najpre bili pisani za drugi medij, ovoga puta za sajt radijske emisije Peščanik (www.pescanik.net), da bi, potom, ušli u korice knjige. I to je u redu. Blaga začuđenost, međutim, obuzima nas kada utvrdimo da je osmu svoju knjigu Pančićobjavio osam godina pošto su svetlo dana ugledali njegovi Urbani Bušmani (XX vek, Beograd 2000), što će reći da on, u proseku, ispisuje jednu knjigu godišnje. Doda li se tome da je ono što se nađe ukoričeno tek, otprilike, četvrtina Pančićeve godišnje produkcije, začuđenost počinje da biva ozbiljnom: gde to Pančić toliko objavljuje? Za koga on to, dođavola, piše? I kome se, uopšte, obraća?
Za širi čitalaki krug Teofil Pančić je vidljiv, zapravo, jedino kao kolumnista i književni kritičar nedeljnika Vreme, gde objavljuje, otprilike, šest tekstova mesečno. No, Pančić je godinama pisao za podgoričku Pobjedu, piše za novosadski Dnevnik, srpsko izdanje Playboya, ljubljanski Dnevnik, časopis Helsinška povelja, sajt Slobodne Evrope i sajt Peščanika (ako nešto nije propušteno). Piše puno i vraški dobro. No, ovaj niz, u kojem su napadno odsutni najstariji list na Balkanu i najuticajniji tabloid u zemlji, sugeriše još jednu stvar: izuzmemo li, donekle, Vreme, Pančić piše za medije sa margine, ili barem za medije čiji je uticaj na srpsko javno mnenje neuporedivo slabiji od, recimo, uticaja jedne Politike (što ga nema u Politici više govori o njoj nego o njemu). Ponuđeni spisak medija za koje (redovno) proizvodi tekstove, kao i način na koji to radi (vraški dobro, jel’), sugeriše barem dve stvari: 1. Pančića ne podnose konzervativne žurnalističke pojave koje su se, za proteklih dvadesetak godina, a sve na polzu domovine, debelo uvaljale u fekalije; 2. Pančić, naprosto, voli da piše. Sajt Peščanika otvorio mu je dodatni prostor za ono što i inače radi u Vremenu, dakle za političku kolumnu, ali uz izvesno pomeranje: dok u Vremenu Pančić piše o nuspojavama političkog, društvenog i kulturnog života u nas, u rubrici „Peščani sprud“ on ide na samu pojavu.
U tekstovima što ih je redovno, na sedmičnoj bazi, ispisivao u periodu od oktobra 2007. do avgusta 2008. godine, on pomno prati dekadentni period Koštuničine vladavine, analizira samodraškajuće zahuktavanje zloćudnog patriotskog diskursa, te pokušaj ponovnog potapanja Srbije na samo dno kloake, sve sa Koštunicom za kormilom. Istovremeno, iako ostaje prepoznatljiv, izvesne promene trpi i njegov jezički izraz: ako je to za Pančića uopšte moguće reći, u „Peščanom sprudu“ on udara još neposrednije.
Reč je, naravno, o visoko reflektovanoj neposrednosti. Po jednom naizgled paradoksalnom uvidu može se reći da je neposrednost moguća samo kao reflektovana, dakle kao posredovana refleksijom, dok je ona „neposredna neposrednost“, ona naivna neposrednost „običnog čoveka“, njegova „iskrenost“, uvek nekako posredovana čitavom mrežom neosvešćenih, nereflektovanih kulturnih i ideoloških naputaka. Ta će se neposrednost, recimo, u svom čistom obliku zakucati u jednom od najvažnijih tekstova knjige, Belzebubova zemlja u kojem sa brutalnom nedvosmislenošću Pančić jezičku žaoku zabada u samo središte patriotske muke (ne i stida, patriote još nisu otkrile taj osećaj): nije srebrenički zločin ono što Republiku Srpsku čini zločinačkom tvorevinom, već obrnuto, Srebrenica je samo logična posledica genocidne prirode Karadžićeve tvorevine. Nije, dakle, Aušvic od nacističke Nemačke napravio genocidnu državu, većje Aušvic bio samo dosledno odvijanje genocidne suštine nacističkog režima. Nekoliko hrabrih ljudi, u međuvremenu, to je već bilo reklo, ali niko to nije uradio tako neumoljivo kao Pančić.
Drugi noseći tekst ove knjige, kako je to u lepom predgovoru primetio i Ivan Čolović, Ljudi sa bilborda, malo je, otrovno (auto)poetsko čudovište, koje počinje pričom o „prisilnom sardinisanju ljudskih telesina“ u nekom od gradskih prometala, a potom nas sa pančićevski vedrom rezignacijom uvodi u srce filistarstva, beslovesti, neosvešćene sramote i neprovetrene gluposti nekih javnih faca prilepljenih za bilbord, ali i beskrupuloznog grabljenja svog parčeta javnog kolača pod krinkom patriotizma (sve omiljene Pančićeve teme). Ali taj tekst, svojom formom, ukazuje na još jednu osobenost Pančićevog pisanja: on se raduje dok piše. Razlog zbog kojeg Pančić piše može biti, i jeste, sav užas koji smo preživeli (mnogi nisu) i njegove smrdljive magle u kojima glavinjamo, razlog može biti, i jeste, pokušaj da se pisanjem istisne gnoj i muka iz sebe zarad pukog preživljavanja (rade to mnogi, no samo Teofil P. radi to ovako), razlog može biti, i jeste, banalno materijalne prirode (premda onda nije jasno zbog čega se Pančić „sardina“ u gradskom saobraćaju, umesto da vozi oveću limuzinu, ili barem stanuje u centru grada) – ali pre svakog od „spoljašnjih razloga“ nužno je uočiti onaj razlog svih razloga, razlog koji se nalazi u samom pisanju, u radosti nizanja rečenica koje su, danas, ono najbolje što se može pročitati na srpskom jeziku.
Danas, 28.11.2008.
Peščanik.net, 30.11.2008.
