Sredinom oktobra 1924. godine, francuski pesnik André Breton objavio je „Prvi manifest nadrealizma“, što se uzima za osnivački gest ovog, jednog od najuticajnijih i najdugovečnijih avangardnih pokreta dvadesetog veka. Iste godine, u Beogradu počinje da izlazi časopis Svedočanstva, u kome se, iz pera Marka Ristića, kod nas po prvi put pominje nadrealizam. Neformalne asocijacije pisaca i slikara (u mnogo manjem broju) kulminiraće u zimu 1929. godine osnivanjem nadrealističke grupe u Beogradu, koja pokreće biblioteku Nadrealistička izdanja, štampa almanah Nemoguće (maj 1930) i objavljuje časopis Nadrealizam danas i ovde (1931). Dakle, ako se početak francuskog nadrealizma smešta u jesen 1924. godine, taj datum takođe predstavlja važan momenat u istoriji nadrealizma u Jugoslaviji. Stoga su za svaku pohvalu inicijative kojima se obeležava stogodišnjica nadrealističkog pokreta i nadrealizma u Beogradu. Izložba Aktivitet: 100 godina nadrealizma (autor koncepta i kustos Sanja Bahun, kustosi Sanja Bahun, Aleksandra Mirčić, Una Popović i Žaklina Ratković) otvorena je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 19. oktobra, svega nekoliko dana od tačne stogodišnjice Bretonovog Manifesta. Sledeće nedelje, od 27. do 29. novembra održaće se međunarodna konferencija Nad/realizmom (1924-2024) u organizaciji Instituta za književnost i umetnost, Muzeja savremene umetnosti i Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu. Događaj koji je, negde tačno na sredokraći između ova dva kulturna događaja, pogodio Novi Sad i Srbiju podseća nas zašto je, danas, povratak nadrealizmu u srpskoj kulturi ne samo prikladan nego i neophodan.
Program konferencije je bogat. Siguran sam da će on doneti pregršt novih uvida o beogradskom nadrealizmu i njegovim odnosima sa širim nadrealističkim pokretom. Ipak, uzimajući u obzir istorijski i politički momenat u kome se – i njemu uprkos – dešavaju ove manifestacije, pitam se koja je svrha vraćanju nadrealizmu? Da li cilj treba da bude da se on arhivira ili aktivira? Šta on ima da poruči nama, danas? I još važnije, šta današnjica, sve ono što svedočimo od prvog novembra, čeljusti razjapljenih u neverici, ima da nam kaže o nadrealizmu? Vraćajući se u ove crne i teške dane manifestima, proglasima, anketama, traktatima i pamfletima beogradskih nadrealista postaje očiglednije više nego ikada da, ako je moral crvena nit beogradskih nadrealista, ono po čemu se oni razlikuju od svih drugih nadrealističkih grupa u svetu, od Pariza do Martinika, i u čijem promišljanju ih daleko nadmašuju, to je zato što su svoj nadrealizam kovali u jednoj sredini koja je odustala od istinske etike i na njeno mesto postavila svoje sitno- i krupno-posedničke interese. (Salvador Dali je, ubrzo po pristupanju pariskoj grupi, istupio na temu nadrealističkog morala, ali se ovaj simpatični brka ubrzo okrenuo drugim preokupacijama, koje će dovesti do toga da ga Breton počasti anagramom Avida Dollars). Progresivnost beogradskih nadrealista, njihov društveni angažman, jasno i beskrupulozno prihvatanje dijalektike u postupcima, u životu, a ne samo deklarativno, njihov antiklerikalizam, kao i njihovo uverenje u mogućnost jednog stvarnog morala, danas su aktuelni ništa manje nego u trenutku nastajanja pokreta.
Kod beogradskih nadrealista, istraživanje morala utemeljeno je na psihoanalizi i dijalektičkom materijalizmu. U Nacrtu za jednu fenomenologiju iracionalnog (1931), toj, kako će se ispostaviti, centralnoj teoretskoj elaboraciji nadrealizma beogradske grupe, Koča Popović i Marko Ristić upozoravaju da želja stoji u osnovi onog što oni prepoznaju kao „stvarni moral“, ali takođe i u njegovom izvrtanju: „generalisana želja, želja izopačena u proračunatost, u sistem, u štićenje interesa, u racionalan niz prohteva, uopštena i ustaljena u apstraktan pojam, nije uopšte više želja“. Nasuprot interesu stoji poezija, bezinteresna i beskompromisna. U tekstu „Autokritički prilog izučavanju morala i poezije“ (1932) Vane Bor će naglasiti da je lako „uvideti“ da se „izneveravanje poezije čini iz interesa. Slava, novac, položaj, poziv, ugled, porodica, vera, građanske dužnosti, patriotizam, i, iznad svega, sreća – to su bile stvari kojima se od uvek i kojima se još uvek žrtvuje ono što je od neposrednog interesa za čoveka“. Marko Ristić se nadovezuje u „Moralnom i socijalnom smislu poezije“ (1934): „Ili povođenje za prljavim interesima, ili uništenje“. Kako se nadrealisti postavljaju u ovom položaju ucenjenosti, koji je danas, čini se, još više zaoštren?
U tekstu „Deklanširanje morala“ objavljenom u prvom broju časopisa Nadrealizam danas i ovde (jun 1931) Oskar Davičo, Dušan Matić i Đorđe Kostić govore o „užasnom pritisku na tok misli koja se misli“ ali i o „fiziološkom moralu“ „koji je podjednako udaljen i od fiziologije i od morala“. Radi se o „taloženju revolta u tkivu“. Veza između morala i revolta je direktna, neka vrsta etičke termodinamike: „Mi ne izvlačimo moral, izanđalu misaonu imenicu, koju su izmislili ljudi, iz glave ili iz nužnika, gde se ona do sada nalazila, niti je pitanje morala da se iziđe iz ovog obora navika ili što treba da reagiramo na ovu svakidašnjicu otrovanih živaca. Moral nas je preduhitrio i mi osećamo na sebi njegovo dejstvo, to dejstvo toplote na širenje tela, na prekretničko raspoloženje masa, taj uzrok metamorfoze jednog stanja u drugo, uvek čvršće, uvek krvavije“. Ove rečenice zvuče kao da su napisane ovih dana, a ne pre više od devet decenija. Isti broj časopisa Nadrealizam danas i ovde doneo je anketu „Da li je humor moralan stav?“. Već u prvoj rečenici poziva na anketu, Živanović-Noje navodi „činjenicu“ „nove svesti“ i „novog morala“ „pred kojim stojimo odgovorni celim svojim životom“. Koča Popović na pitanje ankete odgovara pitanjem: „Da li je biti izvan morala moralno?“, još jedna rečenica razorne savremenosti, danas. Za nadrealiste, moral je pre svega aktivnost, ili kako bi oni rekli, „aktivitet“. Zato se Marko Ristić osvrće na odrednicu „stav“ u formulaciji ankete. Humor je stanje, a ne stav. On ne pruža osnovu za bilo kakvu akciju, najmanje za onu kolektivne prirode.
Kad smo već kod datuma i godišnjica, valja primetiti je da je pola veka nadrealizma palo upravo prekretničke 1974., kada su ideje koje su oni zastupali, i za koje su neki od njih robijali, ratovali i ginuli, počele da doživljavaju svoj definitivni poraz. Tokom druge polovine proteklog veka srpskog nadrealizma, društvo u kome je on iznikao kretalo se jednom silaznom spiralom, da bi ovih dana dotaklo, čini se, još jedno dno. Čini se, jer se tom dnu ne vidi dno. Temeljno razaranje moralnog tkiva savremenog srpskog društva postaje vidljivo u slomovima kao što je novosadska tragedija. Dok se prašina ispred železničke stanice još slegala, glavni „strateg“ vladajućeg režima Darko Glišić objavio je na internet stranici Ministarstva za javna ulaganja poziv na prekid diplomatskih odnosa sa Hrvatskom, i to rečima: „Hor ustaških goveda okupljenih na nacionalnim hrvatskim frekvencijama…“ Ova „strategija“ galame, koja je tako dobro funkcionisala tokom proteklih tridesetak godina ovog puta bila je zaglušena mukom neverice pred onim što se desilo, i što se dešava. Bio je to tek početak jednog vašara beščašća koji i dalje traje, i trajaće, dok mu građani dopuste da traje.
Tokom poslednjih nedelja, podnesene su neke ostavke, pala su i neka hapšenja, ali ništa van repertoara režima koji je svoju vlast i „ugled“ kod građana, valja se podsetiti, učvrstio hapšenjem jednog tajkuna, kome na kraju ni dlaka sa glave nije zafalila. Mnogo važniji od odugovlačenja, prenemaganja, pretnji, pa čak i nasilja režima jeste moralni nerv građana Srbije. Koliko ljudi treba da strada od ovog režima da bi se dotakao i probudio onaj „fiziološki moral“ o kome govore nadrealisti? Tu je uzaludno očekivati bilo šta od onih kojima je moral dužnost: od akademije, nacionalnih „intelektualaca“ i „umetnika“, crkvenodostojnika (doduše, oglasio se episkop Irinej Bulović, taj Richileu, ne taj Cardinal de Retz novog srpskog pravoslavlja, da osudi demonstrante ogorčene novosadskim zlodelom, ali ne i one odgovorne za smrt petnaestoro dece, žena i muškaraca, brutalno zgnječenih ispod tona betona, gvožđa i stakla). Indikativno je da upravo ove nacionalne i nacionalističke elite idealizuju „gospodstvenost“ međuratne buržoazije. Pozivi nadrealista na preispitivanje morala upućuju na to da se radi o istoj matrici klasne surovosti koja se pojavljuje, zapravo nastavlja, u partijsko-kriminalno-preduzimačkoj eliti koja je u Srbiji uspostavila svoju hegemoniju.
Decembra 1930. godine, jedanaest članova nadrealističke grupe potpisalo je tekst „Pozicija nadrealizma“, koji govori o „moralnom kriterijumu“ i „moralnoj poziciji nadrealizma“, kao i onome čemu se oni opiru: „Škrgut zuba, gađenje i dugačka bela rukavica. Gnušati se, odricati – jedno tragično obmanuto ljudstvo, zaulareno degradiranom i prostituisanom mišlju i anđeoskom hipokrizijom formula-naočnjaka (’moje carstvo nije od ovoga sveta’, ta jedna samo dovoljna da žigoše podlost onih koji su prodali duh), vuče jedne karnevalske i mrtvačke taljige, oko kojih skaču livrejisane marionete i intelektualne pudlice…“ Oskar Davičo, Dušan Matić i Đorđe Kostić na sličan način započeće „Deklanširanje morala“: „Mi znamo da bi nas moglo sve da opravda – radi se o opravdanju ili optuživanju – u ovoj čaršiji duha, čak ni to, u ovom predgrađu duha, gde dopiru tek samo đubretarska kola jednog užagrenog do na smrt i život materijalnog i idejnog sudara…“ Osvrćući se na ovaj proglas, jedan od njegovih autora primetio je da „ovaj krik danas nije lako razumeti“. To „danas“ bilo je krajem osamdesetih, u vreme kada su preživeli nadrealisti – pisac tih redova Đorđe Kostić, kao i Oskar Davičo i Koča Popović – iznosili svoja sećanja na slavne početke ovog pokreta. To što je „danas“ u kome se sada nalazimo previše lako razumeti ovu ogorčenost, govori gde se nalazi srpsko društvo čak i u odnosu na kriznu 1989. godinu.
Ispod teksta „Deklanširanje morala“ stoji najava „Nastaviće se“. Da se ne radi o onom uobičajenom, feljtonskom, „nastavak u sledećem broju“ jasno je iz sledećeg teksta istih autora 1932. godine. U „Položaju nadrealizma u društvenom procesu“, Davičo, Matić i Kostić objavljuju da se „nalazimo na kraju one kružne linije koja predstavlja razvoj nadrealizma, ili bolje reći razvoj prividno neuslovljenih, ili još tačnije, neupućenih izraza revolta … ka svojoj punoj svesti i moralnoj određenosti“. I dalje: „Moral postoji i ne postoji u isto vreme, on je relativan i apsolutan u isto vreme, ’pravi’ i ’lažni’, i taj je odnos između njih u stalnom kretanju, ali, u svakom trenutku, taj odnos je konkretno precizan“. Tako, da na kraju, „ovde, iza te njegove relativnosti, izbija čvrstina moralnih zahteva, koji ako nisu transcendentni, postaju relativno apsolutni za izvesno vreme“. Ovo nije puka jezička akrobatika, već pokušaj da se artikuliše tačka u kojoj moral nadkriljuje samog sebe, i od „stava“ prelazi u „aktivitet“. Jer, već na početnim stranicama ovog teksta, koji iscrtava graničnu liniju ne samo beogradske grupe nego nadrealizma uopšte, njegovi autori obznanili su da je revolucija „danas jedino moralan posao“.
Nadrealisti se nisu igrali dežurnih moralista. Aktivni istraživači morala, oni su imali vrlo jasnu svest o razornoj moći dijalektičkog procesa koja započinje otvaranjem tog pitanja. „Pozicija nadrealizma“ je jasna: „naš revolt može jedino da uzme karakter delujuće, neprestane, rušilačke akcije“. Ali, ne radi se o slepom uništavanju. Već u sledećem koraku, oni dodaju: „mi smatramo da istinski revolt ne ostaje nikad na planu trenutnog svog izraza“, već je usmeren ka „destrukciji uslova koji ga stvarno prouzrokuju“. Ono što izdvaja beogradsku od svih drugih nadrealističkih grupa jeste doslednost sa kojom je jedan broj njenih članova sledio dijalektičku putanju koja počinje upravo sa preispitivanjem morala. Moralni nalog nadrealizma nadilazi svako moralisanje. Kroz njega, nadrealizam prelazi iz estetskog u političko i pokušava da prodre u društvenu stvarnost. Naravno, ne postoji taj društveni i politički mehanizam koji automatski vodi od beščašća ka jednom višem shvatanju morala. To što se desilo u Beogradu u kratkom razdoblju od 1930. do 1932. godine ravno je nadrealističkom čudu, ali potpuno druge vrste od onog koje je zamišljao Breton pod pojmom le merveilleux. To ne znači da čudo ne može ponovo da se desi. Čudo u Beogradu sa početka tridesetih nije istorijski kuriozitet, nego zalog kojeg treba da budu svesni oni koji ovih dana „škrguću zubima“, ali još više oni koji svoje krvave ruke skrivaju u „dugačkim belim rukavicama“.
Na kraju, treba naglasiti da je za nadrealiste, stvarni moral, moral stvaranja. On se razlikuje od morala „izgradnje“ i „ugradnje“ po tome što svrha ovog stvaranja nije zgrtanje i bogaćenje. Ristić će pojasniti da se u osnovi svakog stvaranja nalazi poetska kreacija (poesis, a ne stihoklepstvo, ili „pesništvo“): „samim moralnim činom svoga stvaranja, koje je jedan pošten način izražavanja i saznavanja istinitih uslova i stanja autentičnog osećajnog života“ pesnik se bavi „stvaranjem, tim saznavanjem, tim spontanim obasjavanjem skrivenih i tamnih oblasti duha“ („Moralni i socijalni smisao poezije“). U svom osvrtu na one čudovišne godine sa početka tridesetih, Kostić će dati zaključnu reč: „Osnovni cilj nadrealizma bio je oslobođenje stvaranja i stvaranje neometanih puteva sveukupnom razvoju, traženje saznanja ili saznavanja svega što se u svetu zbiva i nalaženje načina da se čovek tim neumitnim zbivanjima prilagođava, da se osposobi da ih preživi. Nadrealizam se javljao kao nosilac ideje životnosti koja bi trebalo da sačuva sam život“. Ako je moral koji zastupaju nadrealisti na strani stvaranja, saznavanja i života, moral koji oni odbacuju je upravo „moral“ otimanja, urušavanja i pogibije.
Peščanik.net, 23.11.2024.
