Drugim rečima, da li je došlo vreme da građani Srbije glasaju „za“, a ne samo „protiv“?

Da se odmah „legitimišem“. Mislim da je u normalizaciji odnosa sa Kosovom i u procesu evropskih integracija napravljen značajan napredak. S druge strane, od reformi u zemlji nije bilo ništa: loša ekonomska politika prethodne vlade samo je nastavljena pa čak i pojačana; u pravosuđu takođe stanje nije ništa bolje, ako nije i gore; olakim i nekontrolisanim hapšenjima stvorena je svojevrsna atmosfera straha, naročito u provinciji; reformi nije bilo ni u zdravstvu ni obrazovanju, ni u kulturi… Blago rečeno – katastrofa. Sve u svemu, dok smo na spoljno-političkom planu išli u susret Evropi, na unutrašnjem smo se od Evrope udaljavali.

Ipak, da li je za sve to kriv samo jedan čovek? Ma kako moćan bio. Radulović, koga sad mnogi kuju u zvezde, nije imao podršku u vladi, ali ne vidim ni da je imao podršku u opoziciji. Bar ne u značajnijim partijama, a pogotovo ne u onoj koja bi sada trebalo da bude stožer neke nove, „anti-vučićevske“ koalicije. Ono što Radulović predlaže, u Srbiji se po pravilu kvalifikuje (nije važno da li opravdano ili ne) kao neoliberalizam. Znamo koliko je bilo kakav liberalizam popularan u Srbiji. Ne samo u „masama“, nego i u „inteligenciji“. Možda ga zato još nijedna partija, bar ne javno, nije zvala da pređe u njene redove ili mu ponudila neki savez?

Glasalo se protiv Miloševića, protiv Koštunice, protiv Nikolića, protiv Tadića… Kad se sve skupi, rezultati su nekako razočaravajući, zar ne?

Da li je sad vreme da od naših političkih lidera tražimo program? Da vidimo za šta se stvarno zalažu. Dakle, da vidimo njihove mere i namere, vrlo, vrlo konkretno, takoreći taksativno, pa da se na osnovu toga opredeljujemo. I da tražimo posle, ako uđu u vladu, da taj program i sprovode, uz minimalne kompromise.

Možda je, u stvari, baš sad pogodan trenutak za to – pošto će Vučić „i ovako i onako“ da pobedi. Pa onda ostale stranke ne moraju da nas lažu i da nam obećavaju kule i gradove, nego mogu da nam kažu istinu i predoče gorke lekove koje ćemo morati da popijemo. Ako Vučić stvarno pobedi – nek’ su kuva u sopstvenom sosu. A stranke koje su izgubile, ali nas nisu lagale, moći će na narednim izborima, verovatno i pre nego što prođu četiri godine, sa dodatnim legitimitetom da stanu pred birače i traže poverenje za realizaciju svog programa.

Ako, pak, 16. marta te „autsajderske stranke“ nekim čudom (zajedno) osvoje većinu, tj. dobiju priliku da one formiraju vladu, onda ćemo znati šta od njih da očekujemo. Znaćemo šta njih međusobno, programski, „akciono“, povezuje i, sa druge strane, šta ih prema nama, njihovim glasačima, obavezuje. Tako ćemo moći da vidimo mogu li one zbilja zajedno, odnosno misle li da to što su obećale stvarno urade, ili će da rade kao i do sada, po principu „ruka ruku mije“ i „vrana vrani oči ne vadi“. I da se „vade“ kako bi one htele da sprovode reforme i menjaju sistem, ali im koalicioni partneri ne daju.

Ili je ovakvo razmišljanje naivno? Jer, može li taj koji nam kaže istinu da pređe cenzus?

Peščanik.net, 01.02.2014.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)