„Oni misle da su Englezi jer su ovde rođeni. Znači ako je pas rođen u štali, on je konj.“ Ovo je bila glavna fora komičara Bernarda Meninga 1970-ih. Desetak godina ranije, isti sentiment izrazio je Inok Pauel, mada biranim rečima: „Čovek poreklom sa Kariba ili iz Azije neće postati Englez rođenjem u Engleskoj. Po zakonu, on rođenjem postaje državljanin Ujedinjenog Kraljevstva; a zapravo, on je i dalje sa Kariba ili iz Azije.“
Malo ko bi se danas nasmejao na Meningove gegove, niti bi ozbiljno shvatao tvrdnju da samo belci mogu biti Englezi. Britanija se transformisala u poslednjih pola veka i većina Engleza sada prihvata Ijana Rajta i Idrisa Elbu kao Engleze, koliko i Dejvida Bekama ili Džoanu Lamli.
Zbog toga bi danas argument ponovo oživljen u diskusijama o engleskom identitetu mogao da zvuči čudno. U raspravi o imigraciji sa podkasterom Konstantinom Kisinom, bivši urednik magazina Spectator Frejzer Nelson insistirao je da je Riši Sunak „apsolutno Englez, rođen je i odrastao ovde“. Na to je Kisin uzvratio: „On je braon hinduista; kako može biti Englez?“ Insert sa ovim delom razgovora postao je viralan i pokrenuo oštre rasprave, gde kritičari osuđuju tvrdnju da „braon hinduista“ ne može biti Englez, a razni rasisti koji su ispuzali iz svojih onlajn rupa brane belinu engleskog identiteta.
Kisin nije rasista i svakako nije nalik Meningu ili Pauelu. Sebe opisuje kao „klasično liberalnog“ (mada bi Džon Stjuart Mil možda imao šta da kaže na to). Viralni razgovor je, međutim, otkrio naš aktuelni paradoks. Britanija je u svom razumevanju nacionalnog identiteta liberalnija i inkluzivnija nego ikada pre. Pa ipak, desničari koji sebe opisuju kao protivnike rasizma, uporno recikliraju stare rasističke trope. Kisin prezire uverenja o rasi koje su izražavali Mening i Pauel. Ali teško je shvatiti kako se njegovo viđenje „braon hinduista“ koji nemaju pristup engleskosti razlikuje od Pauelove tvrdnje da čovek sa Kariba ili iz Azije ne postaje Englez rođenjem u Engleskoj.
Kisin tvrdi da je prosto napravio razliku između britanske nacionalnosti i engleskog etničkog identiteta. Mnogi sojevi nacionalizma, međutim, tretiraju nacionalnost kao neraskidivo povezanu sa etničkom pripadnošću. Istovremeno, etnička pripadnost je vrlo savitljiv koncept.
„Ne postoji konsenzus o tome šta čini ’etničku grupu’“, konstatovao je Zavod za nacionalnu statistiku kada je opisivao etničke kategorije korišćene u popisu iz 2001. Etničke grupe su definisane raznovrsnim atributima kao što su zajednički jezik, kultura, religija, istorija i poreklo; koji od njih će biti značajni, razlikuje se od identiteta do identiteta. Izgleda da Kisin pretpostavlja da osoba mora da poseduje određene nepromenljive osobine da bi bila Englez, a Sunak je kao „braon hinduista“ tih osobina lišen. To nas vraća na pitanja o odnosu između etničke pripadnosti i rase.
Koncept etničke pripadnosti ima dugu istoriju, a njegovo značenje se vremenom menjalo. Tokom 1930-ih i 40-ih, naspram nacizma i holokausta, razumevanje etničke pripadnosti poprimilo je oblik koji danas poznajemo.
Početkom 1920-ih, biolog Džulijan Haksli, ključna figura za to oblikovanje, opisao je crne Amerikance kao „slične deci po svom intelektu“ i upozorio protiv „mešanog poroda“ jer „time što će mulat imati nešto uma belog čoveka, ne samo da će biti sposobniji… već će porasti i njegovo nezadovoljstvo“, što će ga navoditi „da pravi probleme zbog američke bele krvi u sebi“.
Jedva deceniju kasnije, u svojoj knjizi Mi Evropljani, koju je napisao zajedno sa antropologom A. K. Hadonom, Haksli je osudio upotrebu „rase“ za „racionalizaciju emocija“, predlažući umesto toga alternativni termin „etnička grupa“. Nije promenio svoje stavove o rasi kao biološkoj kategoriji, niti svoj prezir prema intelektualnim sposobnostima crnaca. Međutim, jeste bio užasnut načinom na koji su nacisti koristili taj koncept. Posle rata, Haksli je pomogao Unesku da formuliše svoju prvu „izjavu o rasi“ 1950. godine, u kojoj se kaže da bi „bilo bolje kada bi se iz govora o ljudskim rasama potpuno izbacio termin ’rasa’ i umesto toga govorilo o etničkim grupama“. Tako je „etnička pripadnost“ postala način da se govori o rasi, a da se rasa ne pomene.
Novi koncept etničke pripadnosti bio je vezan za značaj kulture koja pomaže da se definiše narod. Međutim, i kultura je postala zamena za rasu. Postojalo je široko rasprostranjeno razumevanje kultura kao fiksnih, samostalnih jedinica; svakog pojedinca kao pripadnika zasebne kulture; svake kulture definisane njenom jedinstvenom istorijom. Sve su to bili atributi „rase“ sada transponovani u „kulturu“. Bila je to vizija kulture kao funkcionalno ekvivalentne rasi, osim što je „esencija“ naroda sada bila ukorenjena u istoriji, a ne biologiji.
Te ideje su postale važne za liberalne koncepte multikulturalizma i za ono što danas nazivamo „politikama identiteta“. Još važnije su za ideje krajnje desnice o „etnopluralizmu“. Kako tvrdi francuski politički filozof Alen de Benoa, „istinsko bogatstvo sveta pre svega je raznolikost kultura i naroda“.
Osnivač Nove desnice (Nouvelle Droite) u Francuskoj i filozofski mentor savremenih reakcionarnih pokreta, Benoa je prepoznao da će u posleratnom svetu krajnja desnica biti održiva samo ako stara verovanja o rasi zameni novim idejama o kulturnim razlikama i etničkom identitetu. „Autentičnost kulture“ postala je nova „čistota krvi“.
Imigranti su, insistirao je Benoa, nosioci tuđinske kulture i istorije pa nikada neće moći da budu apsorbovani u naciju domaćina. Demokratija je delotvorna samo kada se „demos i etnos preklapaju“.
Sa erozijom barijera između krajnje i umerene desnice poslednjih godina, mnoge od ovih ideja ušle su u mejnstrim. Rasijalizovane ideje o pripadnosti i identitetu prihvatili su čak i mnogi od onih koji se formalno protive rasizmu.
Britanija je 1905. uvela svoju prvu imigracionu kontrolu, koja je prvenstveno imala za cilj da isključi Jevreje koji beže od pogroma u istočnoj Evropi. Bez tog zakona, rekao je tadašnji premijer Artur Balfur poslanicima u parlamentu, „čak i ako bi Britanci u budućnosti možda imali iste zakone, iste institucije i ustav… nacionalnost ne bi bila ista i ne bi bila nacionalnost koju bismo želeli za naše potomke kroz vekove koji tek dolaze“. Kao što je često u takvim raspravama, Balfur meša ideje o nacionalnosti, etničkoj pripadnosti i rasi. Njegova poenta je, međutim, jasna: previše Jevreja bi podrivalo britanstvo.
Malo ko bi danas poricao da Jevreji mogu biti Britanci ili osporavao njihov osećaj da su Englezi. Ne bi trebalo da bude drugačije ni kada su u pitanju Riši Sunak ili Ijan Rajt.
The Guardian, 23.02.2025.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 01.04.2025.
