Kad izlazite iz kafane, vreme je da se podvuče crta i svede račun. Nekada su konobari prilazili i govori „da vidimo šta smo imali“, vadili iz džepa blokče i olovku i sabirali. Šta smo mi kao građani Srbije imali od hapšenja Ratka Mladića?

Javnost, a naročito mediji, pokazali su neverovatan stepen nezainteresovanosti za žrtve zločina za koje je optužen Mladić. Štaviše, svaki minut Mladićevog boravka u zatvoru, posete njegove porodice, advokata, želja za određenim prehrambenim artiklima i ćaskanje sa tužiocima su imali više prostora u medijima nego što su to ikada imale žrtve genocida u Srebrenici, a o nekim drugim Mladićevim „zločinačkim doprinosima“ da i ne govorimo. Zapitajmo se koji broj građana Srbije zna koliko je trajala opsada Sarajeva, kako je izgledala i kako su ljudi u opkoljenom gradu godinama živeli? Verovatno gotovo niko, ako ne računamo nekoliko novinara i nevladine organizacije. A koliko građana zna koje voće je Ratko Mladić tražio dok je boravio u zatvoru u Beogradu? Od 27 građana Srbije koje sam pozvao telefonom da bih proverio, samo JEDAN nije znao da su to bile jagode. Dolazimo do logičnog zaključka da je Mladiću trebalo doneti više od 8.000 jagoda da bi mediji i javnost u Srbiji povezali osobu u pritvoru i najteži od zločina za koji će odgovarati, a za koji retko koji medij čak i danas napiše da je – genocid.

Kao i uvek (vidi slučaj Legija), Ratku Mladiću koji je odgovoran za mnoge povrede međunarodnog humanitarnog prava, pažljivo su i bogobojažljivo prišivane titule uz ime, verovatno da se dotični osumnjičeni ne bi uvredio. On je bio „gospodin Mladić“, „general Ratko Mladić“, „komandant bosanskih Srba“, „general Vojske Republike Srpske“ ili eventualno „haški optuženik“, što u javnosti kakva je srpska zvuči kao da ste napisali „lažno optužen“. Da je u medijima na imena i sudbine žrtava bilo potrošeno onoliko prostora koliko na potrebu „da se ne uvredi Ratko“, bilo bi neke koristi od izveštavanja o njegovom boravku u pritvoru u Beogradu. Ovako, on ostaje „gospodin i general“, a žrtve su uvek – pripadnici „drugog naroda“.

Sledeća velika sramota je predstavljanje Ratka Mladića kao običnog građanina Srbije (a Srbija nije učestvovala u ratu), koga „potražuje EU“. Ispada da je Mladić izvučen na nekoj virtuelnoj lutriji i da je „zla EU“ došla kod nas i rekla „dajte nam njega i dobićete kandidaturu“. U blažoj varijanti iste priče, uz njegovo ime se doduše pominje rat u BiH, ali kada čitate takve tekstove ispada da je Mladić bio jedan od stotina hiljada vojnika, koji je „nešto malo zabrljao, pa ga traže“. Jedna od najvećih uvreda za žrtve Mladićevog delovanja su tekstovi koji se bave njegovim zaostalim penzijama na posve degutantan način, ne videći u tim penzijama nikakav moralni problem (iako sa pravne tačke gledišta nema mogućnosti da mu se one oduzmu). Međutim, isti mediji nisu nikada ni izvestili da žrtve otmice u Sjeverinu ne mogu dobiti bilo kakvu pomoć od države Srbije jer, kako im je rečeno, otmica nije počinjena „od strane neprijateljske vojske“, pa samim tim ne mogu dobiti status civilnih žrtava rata. Umesto o Mladićevim jagodama, vredelo bi izvestiti kako žive ovi građani Srbije u Sjeverinu, ako je već domaća publika toliko nezainteresovana za državljane BiH.

Naredna velika uvreda za žrtve, ali i za svakog građanina Srbije, su pseudo-ekspertski tekstovi prema kojima je Mladić postao brutalan zbog gubitka svoje ćerke. Oni su se odlično „primili“ u javnosti žednoj detalja koji bi unapred opravdali sve ono što će se čuti u Hagu. Jedna grupa tekstova o „grobu ćerke Ane“ sastoji se od vrste cveća koje je položio i pogađanja broja minuta koje je proveo na grobu (od desetak do 43, zavisno od toga ko je izvestio). Gotovo se graniči sa užasom da novine i televizije danima detaljno izveštavaju o nameri da se poseti grob (i o samoj poseti koja je duboko lični čin), a da u isto vreme svake godine izveštaj iz Potočara čine jedna do dve rečenice u stilu „Danas su u Potočarima pokopani posmrtni ostaci X žrtava zločina u Srebrenici“. O izveštajima prema kojima se poseta grobu njegove ćerke tretira kao „poslednja želja“ ne vredi ni trošiti reči (već je stvorena atmosfera da će ga ubiti ili Hag ili bezbroj bolesti – ispada da Ratko Mladić boluje od – SVEGA).

Pored Mladića koji je u fokusu umesto žrtava, tu su i još neki (ne)bitni civili (Smilja Avramov, Ljiljana Bulatović), ali i neki koji nas kao poreske obveznike i građane ove države i te kako zanimaju. Naime, Predsednica Parlamenta i Ministar zdravlja su bili u poseti kod osumnjičenog Mladića. Saopštili su nam da su to uradili kao lekari (a ne kao predstavnici vlasti) i to na njegov zahtev. Zanima me da li je to bilo u radno vreme, za koje primaju platu iz budžeta, ali i da li bi otišli ako bi neki drugi pritvorenik zatražio da ih vidi (takođe kao lekare, a ne kao predstavnike vlasti). Moguće je takođe da oni ne žele da posećuju ljude koji su optuženi za „sitnija krivična dela“ (npr. ubistvo, silovanje), već samo za nešto krupnije. Dakle, ništa ispod genocida i drugih ratnih zločina!

Treća osoba ove vrste koja se družila sa Mladićem je Bruno Vekarić (Zamenik tužioca za ratne zločine) koji je, kao i tužilac Vukčević, izneo pregršt detalja koji nisu ni za žutu štampu. On nas je (između ostalog) obavestio da ga je Mladić pitao „koje je nacionalnosti“, na šta je Vekarić (opet u radno vreme i u svojstvu državnog organa koji uzima izjavu od optuženog za najteži zločin koji poznaje ljudski rod) odgovorio protivpitanjem „A koje ste vi nacionalnosti“. Ne znam koju reakciju je ovakva izjava Zamenika tužioca za ratne zločine trebalo da izazove kod „prosečnih građana“, ali je zamenik tužioca morao znati da to baš i nije u duhu zakonskih propisa u Srbiji, a i da mu ovakvo pitanje ne spada u opis radnog mesta. Umesto toga, on i tužilac Vukčević su se opredelili za model „humanizacije“ Mladića, pričajući nam o svom ćaskanju sa Mladićem, kao i da nisu predstavnici državnog organa koji se bavi procesuiranjem ratnih zločina, već čekaonica na putu za Hag koji će se baviti tom „nezgodnom temom“.

Šansu da govori za medije dobio je i momak koji je, po sopstvenoj priči, radio na građevini sa Ratkom Mladićem. Postao je zvezda za jedan dan. Za razliku od njega, šansu da pričaju o gubitku najmilijih gotovo nikada nisu imale porodice žrtava ili na primer žene čiji su svi muški članovi porodice streljani (ne ubijeni u borbi, nego streljani). Pored tog momka, šansu su dobili i meštani Lazareva, gde se Mladić skrivao. Čak i danas, kada se dotični osumnjičeni sprema za prvo pojavljivanje u sudnici, mediji nas guše sa informacijom da Lazarevo, ipak, neće postati Mladićevo. Sad valjda treba da odahnemo, jer čim ne postoji „Mladićevo“, mi nećemo imati nikakve veze sa hiljadama žrtava.

Dakle, šta smo imali? Ruganje žrtvama u neograničenim količinama.

Peščanik.net, 03.06.2011.