Radio emisija 17.02.2006, govore: Miroslav Prokopijević, Dragoljub Stošić, Bogdan Ivanišević i Jelena Milić.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan vam želim. Napolju jeste sunčano, ali je strašno musavo, musave su nogavice i kaputi i automobili. Jedino što blista, makar ovde u Beogradu, to su bilbordi sa onim odvratnim reklamama za kredite – i za FEST. FEST će ove godine otvoriti Nemanja Kusturica, sići će međ’ svoj narod sa Mokre Gore, Mokre Gore – nove Ravne Gore.

Ove nedelje naši političari su izvodili performanse na raznim lokacijama. Koštunica je svoju predstavu – Glavu damo, Kosovo ne damo, odigrao u Marićevića Jaruzi uz pomoć svoje vlade, svojih vladika i našeg Matije. Ako hoćete, građani i građanke, da čujete i vidite svog predsednika vlade, nećete ga naći ni u parlamentu, ni u vladi, moraćete da ga vijate po jarugama, gde najradije obitava.

Tadićev performans je odigran na Avali ispred spomenika Neznanom junaku. Da li ga je mrzelo da piše, da li mu je iscurelo penkalo, tek predsednik je napisao kratku i nadasve skromnu rečenicu – Srbija je večna, napisao je i zaplakao. Kažu da je neki strani novinar pitao jednom Matiju Bećkovića, kada mu je ovaj sličnim veličanstvenim rečima nešto objašnjavao – da li se, gospodine Bećkoviću, na srpskom jeziku uopšte može izreći nešto skromno?. E, ne može ništa skromno, skromnost je za pametan svet, a mi, kao što ste verovatno čuli, na lestvici naroda koji imaju najviše samopouzdanja zauzimamo idiotsko prvo mesto. Pamet nam, kao što znate, takođe nikad nije mnogo smetala.

Naš lepi predsednik je sa svojim performansom gostovao i u Savetu bezbednosti. U sred Njujorka im je stavio do znanja da on nezavisnost Kosova nikad neće potpisati, jer ne sme kući tati da se vrati. Ponovio je Tadić tamo ono što je i Koštunica rekao pre neku nedelju – da mi vreme na Kosovu računamo od 1999-e na ovamo i predložio neki moratorijum od 20 godina. Ima indicija da predsednikove reči u Njujorku niko nije uzeo za ozbiljno, ali zato u Moskvi jesu. Tamo je ruski fond koji se zove Mecene stoleća odlučio da našem predsedniku dodeli nagradu još lepšeg naziva: Dobri anđeo sveta. Ne smem da psujem, Petar Luković je sav bonus iskoristio u poslednjem Peščaniku.

Performans Srpske radikalne stranke odigran je juče u saveznom Parlamentu pred predsednikom Evropske komisije, Barosom. Taj polusvet od poslanika je majicama sa Šešeljevim likom odgovorio na poziv Barosa da se urazumimo i predamo preostale haške begunce. Toma Nikolić nas je juče s pravom podsetio da njegovu izjavu da su se on i Koštunica saglasili da bi eventualno otcepljenje Kosova značilo okupaciju, Koštunica nije demantovao. Ali to još uvek ne znači da se Koštunica slaže sa Tomom Nikolićem, objasnio nam je najslavniji srpski analitičar, Slobodan Antonić. Citiram, on je rekao – Vojislav Koštunica, kao što je poznato, ima običaj da klima glavom i povremeno kaže – da, da, što sagovornici protumače kao slaganje, a potom se ispostavi da to nije bilo baš tako – završen citat.

Zamišljam Koštunicu kako klima glavom i kada ga pitaju – predsedniče, d’ubijemo onog Đinđića? Da, da, rekao je otsutno i otišao do prozora svog predsedničkog kabineta da vidi šta mu rade sove.

Ovo je Peščanik, a na početku emisije slušate ekonomistu Miroslava Prokopijevića. Prvo obavezni sastav – Kosovo.

Miroslav Prokopijević: Srbija može samo da ima loše posledice od tog nepriznavanja Kosova i od razmišljanja uopšte na tu temu. Posledice mogu da budu katastrofalne ako to pođe onim putem kojim je pošlo pred 99-u, dakle, ako prevagne ta politička tvrdoglavost, skupa sa slabom orijentacijom naroda. Jer narod nije ni onda, 98-99-e, smeo tako da upadne u klopku, svejedno što su ga tamo gurali. Ali to je sve jedna prazna priča, koja može jedino da se završi na isti način kao što se tada završila. Evo vam primera Iraka, kad je Britanija tamo povukla granice i odvojila Kuvajt od Iraka, to je bilo negde posle II svetskog rata, onda je tadašnji car pre Sadama i pre tog cirkusa rekao da on neće da prizna tu podelu, jer su Britanci sa Kuvajtom odvojili od Iraka vrlo bogata naftonosna polja. Onda su oni rekli – dobro, da li ti hoćeš da uzmeš kredite, da imaš normalan odnos sa međunarodnom zajednicom, on je rekao – pa naravno. Onda ćeš ipak morati da potpišeš.

E sad, ovde možda i ne mora da dođe do novog potpisa, to je ono što će im verovatno međunarodna zajednica ponuditi kao pogodnost, dakle, da niko ne mora formalno da potpiše. I kako vreme ide, sve mi se logičnijim čini da će da dođe do takvog ishoda, znači da ovu sadašnju Rezoluciju 1244 zameni nova, koja će oktroisati to novo stanje, a na rezoluciji nije potreban nikakav potpis. Neprihvatanje sa naše strane vodi kao i 99-e drastičnoj izolaciji i sankcijama i tako dalje, ali u nešto manjoj meri. Znači, jednostavno vas puste na stranu i čekaju da se sredite i da se kucnete i kažete – evo, ja sam se malo kao doveo u red, ja bih opet da budem član međunarodne zajednice. Prosto, mi smo zemlja koja je zadužena za više od 50% svog nacionalnog dohotka, koja ne može da servisira dug, koji će sad da servisira uzimanjem novih kredita, koja je počela taj neki proces pregovora sa Evropskom unijom. Dakle, sve bi se to prekinulo, sve to pada u zaborav i dolazite na one druge šine, koje vode u mnogo ružnijem pravcu, put Afrike.

Svetlana Lukić: U svom govoru u Savetu bezbednosti Tadić ima jedan zajednički imenitelj sa govorom koji je Koštunica držao u Savetu bezbednosti, a to je ono što Koštunica zove – ovo je nova država, osvedočeno demokratska država, insistirajući na periodu iza 99-e.

Miroslav Prokopijević: Jeste, ali neki ceh mora da se plati za to što je rađeno do tada. Sem toga, i da to što je rađeno do tada nije bilo tako tragično loše sa srpske strane, evo da to nekako stavimo u zagrade, postavlja se pitanje kako bi se Kosovo integrisalo u Srbiju. Niko od njih ne govori, niti je probao da razmišlja ozbiljno kakve bi posledice to imalo. Jednostavno uzajamna netrpeljivost je strašno velika i još su Mil i klasični pisci govorili da neka zemlja teško može da se održi kao jedinstvena ako su običaji potpuno različiti, ako su religije potpuno različite, netrpeljivost među narodom velika, tako da, kako on kaže – jedni imaju jedne, a drugi imaju druge lidere, čak nemaju ni novine koje svi zajednički čitaju. Dakle, mora da postoji neki zajednički imenitelj i onda se govori o političkom preduzetništvu, kao na primer u slučaju muslimana koji se bune u Francuskoj. Ne treba sad njih sve da pobiju, kako neki ovde kažu, nego je potrebno da postojeći muslimani imaju svog preduzetnika, kao što je nekad Martin Luter King bio politički preduzetnik koji je izgurao tu stvar integracije ili bar bitnog poboljšanja položaja crnačkog stanovništva u Americi. To je tamo moguće, jer nije porušeno toliko mostova. Ovde sumnjam da je tako nešto moguće i prosto ne znam kako bi to išlo.

Nije nemoguće da i ova ekipa, kada priđe definitivno trenutku kada se rešava pitanje Kosova, vrati mandat. Ali neko će morati da bude u ofisu. Sada je prilično nezahvalno prognozirati šta bi sve moglo da se desi. Jedino čovek može da se nada da neće biti nekih dramatičnih promena, jer bilo šta dramatično da se desi, to će biti samo loše, dobro nikako. Mi se jednostavno ne prelamamo u dramatičnim situacijama na dobru stranu, to smo pokazali hiljadu puta, od vremena turske okupacije do 1948-e i dalje. I drugo, šta god da se tada desi na političkoj sceni, nadam se da neće baciti veću senku na ekonomski život, jer to bi moglo da bude jako loše. Birači bi tada dobili dva rđava efekta: jednu jako lošu vladu i još veće ekonomske teškoće.

Najveći broj ljudi živi loše, nezavisno od toga što raste društveni proizvod. On može da raste, ali da ljudi svejedno žive lošije. Kako, pitaće se neko – jednostavno, vreme prvobitne akumulacije je vreme povećanja ekonomskih i socijalnih nejednakosti. Znači, mi prolazimo kroz to vreme akumulacije, manjina ima znatno više, ali ogromna većina ima manje. I drugo, vlasnici mnogih firmi su stranci i logično je da, kada nešto zarade, oni to transferišu napolje, tako da to ne ostaje kao potrošnja ovde. Kada čovek ode recimo u Prokuplje ili Zaječar, on vidi jedan grad u kome se praktično ništa ekonomski nije desilo od 70-ih, desilo u dobrom smislu. Zgrade su otprilike tad napravljene i od tad to uglavnom propada, malo je novih firmi. Proces otpuštanja praktično još nije završen, on je zaustavljen. U stvari može da se očekuje, ako bi reforma išla dalje, veliki talas otpuštanja, čak i 400 000 ljudi može da ostane bez posla. Koji su to ljudi – pa to su ljudi iz svih ovih firmi koje su u stečaju, to su mnogi u državnoj upravi, jer ako dođete u opštinu, oni imaju 72 pravnika. A ako svi kažu da su 2 dovoljna za opštinu, onda vi znate da je tih 70 višak. Pa su tu velika javna komunalna preduzeća, takozvani giganti i tako dalje. I to niko ne sme da dirne, jer bi se to izlilo. I na ovu postojeću nezaposlenost i ovako loše stanje, ne znam kako bi se to završilo.

Ono što je moralo da se radi mnogo sistematičnije od 2000, to je da se stvaraju uslovi za nova ulaganja. Znači, samo takozvana ulaganja na zelenoj livadi donose nova radna mesta. društveni proizvod. On može da raste, ali da ljudi svejedno žive lošije.  to neko mora da zna, kako će to da kompenzuje. Čovek kupi firmu koja je imala politiku – imam 500 zaposlenih, a dovoljno je 250, daj samo neka bude zaposlen, učini mu da ne bude na ulici. Privatni vlasnik neće to da gleda, zašto – to mu smanjuje dobit, smanjuje mu profit. Prema tome, sve se to znalo, ali ljudi su valjda toliko zauzeti tim trenutkom boravka na vlasti i korupcijom i usput malo demonstracijom moći, da zaboravljaju na ono za šta su u stvari izabrani – da uspostave pravila igre, koja će da dovuku više investitora, da ovaj narod nađe negde hleba da jede.

Motiv ovih koji su došli nije da poslovno okruženje bude dobro, nego da sve kupe monopolske firme, koje onda imaju ekstra rentu, ekstra zaradu. Recimo, duvanska industrija, te fabrike su se otplatile maltene za dve godine, toga nema nigde u svetu. Zašto – zato što su dve godine bile zaštićene od konkurencije i akciza je bila spuštena neverovatno nisko. Tako da niko ovde nije došao kao što je došao u Mađarsku, da ovde pravi proizvod, koji će onda da plasira na domaćem tržištu i po celom svetu, nego je došao jednostavno da eksploatiše tržište. I naravno, političari drže tako zatvoreno tržište, za tu uslugu ih plaćaju biznismeni, je li tako, za lični trošak i kampanju, i cela stvar se završava na štetu populacije, koja skupo plaća te usluge.

Recimo, ovde ne daju kompanijama koje lete po niskoj tarifi da dođu, jer bi se JAT raspao. S druge strane, ništa ne preduzimaju da saniraju JAT, a znaju šta moraju da urade. Mogu da gledaju ovde šta se zbiva sa Croatia Airlines, koja je kompanija istog obima poslovanja, preveze približno isto putnika i ima obrt koliko i JAT, ali koja ima tri puta manje zaposlenih i koja svejedno sada ima popunjenost samo 40%. Uvek se, naravno, postavlja pitanje – treba li sve Hrvate kazniti da plaćaju skupe karte da bi opstala Croatia Airlines. Isto pitanje važi i u Srbiji i to će padati jedno za drugim. U takva preduzeća se dovode neki ljudi iz stranaka, da maznu neki stan, da primaju dobru platu jedno vreme, koji nemaju nikakvu predstavu o tome šta treba da se radi. I naravno, sve je ušančeno preko ustanova i vi to ne smete da ugrozite. Recimo, komisija koja odobrava te dozvole za letenje kompanija koje imaju niske troškove, kaže da joj se niko nije javio. Pa niko joj se nije javio zato što znaju da će ih odbiti na ovaj ili onaj način.

Šta onda preostaje kao motiv da neko dođe ovde – motiv mu je prvenstveno da zaradi na ovom nesretnom narodu ekstra rentu. Nažalost, to mu je glavni motiv, nije mu glavni motiv da dođe ovde i da pravi neki razvojni program. Tako će biti kada ovde bude bolje poslovno okruženje.

Svetlana Lukić: Skoro sam čitala neki tekst o privatizaciji hotela i onda sam videla  imena tih bizarnih firmi: Beliza, Panama…

Miroslav Prokopijević: Tako je, ali ne može trećerazredna zemlja, zemlja u strašnom neredu i sa užasnom korupcijom i svim lošim navikama očekivati da kod nje dolaze prvorazredne firme i samo čist kapital. O tome nema govora, to je ono što  mi možemo da dobijemo na svetskom tržištu, to je naše ogledalo, drugim rečima. Ako verujemo da možemo, mi uobražavamo da smo mnogo bolji. Treba da stanemo pred ogledalo, to je ono što mi najviše izbegavamo, da se suočimo s tim.

Svetlana Lukić: Tek čuješ odjednom da je Mišković kupio 20 000 hektara.

Miroslav Prokopijević: Ali nije osnovao stranku, to je opasno, a može da kupi celu Vojvodinu, nema problema, samo stranku da ne osniva. E, to je opasno, onda će da ga poteraju. E sad, naravno, mehanizam je krajnje jednostavan, to je najveći problem našeg političkog života. Znači, vi poslovnim ljudima činite usluge time što držite pravila koja njima odgovaraju i donosite ih uredbama i oni to nagrađuju. Deo dobiti daju vama za stranke, jer svako malo vam fali neki glas a, kao što Živković reče pre neki dan, to valja kupiti. Pojavljuju se ovi koji nude i određuju tarifu i sad, ako hoćete da kupite, morate da imate pare. Znači, to je jasno kao dan. U međuvremenu, dok to ide tako, dobijamo predloge zakona, pa se tako ponovo vraća moj omiljeni predlog zakona o javnim skijalištima. Jedan od mojih mezimaca iz prošle verzije zakona je sklonjen, nema više onoga da na ski liftu štapove morate da držite u spoljašnjoj ruci, a da se držite za onu dršku unutrašnjom rukom, to je sklonjeno, ali zato ima drugih lepih odredbi. Pa tako jedna kaže – ski staza, to je član 12, ski staza može da se koristi za skijanje samo ako na njoj postoji odgovarajuća količina snega. Dakle, fantastično je šta ljudi smisle, da takva stvar mora da stoji u zakonu. Pa nijedna budala neće da skija ako nema snega, ako će da se razbije o kamenje ili ako ga zemlja koči. Dakle, vi bacate prašinu u oči ovakvim glupostima i lošim zakonima.

Od deset zakona privredno relevantnih, koji su prošli, nijedan da valja. Ni na listi čekanja nema ni jednog koji je dobro urađen. Evo, zakon o preduzetnicima recimo, ne znam zašto se oni ne bune protiv toga, apsolutna je katastrofa. On je preduzetnike izjednačio sa profesijom, pa tako ispada da su oni kao i berberin ili kelner, a preduzetnik je svako ko preuzima neki rizik kroz neku poslovnu aktivnost. Dakle, može biti u obrazovanju, u zanatima, u industriji, u čemu god. Praktično, oni su preduzetnika suzili na malog zanatliju koji se bavi nečim na granici između umetnosti i zanata, kao neka raritetna vrsta delatnosti. Onda se tamo kaže da preduzetnik nije pravno lice, što je fantastično, prosto je neverovatno da su takav gaf mogli da naprave. Pa se onda tamo u nekom članu, recimo 16, kaže kako preduzetnik mora da ima odgovarajuće prostorne i ne znam kakve uslove za obavljanje svoje aktivnosti. Pa, je li neko lud da baca pare, a da prostorije u kojima drži radnju odbijaju kupce i kome je više stalo da ta prostorija izgleda dobro, da li ovom državnom birokrati ili samom preduzetniku? Naravno, kada se stvar tako postavi, svako će da kaže – pa važnije je preduzetniku, jer ako mu je prostorija metar i po, ako je prljava, smrdljiva, retko će ko da ulazi u to i on će imati gubitak. E sad, naravno postavlja se pitanje zašto onda takva odredba postoji – pa zato što onaj kad sutra izađe i premeri, slegne ramenima i kaže – kume, pa 3 cm je niže, trebalo je da bude 2,80, a kod tebe je 2,77. I da bi mu dao dozvolu i sa 2,77 pretpostavlja se da ovaj nešto mora da mu da. I preduzetnik sad zavisi dodatno, potpuno nepotrebno od državnih službi. Dakle, u tom malom detalju se vidi koliko to ide u jednom smešnom pravcu, a ove velike stvari koje se lansiraju – to ide kao u banana republikama.

Dakle, prvo se odgovorni urednici tamo sjate da bi dobili informaciju ko će sutra biti uhapšen, pa objave večeras, a istraga počne tek kroz 7 dana. To je skandalozno, to ne sme da se radi. Neki moji prijatelji su važne face ovde u novinarstvu i pitam ih što to rade. Oni kažu – znaš, ako ja ne objavim, a svi su objavili, odoh ja sa tiražom nadole. Prema tome, to je situacija u kojoj te prosto konstelacija i jedna nezrelost opšta tera da i ti sam, iako si svestan da ideš u glupost, radiš tu glupost. I onda se, naravno, sve naganja po novinama, ali tako da nigde ne dohvati izvršnu vlast, što je još čudnije, jer izvršna vlast je najveći nevaljalac. Ne sudska, ne zakonodavna, ne neki biznismeni – najveći nevaljalac je izvršna vlast. I onda, kad još vidite ljude koji su najsumnjiviji za prekršaje iz politike, iz izvršne vlasti, kako se pojavljuju kao najveći ljubitelji pravde, isterivači nečistih prekršaja, dođe vam samo da se smejete. I onda takva stvar traje 5-6 dana i onda nestane sa stubaca. Ko se sad interesuje za Mileta Dragića – niko, naravno, sem što ćemo se zainteresovati za njega kada napiše odštetni zahtev i kada to na trošak svih nas bude trebalo da mu se isplati.

Naše ustanove ne valjaju, znači, naše ustanove pretpostavljaju da je onaj ko dođe na vlast dobar, drugim rečima da nije sebičan, da odmah postaje altruističan. Čovek ne menja ponašanje, on ako je do juče bio profesor ili ako je bio preduzetnik, on je gledao svoje sebične interese i ne može da postane neka rapsodija od altruizma kad ga sutra izaberemo, nego on i dalje ostaje sebičan. Dakle, mi zakone moramo da podesimo prema tome kako da predupredimo da bilo ko da se nađe i bude izabran ima što manji prostor da nas majstoriše, a da sa druge strane ima dovoljno prostora za vođenje politike za izvršnu ili već koju drugu vlast. I znači, dok se ta stvar fundamentalno iz osnova ne promeni nema ničeg. Ovde se naprotiv obrnuta stvar radi: kako koji zakon dolazi, kako dolazi koja uredba, izvršnoj vlasti se daje sve  veća moć, prosto neverovatno. Opštine sad bukvalno zavise od toga da li će ih tamo neko u ministarstvu finansija strpati u ovu ili onu kategoriju, da li u toj opštini vlada  taj ili taj. To ne sme da se dešava uopšte.

Mi zakone moramo da počnemo da pravimo kao da su ljudi koje biramo najgore zveri, a ako se ispostavi da su anđeli, anđeli od takvih zakona neće imati nikakvu štetu, a mi ćemo biti zaštićeni. Sad je obrnuto, mi pristajemo na to da oni, bez obzira što već imaju dosta prostora, ga šire kroz zakone koje donose, e da bi nam još više zagorčali sudbinu. Izgleda su oni od početka tako razdeljeni, pa su jedni dobili nadležnost za lepljive prste, što bi se reklo, za pare, a drugi za silu. Međutim, sad su se stvari, imam utisak, malo izmešale, jer ministar iz finansijskog sektora najavljuje ko će biti uhapšen i kad će biti uhapšen i grdi novine što pišu ovako, a ne pišu onako i šta one imaju tu da prenose.

Ovo sa Narodnom bankom, to je neka nedovršena afera, jer da je došlo do izvedbe izgleda da bi bili potopljeni neki bez kojih onda više ta vlada ne bi mogla da funkcioniše, morala bi da padne. I tu je stvar zaustavljena i sad je izgleda celo majstorisanje oko toga kako da se radovi privedu kraju, a da se ostatak afere ne odvije. E sad, to ispada sve teže, jer evo tamo kod socijalista se već kuva da li će ovaj ili onaj morati da ode i tako dalje. Sve su veće teškoće da se to majstoriše, jer prosto, bar nekoliko novina i medija vlast ne može da kontroliše, recimo Blic, jednostavno im ne mogu ništa.

Svetlana Lukić: Obično se za Dinkića kaže da on nema baš neki demokratski potencijal, ali donose se neki zakoni, neke uredbe koje su racionalne. Onda, on kaže, za razliku od nekih, da železničari ne mogu da dobiju veće plate i tačka, nemojte da mi se žalite.

Miroslav Prokopijević: Odlično, pa što su onda povećane plate u skupštini i na najvišim nivoima izvršne vlasti, i sudske i tako dalje nekoliko puta? Znači, ako  pravilo važi za železničare, ako mora da se štedi, ja ću da kažem – u redu, ako je to stvarno tako, ali onda to važi i za popa i za učitelja, a ne može da ne važi za mene i da ja to kršim drastično, a za sve druge mora da važi. To je krajnje neuverljivo. Ne znam, možda postoji neka uredba koja je logična, ali ja za nju nešto nisam baš čuo.

Svetlana Lukić: Na kraju naša večita tema, a to je Ratko Mladić. Zbog čega se tako grčevito branimo od toga što je eksplicitni zahtev, bez koga nema ničeg?

Miroslav Prokopijević: On je, sa Miloševićem, najtvrđi orah i problem je u tome što nije bilo reforme tih bezbednosnih struktura i sada, kada ih je priteglo, postoji jedna ekipa koja ga krije, a druga koja ga kao traži, ili se bar priča da postoji ova druga. Ja mislim da će ta isporuka morati da se desi kad-tad, iz prostog razloga što je ulog ogroman. Ulog je ne samo prekidanje razgovora sa Evropskom unijom i jedna totalna besperspektivnost, nego i pogoršanje položaja zemlje u finansijskim ustanovama bez čijih kredita, pošto je ovaj sistem pogrešno napravljen, ne možemo da preživimo do sutra. To bi bilo tako radikalno pogoršanje, da ja ne mogu da verujem da se oni ipak neće smilovati na kraju i uraditi to što ceo svet očekuje.

E sad, i svet je tu prilično, kao što vidite, širokogrud, jer tu su bili mnogi datumi, pa su svi mogući prekršeni, jer i svet isto tako neće da prenagli sa tom odlukom, jer nju je lako doneti, a mnogo je teže opozvati je kasnije i normalizovati stvari. Drugo, kad imate šargarepu kao što Evropska unija sada ima šargarepu za pregovore – ako je suspendujete, ako sklonite šargarepu, vaša mogućnost uticaja se smanjuje. Treće, neka suspenzija pregovora bi pogodila i Crnu Goru, koja s tim nema ništa i tako dalje. Dakle, ima verovatno nekoliko razloga koji zadržavaju reakciju zapada, ali to neće moći dugo da traje. Znači, sada je to već, ja mislim, pitanje nedelja, ne ni meseci.

Svetlana Lukić: I bez obzira na to traćenje vremena, ljudi opet kažu – OK, to kažu i oni koji nisu zadovoljni. Imamo vladu, pa dobro, kažu, to ide kilavo, ali će se ipak to na kraju svih krajeva i desiti. Kao da nikakvog utroška nije bilo, kao da to ništa nije koštalo.

Miroslav Prokopijević: Da, pa ne bi mi bili siromašni da razmišljamo drugačije. Na zapadu, kada bi vam čovek takvu priču ispričao, on bi vas pitao – pa jesi li ti lud, zašto trošiš toliko energije, toliko novca, toliko vremena, koje je najveći resurs u današnjem svetu, da bi uradio nešto što je u krajnjoj liniji neizbežno, što moraš da uradiš i zbog čega imaš i mnoge druge kolateralne, indirektne štete. I samo zbog toga, dakle, što pogrešno razmišljamo, mi ovako živimo. Da mi razmišljamo drugačije, bolje, mi bi bolje živeli kao grupa, kao pleme, kao država, kao ne znam šta.

Svetlana Lukić: Postoji sećanje na neki sistem vrednosti koji je postojao, koji nije bio bog zna kakav, ali u rezultatu je potpuno relativizovano šta je, a šta nije korisno.

Miroslav Prokopijević: Ja bih rekao da je objašnjenje jednostavno, ali ima više elemenata. Jedan elemenat je da mi imamo generalno jedno levičarsko shvatanje sveta. Ima još takvih nacija u Evropi, Nemci su takvi, na primer, ali su uspeli da progutaju jedan oštri kapitalizam 50-ih i 60-ih godina, pa su ga onda doveli u socijalizam posle 80-ih i do sada. Dakle, ima takvih nacija još. E sad, na to što je prirodna predispozicija, dakle, da mi suviše levo posmatramo svet, na to se još kalemi rđav politički poredak koji je postojao, pa se na njega još lošije nakalemilo ovih 15 godina, pa su se na to nakalemili ovi naši lopovi, ovi posle 2000, koji nemaju nikakvu pretenziju da prave bolji sistem pravila igre, nego se prepuštaju korupciji i bogaćenju dok su na vlasti.

Na to verovatno utiče i to što mi kao birači još nekako nismo došli sebi, rekao bih, u tom smislu da kad mi nekoga izaberemo treba pomalo i da ga pritežemo, otprilike šta može, šta ne može. Znači, ne može nekome da uhapse viceguvernera, koga je on doveo, a da on ne podnese odmah ostavku. Ne mora on da bude umešan u smislu krivično-pravnom, ali njegova je moralna i politička odgovornost u tom slučaju nesumnjiva, a on se pravi lud, kao nema on pojma. Ne može da kaže da je kupio vilu za, ne znam, 380 000, pa mu kažu – evo ti milion, a on kaže – neću da prodam. Pa ko to ne bi prodao i zaradio tri puta? Dakle, takav čovek izgubi kredibilitet, a onda ga još birač gleda i kaže – pa dobro, on je i ovako čovek bez kredibiliteta, hajde, pusti da to otalja, pa ćemo videti šta će biti sa narednim. Sa narednim se naravno ponavlja ista stvar, jer niste promenili pravila igre.

Svetlana Lukić: Ljudi kažu – ćuti, čoveče, bolje i to nego radikali. I to misle i ovi napolju.

Miroslav Prokopijević: Pa tu i nema neke velike razlike, jer što je ovaj ćutao. Da se ne slaže, on bi nešto rekao. A i ovi drugi, sem Vuka Draškovića, niko nije prozborio ništa na tu temu. Što se tiče socijalne demagogije i ekonomske demagogije i ovi voze to kao što bi vozili i radikali, radikali bi verovatno bili samo drastičniji u toj stvari. Što se tiče velikih nestašluka koje bi eventualno mogli da prave, mislim da toga nema. Sada pod udar sankcija i svih kaznenih mogućih odredaba, uključujući i vojnu intervenciju Srbija može da dođe munjevito, krene li njen politički vrh u ludost. Prema tome, tu su neki kanali, na našu sreću, zatvoreni, odnosno nismo prepušteni baš tako sami sebi, jer prosto, videli ste kad je bila ta cela operacija oko raspada bivše Jugoslavije, da je gomila zemalja, čitav region je bio pogođen time. Naravno, neki su profitirali, neke firme, neki pojedinci i tako dalje, ali generalno, čitav region je pretrpeo veliku ekonomsku štetu, jer je bila velika neizvesnost šta će se desiti, jer su bila velika razaranja, jer je bila velika nelegalna trgovina, a čim imate veliku nelegalnu trgovinu, legalne firme su automatski u lošijem položaju i slično. Prema tome, na sreću, zahvaljujući tim globalnijim interesima, nas drže nekako na oku i ja mislim da bismo mi vodili mnogo luđe politike kad bi nas pustilo, kako se to kaže. Nego ovako, malo nas priteže MMF, malo Evropska unija, malo Amerika, malo NATO i tako dalje. I onda se to ipak malo prispodobi.

Svetlana Lukić: Kratkoročno, nema nama boljitka?

Miroslav Prokopijević: Ne, kratkoročno sigurno ne, ovo je godina vrlo velikih izazova i dao bog da ovo sve prođe bez nekih velikih političkih talasanja koja bi se, što bi bilo posebno štetno, prelila na ekonomska zbivanja. Ako to prođe relativno srećno, ja mislim da od 2007 može da krene jedno razvedravanje, pa će invesitori da kažu – e dobro, sad su neke neizvesnosti otišle, sad možemo da investiramo. Verovatno će Evropska unija malo jače da pritisne, da kaže – dajte zakone malo doterajte, pa ne samo da ih donesete, počnite pomalo i da ih primenjujete i tako dalje. Dakle, ako ovo prođe bez neke velike gužve, ja od 2007. vidim razvedravanje, svejedno ko bude u ofisu. E, do tada moramo da doplivamo.

Svetlana Lukić: U prvom delu emisije slušali ste Miroslava Prokopijevića iz Centra za slobodno tržište, a sada govori Dragoljub Stošić, predsednik Unije sindikata.

Dragoljub Stošić: A šta bi mi u stvari hteli sa tim Kosovom? Čuo sam negde jedan Koštuničin insert, gde je rekao da među nama vlada potpuni konsenzus oko toga -hrani sina pa šalji u vojsku. Kkao da krmaču hraniš, pa treba do zime da je ugojiš da bi je zaklao, tako ti treba nekoga da gajiš, pa da ga pošalješ da završi sa nosem u blatu. Šta znači uopšte ta naša velika mudrost narodna – hrani sina pa šalji u vojsku? Ali, na svu sreću, kada je u toj čuvenoj Jaruzi predsednik vlade opet naglasio da je to kao okupacija, kao ne damo, kao ne potpisujemo, kao to je naše, u izjavama ljudi se videlo da oni stvarno u to ne veruju. Svako ko ima malo zdrave pameti zna da je ta priča izgubljena i da se za nju ne vredi angažovati. I ako se angažuješ, izgubljena je. Oni su organizovani kao Hamas, a mi nismo organizovani kao Izrael i to je veliki problem za nas, ako neko uopšte na taj način razmišlja. Znači, i ako tako razmišljaš, ne ispunjavamo uslov.

Sve se nadam da neće moći da prođe to da ti on pre tri godine izjavi kako je Hag deveta rupa na svirali, a da sada izjavi, pred istim tim narodom, da je svaki dan izgubljen u saradnji sa Hagom, izgubljen dan za Srbiju. Ja sam bio šokiran kada je Rasim Ljajić pre neki dan izjavio da su oni, što se tiče otvaranja ovih dosijea, arhive koja se tamo traži, doneli jednu od najtežih odluka. I rekao je da je taj zahtev star tri godine. Pa ljudi, ako mi po njihovim procenama ulazimo u Evropsku uniju 2020, znači to je 15 godina, pa ako nam za svaki od tih zahteva treba po tri godine, to znači da mi imamo još jedno pet zahteva da ispunimo. Pa daj da ih ispunimo odmah, šta čekamo, stvarno ne razumem. I na kraju, šta su rekli – arhiva vam je tamo, pa vi sad kopajte. To vam je kao da među one koverte za nagradne igre, u neki bazen sa 2 miliona koverata, uđu Karla del Ponte i ovaj Sojers i Rasim Ljajić i kao izvuku taj dokumenat koji im je potreban, katastrofa.

Ako si patriota, ti onda ne daj, ako je to patriotizam. Najteža odluka je, što se mene tiče, kada se sastane socijalno-ekonomski savet i donese odluku da je minimalna cena rada 4 000 mesečno, to je za mene najteža odluka, a ne da mi bude najteža odluka to što će se možda saznati ono što se već zna. Jer mislim, sad je samo pitanje kada ćemo zvanično da saznamo, a to će biti onda kada to Koštunica kaže. Znači, kada on kaže da se činio zločin, onda je to zločin. Dok on to ne kaže, onih 8000 ljudi u Srebrenici nije ubijeno. Pa neće biti.

U nekoj tamo emisiji neka pevačica dobila je frenetičan aplauz zato što je rekla da je za nju Ratko Mladić heroj, a vise joj neke roze trake iz kose, neki privesci sa zečićima i majmunčićima. Prosto vidiš da je to neprirodna situacija, kao da si u scenografiji u kojoj Felini snima film. Da li je moguće da neko posle svega što smo videli može da kaže da je to bilo herojski i da za to dobije aplauz? I onda, šta ti na kraju ostaje. Nešto sam u fazi Džonija Štulića, i u pesmi Pavel on kaže: Govoriš mi o ideji, o patriotizmu generacije / Da li je to skup interesa nekorisnih ljudi ili nešto vredno robije.

Ali nešto me je prekjuče potpuno izbacilo iz ravnoteže. U jutarnjem programu B92 neko je poslao tu poruku, voleo bih da ga upoznam, isto kao što sam voleo da upoznam onog čoveka koji je držao Zoranovu sliku tamo na Tamnavi kada je Koštunica bio tamo. Poruka glasi: 15 godina je od 9. marta, 6 godina od 5. oktobra, 3 godine od kako su ubili Zorana Đinđića. Ej ljudi, u pomoć! Stvarno u pomoć, ja mislim da je to slogan koji bi ovaj narod trebao da pripremi za sledeće izbore, da narod izađe na izbore, da narod bude kandidat i da u odnosu na te neke optimističke slogane koje ćemo da slušamo – dali smo sve od sebe, čujem da je u perspektivi takav neki slogan, da bude jedan – u pomoć slogan.

Svetlana Lukić: Nikako da vidim fotografiju ovoga Zvezdana kako se smeje na uviđaju.

Dragoljub Stošić: Ja sam kupio Novosti da bih to video. Čekaj, na šta to liči, na premijeru nekog filma, je li to neko tamo postigao neki veliki uspeh, pa sad onako osmehom uzvraća svojim obožavaocima. Pa stvarno čovek ima utisak da su onog veselnika ubili pre neki dan ponovo, samo je uviđaj ovoga puta bio na vreme. Čujem jutros, kaže Aca Vlahović gostujući u Kažiprstu, da Demokratska stranka nikada nije bila jača. Pre će biti da ona nikada nije bila populističkija, pre će biti da nikada nije napravila više prljavih kompromisa, pre će to biti. Nisam ja siguran da je dobro da predsednik stranke ima veći rejting od organizacije koju vodi. Nešto se meni mnogo više sviđalo ona situacija u kojoj je Zoran na leđima nosio i plaćao sve greške ili nešto što nije bilo dobro shvaćeno, ali da Demokratska stranka, baš zbog pravca u kome je išao i zbog nekih ljudi koji su tu bili, ima veći rejting od njega. I na kraju krajeva, taj rejting, šta znači taj rejting, evo radikali imaju visok rejting i šta sad, jel’ treba da budemo srećni zbog toga? Uostalom, kako neko uopšte može da ima od političara visok rejting u zemlji u kojoj je cena rada ono što sam malopre pominjao i u kojoj ljudi se polivaju benzinom u PIK-u Zemun. 17 radnika tamo se polilo benzinom da se zapali. I umesto da neko pomisli kako je to simbol nekog otpora, pa da to prihvatimo, taj PIK Zemun da bude simbol otpora, da im se pridruže tamo svi ojađeni, ne da brane njih, nego da brane sebe sutra – svi ćute, to ih ne interesuje, interesuju nas neke stvari koje su onako kosmičke, znaš ono, svi smo zabrinuti što će meteorit kroz milion godina da udari u Zemlju.

Nikada ne mogu da zaboravim onu situaciju, tamo negde 98, kada su oružari iz kragujevačke fabrike iz protesta došli peške za Beograd. Na Trgu Nikole Pašića ih je dočekalo nas tridesetak. Istog tog dana je Kasandra doputovala u Beograd, junakinja one serije i 25 000 Beograđana je dočekalo na aerodromu. Strašno. I onda dični sindikat Nezavisnost na čelu sa Branislavom Čankom uzme pa napljuje te radnike u PIK-u Zemun, da je to par pijanaca koji su u stvari upropastili PIK Zemun. Oni su valjda rasprodali taj zemljišni fond i oni su valjda krivi što im deca spavaju iznad septičkih jama i dobijaju astmu. Ali kakvo je to čudo što Branislav Čanak sedi tamo sa onima sa kojima sedi, ako sam skoro saznao da je generalni sekretar Unije poslodavaca, kojeg Lalović uvažava kao svog ravnopravnog sagovornika, bivši šef kabineta Radeta Markovića. Perspektiva je baš ono – u pomoć.

Zoran Luković, koji je bio član JUL-a, voditelj onih dnevnika Miloševićevih na RTS-u u ono najluđe vreme i koji je bio član resornog odbora JUL-a za medije, znači kod Mirjane Marković, sada je predsednik odbora za medije Demokratske stranke. Mira Marković i oni tamo izgleda nisu imali dovoljno dobar osećaj kakav je to čovek, kakvi su to kapaciteti i kvaliteti, pa je tamo tavorio kao član njihovog resornog odbora, ali Demokratska stranka je shvatila o kome se radi. Sada je on lepo predsednik odbora za medije Demokratske stranke. Demokratska stranka nema eksponiranijeg člana u sindikatima, a pogotovo ne kao predsednika nekog sindikata od mene, a ja sam iz novina saznao da je formiran odbor za odnose sa sindikatima Demokratske stranke. Ja to ne bih mogao da prihvatim ako želim i dalje da budem predsednik sindikata i da se bavim sindikatom na jedan normalan način, ja ne mogu, naravno, prihvatiti funkciju u stranci, niti sam to ikada radio, ali mi se čini da je bilo normalno da me pitaju ko su ti ljudi koji su tamo predloženi, jer kad sam video ko su, onda sam u stvari shvatio zašto me nisu pitali. Ti ljudi nemaju tu šta da traže, do 2000-e su zajedno sa Nenadom Bogdanovićem bili ispod nekog kreveta. Taj čovek je stvarno, što se mene tiče, trojanski konj u dvorištu Demokratske stranke ili jedinica mere kako jedan ljigavi partijski aparatčik može daleko da dogura – na našu nesreću.

Svetlana Lukić: A šta ti kažeš na primedbu da, eto, jedina velika i ozbiljna stranka je  Demokratska stranka i da ih treba malo, ne poštedeti, ali ne treba ih krnjiti, jer to je jedina naša uzdanica?

Dragoljub Stošić: Pa znaš šta, možda neko može zaista da shvati da ja to ovako govoreći radim, ja skoro da sam svestan te opasnosti, ali ne mogu zaista da prihvatim da su jedini kvalitet Demokratske stranke to kakve mane imaju radikali. Mane radikala ne mogu da budu jedini kvalitet Demokratske stranke. Ona mora da bude ono što smo svi imali iluziju da ona jeste i što svi očekujemo da ona bude, a ne da kažemo – pa znaš šta, mnogo je bolje da vas krade Nenad Bogdanović, nego da nas upropašćava i krade Tomislav Nikolić. Pa ne treba to da nam rade ni jedan ni drugi. Ljudi koji to govore su krivi što na Vračaru radikali imaju 7 odbornika, tamo je godinama bilo 60 : 0, tamo, kao u Peščaniku, nije bilo mesta za SPS i za radikale, osim da budu predmet pljuvanja. Oni su ljudi tamo sada odbornici, sa tendencijom da ih bude više – pa ko je za to kriv. Tako da nemam nikakvu zadršku, naprotiv, to je kao kad imaš nešto da zameriš svom detetu, znači, moraćemo da naučimo da razlikujemo nezadovoljstvo sa nečim što nije u redu i lojalnost. Na ivici sam da pomislim – da li je dobro što sam lojalan, još uvek.

Za mene je poraz i ono što se dogodilo u Nišu. Demokratska stranka je tamo tukla legendarnog Mileta Ilića, trebalo je biti Zoran Živković u Nišu u ono vreme, trebalo je zaista biti. Demokratska stranka sada sebi dozvoli da pokrene nešto tako ozbiljno kao što je pokušaj da se opozove Smiljko Kostić i onda tu doživi poraz ili možda još gore, možda nije ni doživela poraz, možda je ignorisana. I ta priča kako to ne treba uopšte uzimati u obzir, kako se lokalni izbori razlikuju od republičkih – u čemu se razlikuju, da li će možda neki drugi ljudi tada glasati. U Kraljevu će na republičkim izborima glasati neki drugi ljudi? Ne razumem.

Ti vest o minimalnoj ceni rada imaš negde kao pasus u dnu neke strane i to je kao sve u redu, a onda imaš lažnu sliku Beograda u kome tridesetak hiljada istih ljudi svaki dan voze kola, dok sve ostalo grbači i onda mu je jedino što ima to da poluuspavan od umora gleda u neki televizor. Tamo niti šta čuje, niti šta vidi, malo zbog umora, a malo i zbog funkcionalne nepismenosti i mi zaista moramo o tome da razgovaramo otvoreno, to mora da bude tema koja će da se tretira, svaki dan o tome da se priča, ljudi. Ti ljudi se, naravno, osećaju potpuno iznevereno, osećaju se očajno, ali oni možda zbog svih tih iluzija koje im se serviraju, zbog svih tih nekih ogromnih uspeha koje pravi Dinkić i društvo, misle da su samo oni nesposobni, pa mu to, naravno, i žena svakog dana govori. I to je tragedija, da nema tih Kineza koje toliko optužujemo, ali da nije tih njihovih jakni i gaća jeftinih, pa ja ti tvrdim da bi ovaj narod išao go i bos i uopšte ne preterujem.

Šta ti možeš da očekuješ pri ovim cenama, ako nekome daš 20 000 dinara, a on je podstanar i ima dvoje-troje dece, kao što je vrlo čest slučaj? I onda uzme skupština grada i kaže – e, sad pravimo hiljadu stanova da rešimo problem ugroženih zdravstvenih radnika i ljudi koji rade u komunalnim službama. Znaš kako naprave kriterijum? Naprave kriterijum po kome čovek koji ima troje dece i podstanar je više od 20 godina zbog nivoa obrazovanja ima manji broj poena na tom konkursu nego neko ko je neoženjen, ko radi nepunih godinu dana, ali ima fakultet. Ljudi su napravili posao sa tih hiljadu stanova, uopšte nije redak slučaj da su isplatili odmah tih po damping cenama 750 evra po kvadratu – i odmah prodali za skoro duplo više i to je bio čist posao. I naravno da su onda ljudi ojađeni i život im se svodi ni na šta i u stvari čekaju da umru.

Ja nažalost taj 5. oktobar nisam dočekao na ulici, nisam ga dočekao ispred skupštine zato što sam bio uhapšen 3. oktobra, pa sam 6. pušten. Taj deo nisam video, ne mogu da prežalim. Ja bih, ako ni zbog čega drugog, voleo da se 5. oktobar desi ponovo da mogu da budem tamo. Zamisli da posle tolikih godina ti ne vidiš to, nego sediš tamo u nekoj ćeliji, pa da se ubiješ, čoveče, zamisli to. Ali to što kažeš za to da neki nisu dobili dovoljno batina, ima najmanje dve stvari koje se nama nisu desile, a ja se bojim da će zbog neke kosmičke pravde koja je prosto neizbežna, to da se desi. Stvarno, ne znam kako će ovo da zvuči, ali nisu nam uzvraćene batine koje smo nekima oko nas zadali, to je jedno, a drugo, ako možda nije trebalo da dobiju batine ti koji je trebalo da ih dobiju 5. oktobra, onda ovi koji nisu sproveli tu lustraciju, zovi to kako hoćeš, batine, lustracija, nije bitno, oni treba da dobiju batine što to nisu sproveli. Oni nemaju opravdanja pred nama.

Gledali smo svi kako su ta deca prebijana, pa hapšeno je tih aktivista Otpora, to je onako tovareno koliko ih je hapšeno. I ti sad sediš i moraš da gledaš neke ljude koji kažu da sad tu nema revanšizma, da je priča o lustraciji zakasnela i kako mi imamo specifičnu situaciju. Pa zato i jeste ovako. Hajde sada stvarno da slušamo Vučića po ceo dan i Tomu Nikolića i da se u stvari mi njima izvinemo što smo ih malo usporili 2000-e, jer ko zna dokle bi ljudi stigli da ih mi nismo usporiili. Ja se bojim da će nas ta kazna stići, suviše smo zla naneli, direktno i ne mogu ja da kažem – ja u tome nisam učestvovao, ja sam bio protiv toga. Pa mislim, ili ja nisam bio dovoljno protiv toga ili nas nije bilo dovoljno koji smo bili protiv toga. Stvarno se iskreno bojim i na svu sreću, ako je to sreća, nećemo naneti zlo drugima, neće nam to više uspeti. To će se desiti ovde među nama, a ako se desi ovde među nama, kakvi smo… počinjem da se uživljavam u to, pa mi se ne dopada nimalo. Šta da ti kažem, stvarno ne znam.

Na kraju će da podignu kineski zid oko nas, jedan sanitarni kordon i da kažu – ma daj bre, više stvarno, nosite se ljudi, šta je vama. Zamisli ti, oni dolaze i govore nam, pa dosadi ti i detetu da govoriš, iznerviram se na dete pa kažem – daj bre, neću, baš me briga. Zamisli da imaš jedan soliter i iz jednog stana svake noći čuju se neki jauci, galama, haos, lupanje, ruši se sve živo. Kad pokušaš da intervenišeš, pojavi se neki zadrigli, pijani koji bije svakog dana ženu, decu i on ti kaže – to je moja unutrašnja stvar, s kojim pravom se ti mešaš. Tako smo mi jedan stan u tom evropskom soliteru. Da li je normalno da živiš u evropskom soliteru i onda, kada pođeš u grad, staviš bedž Vojislava Šešelja? To je kao O.K – dobar dan, komšija, kada ćete i vi, imamo mi još ovih bedževa. I ti kažeš – mi ćemo da budemo svoji na svome, mi ćemo da radimo onako kako mi mislimo da treba i sarađivaćemo sa svetom onako kako mi mislimo da treba da sarađujemo sa svetom. I Oli Ren je verovatno došao danas da potpiše tu vrstu ugovora o saradnji, da u memorandumu stoje slike Vojislava Šešelja i Ratka Mladića, i kad budu to ispotpisivali, onda će da razmene bedževe i super.

Mi smo potpuno zaboravili kako je izgledalo kad su ono smenili Zorana sa mesta gradonačelnika i kad smo krenuli u neku protesnu šetnju, krenemo onde Tadeuša Košćuškog na dole, čoveče, kad su istrčali iz onog parka kalemegdanskog, dotle su bili bar kordoni, pa si bio oprezan, možeš da očekuješ. A ovo je bilo kao da su nas čekali u zasedi. To je tako prštalo, tako su padale one devojke na štiklama, zamisli da te juri neki divljak u čizmama, čoveče, poče šutiranje, one njihove torbice se prosipaju, padaju ona deca, vrište. Od onda mrzim interfon, većina ulaza u onim poprečnim ulicama ima interfon, ne možeš da uđeš ni u jedan, nemaš gde da se sakriješ, ozbiljno. I sad ti dođe Kosta Čavoški i kaže – uhapšeno je 12 500 ljudi na pravdi boga. Mislim, kako da polemišeš, prvo nemaš ni priliku, na kraju krajeva, nemaš ni priliku.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Dragoljub Stošić iz Unije sindikata. Ovih dana najpopularniji strani političar među našim narodnim predstavnicima je ruski predsednik Putin, ima mnogo razloga za to. Prvo, čovek je KGB-ovac što imponuje samo po sebi, drugo, Rus je, što je krasno samo po sebi. Treće, obećao nam je da će rasturiti Kontakt grupu, četvrto, mrzi nevladine organizacije. Putin ima razumevanja za terorističku organizaciju Hamas, njihove predstavnike primiće ovih dana u Kremlju. Putin kao legalista na to ima pravo, jer po ruskim zakonima Hamas nije teroristička organizacija, to može biti samo ona organizacija koja deluje na teritoriji Rusije. Dakle, Hamas može da prođe, ali nevladine organizacije – no pasaran. E, pa negde od jula prošle godine, dakle, od obeležavanja desetogodišnjice Srebrenice, napadi naših državnih i partijskih funkcionera i pojedinih medija na nevladine organizacije su intenzivirane. Šta su glavne primedbe ovih patriota i šta se u stvari krije iza tih napada govori Bogdan Ivanišević, istraživač za područje bivše Jugoslavije Human Wrights Watch-a.

Bogdan Ivanišević: Recimo, taj prigovor kako su nevladine organizacije indiferentne prema kršenjima prava Srba, to činjenično nije tačno. Fond za humanitarno pravo, koji ima kancelariju na Kosovu se poslednjih godina redovno oglašavao po ključnim pitanjima vezanim za kršenja prava nealbanskog stanovništva. Fondovi izveštaji o nestalim licima i 2004-e o martovskim dešavanjima su najkompletniji i najsistematičniji izveštaji tog tipa uopšte, od svega što je izrečeno ili proizvedeno u Srbiji. I ranije, tokom 90-ih, Fond za humanitarno pravo je radio izveštaje o stradanjima hrvatskih Srba. Međutim, ono što je važno naglasiti je da se po prirodi stvari organizacije za ljudska prava bave problematikom na području koje pokrivaju. Validan je, mislim, argument tih organizacija da je njihov prioritet ukazivanje na ono što je pogrešno unutar sredina u kojima rade, a ne na ono što se dešava na drugim prostorima. Recimo, Hrvatski helsinški komitet, o kojem u Srbiji postoji dosta dobro mišljenje, ako se to tako etnički posmatra, bavio se i bavi kršenjima prava hrvatskih Srba, a ne recimo i nedovoljnim, gotovo nikakvim povratkom hrvatskog stanovništva u Republiku Srpsku ili, ne znam, statusom Hrvata u Vojvodini i tako dalje, što svakako ne znači da je Hrvatski helsinški komitet nezainteresovan za kršenja prava etničkih Hrvata, nego je to organizacija koja deluje u Hrvatskoj i koja se bavi tim terenom. Dakle, ne znači da su nevladine organizacije ovde antisrpske ili nezainteresovane za kršenja prava Srba ako se ne bave istraživanjem, izveštavanjem o stanju u Hrvatskoj ili u Bosni.

Drugi argument o političkoj selektivnosti je tema koja je najčešće vezana za događaje u toku operacije Sablja 2003-e i navodno neoglašavanje nevladinih organizacija. I danas, ako odete na web sajt nekih vodećih organizacija poput Fonda za humanitarno pravo, Beogradskog centra za ljudska prava, Centra za antiratnu akciju, videćete da su se svi oni oglašavali vrlo rano nakon uvođenja vanrednog stanja, ukazujući na konkretne poteze vlasti koji po mišljenju tih organizacija nisu bili u skladu sa standardima poštovanja ljudskih prava. Onda argument o tome kako nevladine organizacije nastoje da utiču na javno mnjenje, a ne podvrgavaju se proveri podrške u tom javnom mnjenju, konkretno učestvovanjem na izborima, je ustvari prilično bizaran. Čak i oni komentatori ili mediji koji po ovoj osnovi kritikuju organizacije za ljudska prava i oni utiču na javno mnjenje i to im je osnovni smisao delovanja, a naravno, ne pada im na pamet da izlaze na izbore, i nejasno je zašto bi se očekivalo od organizacija za ljudska prava da to čine. To bi dovelo do prilično neobične situacije ako bi to bio kriterijum da na izborima imate izborne liste, ne znam, Srpske radikalne stranke, Demokratske stranke, Beogradskog centra za ljudska prava i redakcije lista NIN ili tako nešto, što je naravno apsurdno, ali na to se svode ovi argumenti.

Manje neozbiljan je ovaj novi argument protiv nevladinih organizacija o tome kako se one bave nekim veoma sumnjivim delatnostima. Argument u stvari nije sasvim nov, naime, negde sredinom 2005-e direktor Bezbednosno-informativne agencije, Rade Bulatović, je govorio o tome kako BIA prati nevladine organizacije koje se uglavnom finansiraju iz inostranstva i koje promovišu, kako je on rekao, političke i bezbednosne zadatke, posebno na području Raške oblasti i juga Srbije. Ovaj deo – bezbednosne zadatke – je zanimljiv, dakle, eksplicitno je rečeno da  se nevladine organizacije navodno bave obaveštajnim delovanjem. Sasvim nedavno, pre dve nedelje vodeći list koji je blizak vlastima, to je nedeljnik NIN, je iz pera svog glavnog urednika razvio ovu tezu. Vrlo je zanimljivo pogledati koju vrstu argumentacije je iskoristio autor tog izveštaja kako bi kod čitaoca stvorio utisak kako nevladine organizacije rade nešto veoma opasno i veoma neprihvatljivo. On je prvo ustanovio kako ono što rade nevladine organizacije nema nikakvog efekta, nema nikakvog uspeha, zato što nailaze na neprihvatanje od strane javnog mnjenja u Srbiji. Onda je postavio pitanje zašto onda one uopšte deluju, zašto rade to što rade i odgovor je navodno u onome što je ruski predsednik Putin nedavno navodno pokazao uverljivo: tamošnje organizacije za ljudska prava deluju kao špijunske ispostave za neke strane obaveštajne službe. Konkretan povod za to je emitovanje jednog televizijskog snimka krajem januara na državnoj ruskoj televiziji o obaveštajnom delovanju četvorice britanskih diplomata, od kojih je jedan u kontaktima sa nevladinim organizacijama. To je zvanična tvrdnja Moskve.

Drugi argument NIN-ovog urednika je da je engleski nedeljnik Economist pre nekoliko godina objavio tekst o tome kako nevladine organizacije nisu uvek nevladine i kako ono što one rade nije uvek sjajno. E sad, iz ovoga bi vajda trebalo da sledi po nekoj logici, kako se nevladine organizacije u Srbiji bave špijunskim delovanjem, jer, dakle, nema razloga da rade nešto drugo, pošto su neefikasne. Prvo, nije tačno da to što rade nevladine organizacije nema nikakvog efekta, uostalom, kad one ne bi imale nikakvog uticaja verovatno ne bi izazivale toliku pažnju kritičara. To što je navedeno kao dokaz, dakle, Putinova nastojanja da kompromituje nevladine organizacije u Rusiji i pogrešno protumačeni tekst u Economistu, prosto ni na koji način ne dokazuje ništa o tipu delovanja nevladinih organizacija u Srbiji. Uzgred budi rečeno, optužbe na račun nevladinih organizacija u Rusiji ne postoje u bilo kakvoj artikulisanoj formi i protiv njih se ne vodi nikakav sudski ili predsudski postupak, što bi bilo prirodno ako se zaista radi o nekakvoj špijunaži. Prosto je trebalo stvoriti utisak kod ruske javnosti, tu neku asocijaciju između nevladinih organizacija i špijunaže. Mislim da se slična stvar dešava i sada ovde u Srbiji od strane onih koji pokušavaju da ta dva pojma – nevladine organizacije i špijunažu dovedu u neku vezu. Prosto, hajde da izmešamo te dve reči, ta dva termina i onda će to biti loše za nevladine organizacije i to nije sasvim besplodna taktika i nije sasvim bezazlena, mada je žalosna. Bilo je čak i fizičkih nasrtaja na neke istaknute predstavnike nevladinog sektora.

Svakako da se ovakvim nemoralnim pokušajima diskreditacije podgreva neprijateljstvo koje već postoji u značajnom delu javnosti i to može proizvesti posledice koje uopšte nisu bezazlene. Govorim o predstavnicima vlasti, jer naravno da su predstavnici opozicione Srpske radikalne stranke i mediji iznosili niz teških optužbi na račun nevladinih organizacija, ali ono što je bitnije je šta su predstavnici vlasti povodom toga činili. Šef njihovog poslaničkog kluba, gospodin Aligrudić, je sa krajnjim nipodaštavanjem i odvratnošću govorio o Nataši Kandić. Kasnije u toku godine je ministar pravde, Stojković, doveo u pitanje principijelnu posvećenost Nataše Kandić ljudskim pravima nezavisno od toga čija prava se krše. Tako da se ti lajt motivi nepatriotizma, izdajništva, možda čak i špijuniranja provlače i kroz izjave vladinih predstavnika. U pitanju je prosto nevoljnost da se sluša ono što dolazi iz usta vodećih aktivista za ljudska prava, pre svega o suđenjima u Hagu, a što se odnosi na ratne zločine koje su počinili Srbi u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Najveći deo onoga što rade vodeće organizacije koje izazivaju najviše negativnih emocija je izveštavanje, govor, istraživanje ratnih zločina i ukazivanje na potrebu odgovornosti za te zločine. To je dakle ono što iritira i što smeta, ali teško je to tako i formulisati, jer bilo bi malo nezgodno ako biste javnosti rekli – nama smeta što se pokreće pitanje ratnih zločina Srba. Čak ni za vreme Miloševića mislim da to niko javno ne bi rekao, tako da je mnogo zgodnije ići sa ovim drugim optužbama.

Mislim da je slična stvar i sa Haškim tribunalom. Danas su preostali malo sofisticiraniji argumenti da je Haški tribunal pristrasan na uštrb Srba i da je on neuspešan zato što ni u jednom delu bivše Jugoslavije nije uspeo da dobije podršku lokalnog stanovništva. To nije baš tako, naime, on jeste nepopularna institucija u Hrvatskoj i u Srbiji i među bosanskim Hrvatima i bosanskim Srbima, međutim nije tako među Bošnjacima, pa čak ni među kosovskim Albancima. Mislim, dakle, da se radi o tome da je, pojednostavljeno rečeno, ali u suštini tačno, najviše zločina počinjeno od strane pripadnika srpskih i hrvatskih formacija i da je to ono sa čime javnost u Hrvatskoj i u Srbiji ima problem, pošto delovanje Haškog tribunala ne dozvoljava da se te teme pometu pod tepih, da se stave u stranu, a javnosti u te dve zemlje ipak su iskazivale priličnu indiferentnost u odnosu na te zločine. Naravno da osećaju onda izvesnu nelagodu kada posmatraju ta suđenja, kada čitaju navode o počinjenim zločinima i zato ne prihvataju sa oduševljenjem rad institucije koja uvek iznova te neprijatne stvari iznosi na površinu.

U Hrvatskoj postoji veliki otpor prema delovanju Haškog tribunala po pitanju operacije Oluja i mislim da je deo razloga za to i bojazan da bi ono što bude rezultat postupka protiv recimo Ante Gotovine i drugih optuženih, Markača i Čermaka, moglo biti nešto što bi bitno dovelo u pitanje mitsku predstavu o tom konstitucionom činu ustanovljavanja hrvatske države. U Srbiji, pak, postoji bojazan od toga da bi haške presude vezane za Srebrenicu i za druge delove Bosne mogle vrlo neprijatno da se odraze na slučaj pred Međunarodnim sudom pravde, gde je Bosna tužila Srbiju i Crnu Goru za genocid. A uostalom postoji i ta bojazan od stigme koja bi mogla pratiti nažalost ovu državu u narednom, možda ne tako kratkom periodu, ako bi se zaista i pred Međunarodnim sudom pravde došlo do sudski verifikovane ocene da je izvršen genocid i da je Srbija učestvovala u njemu na prilično direktan način. Ako gledate šta se dešavalo u Nemačkoj decenijama nakon II svetskog rata, vidite taj suštinski otpor jedne generacije, koja je makar indiferentnošću potpomogla izvršavanje zločina. Takav odnos većine u nekoj sredini opstaje čak i kad imate nastojanja političkih ili kulturnih elita da se taj odnos prema prošlosti promeni.

U Nemačkoj je najveći deo elita bio zdušno za suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima decenijama nakon okončanja II svetskog rata, međutim, običan čovek bi preskakao tu stranu u novinama u kojima bi se izveštavalo, a izveštavalo se vrlo detaljno o suđenjima. U tom smislu postoji paralelizam i sa situacijom ovde, s tim što na području bivše Jugoslavije, naročito u Hrvatskoj i u Srbiji čak i nemate tu vrstu elita i takva nastojanja elite, tako da je utoliko teže očekivati da se nešto bitnije promeni u ovoj generaciji u odnosu prema onome što se dešavalo 90-ih godina.

Fascinantno je u kojoj meri su kritičari Haškog tribunala i postupka protiv Miloševića uporno isticali argument kako je zahvaljujući tom suđenju Milošević opet politički osnažen, jer iako je tačno da mu je u prvim nedeljama nakon početka tog suđenja porasla podrška, ona je isto tako vrlo brzo pala na onaj nivo koji je on uživao pre tog suđenja, a posle pada sa vlasti u oktobru 2000-e. I kao što je nedavno na televiziji B92 Svetlana Logar iz Strategic Marketinga vrlo jasno pokazala, ta niska podrška sa blagim variranjima u nekim periodima je ostala konstantna i do današnjeg dana. Ona se kreće od nekih 17-18% pozitivnih mišljenja, nasuprot 60% onih koji imaju negativno mišljenje o Slobodanu Miloševiću. To je još jedna ilustracija upornog previđanja i falsifikovanja elementarnih činjenica, kako bi se potvrdila neka teza koja onda očigledno generira iz nečeg drugog.

Svetlana Lukić: Činjenice je da je Srbija mnoge ljude poslala u Hag pod pritiskom. Sa stanovišta pravde, to može biti manje-više svejedno, ali kako je to sa stanovišta žrtava. Vi srećete mnoge ljude u Bosni, koji imaju rodbinu koja je pokopana u masovnim grobnicama. Kako oni to percipiraju, da li im je samo važno da ti ljudi ipak dospeju tamo, a to šta će Srbija da uradi sa sobom, da li će da prihvati činjenicu zločina ili ne, da je to za njih možda trenutno sekundarna stvar.

Bogdan Ivanišević: Neki među žrtvama ili članovima porodica žrtava ne obraćaju mnogo pažnje suđenjima ovih visoko pozicioniranih političkih i vojnih lidera. Njima je važnije da budu kažnjeni oni koji su neposredno učinili zločin. Nekima čak ni to nije naročito važno, nekima je do suđenja za ratne zločine stalo zato što to vide kao način da saznaju šta se desilo sa nestalim osobama, a pitanje kažnjavanja počinioca im je sekundarno. Nekima je mnogo značilo kada su neki predstavnici vojske bosanskih Srba izrazili kajanje na haškim suđenjima zbog zločina u Srebrenici i drugih zločina, nekima to nije značilo ništa. Toliko su različite reakcije da mislim da je teško izvesti neki opšti zaključak o tome. Opet, ono na čemu treba raditi i što bi bilo poželjno je da se desi u svim zajednicama je da se odgovorni za ratne zločine izvode pred lice pravde. Tu postoje neka objektivna ograničenja vezana pre svega za činjenicu da su u svim delovima bivše Jugoslavije ondašnji lideri uživali značajnu podršku i da je otpor prema ratnim zločinima, čak i kada se znalo za njih, bio neznatan i da sve to skupa dovodi do toga da se mnogi osećaju moralno odgovornima za ono za šta se ustanovljava pravna odgovornost optuženih pred Hagom ili pred domaćim sudovima. I to je verovatno neminovno, to nije kolektivizacija krivične odgovornosti naravno, ali jedna vrsta ispostavljanja moralne odgovornosti jeste rezultat ovih suđenja i mislim da to ni ne treba pokušavati prikazivati drugačije, to je prosto tako po prirodi stvari.

Svetlana Lukić: Slušali ste Bogdana Ivaniševića, istraživača za područje bivše Jugoslavije Human Wrights Watch-a, a za kraj govori Jelena Milić iz Foruma za međunarodne odnose.

Jelena Milić: Samo izlaganje predsednika Tadića u Savetu bezbednosti bi na prvi pogled moglo da izgleda kao jedan onako neutralan, formalan govor, ali ispod površine to, nažalost, uopšte nije tako. Mislim, ja sam pre svega shvatila i smatrala sam da bi bilo potrebno da on ode tamo i da predstavi neku novu, savršeniju, dogovoreniju platformu srpskog pregovaračkog tima, dok sam doživela da on kaže da je politička platforma Beograda, kada je reč o budućem statusu, manje-više poznata i da nema razloga da on to ponavlja u Savetu bezbednosti. Pa, barem meni kao poreskom obvezniku, stvarno mi je žao te love za avion do Njujorka, a vidim da je tamo bilo još njih, ako oni nisu osetili potrebu da objasne malo bolje tu platformu. Opet, ima tu i nekih dobrih momenata, s obzirom da je pred kraj godine Aleksandar Simić počeo da promoviše jednu vladinu platformu, koja je za polaznu osnovu imala sporazum Černomirdin – Ahtisari i potpuno odbijanje i diskvalifikaciju Rezolucije 1244, uz izjavu da su Rusi bili malo diplomatski neodgovorni u tom momentu i zapad im je zavukao, je li, 1244 takvu kakva jeste. Ovo nedavno nastupanje Borisovo je napredak, jer on se eksplicitno poziva na 1244, tako da se bar još nismo  samoizbacili iz Ujedinjenih naroda, samo bi nam još to falilo, mada imamo nameru, jel’, da Kosovo izbacimo.

I ono što je već stvarno postalo opšte mesto, ja više ni ne znam koliko sam puta u ovim emisijama i na drugim mestima o tome pričala, a to je da i Boris Tadić kaže –  Suština problema je u ogromnim nepravdama počinjenim protiv Srba posle juna 99. Pa jeste to veliki problem, ali to nije suština problema. Hajde jednom, znaš, da se vratimo na to da shvatimo da je suština problema možda u Batajnici, da podsetim, je li, čak ne ni širu javnost, nego kvalifikovanu javnost koja se time bavi, da tako neke elementarne propuste više ne pravimo, pogotovo ako odem u Savet bezbednosti i onda glumim predsednika potpuno humanističkih, kosmopolitskih nazora jedne turbo demokratske zemlje koja je sad našla da brani međunarodni poredak i međunarodno pravo pred zlim ostatkom sveta. Kako bih ti rekla, male zemlje, to je jedna poznata stvar u međunarodnim odnosima, uvek mogu da računaju prvo na međunarodne principe kao na najbolju zaštitu svojih interesa, ali da bi ti očekivao da međunarodni principi rade u tvoju korist, ti si prvi taj koji moraš da ih poštuješ. Pa, meni sad malo nije jasno kako mi to možemo izbegavamo obaveze prema Hagu i da koštamo žešće tu međunarodnu zajednicu, jer taj sud košta i ti procesi koštaju, znači da se uredno oglušujemo o principe međunarodnog prava, a s druge strane da smo sad našli mi da budemo jedini pravi tumači te dogme.

Slušala sam Vesnu Rakić prošle nedelje, tebi žena potpuno kul kaže – to je jedna prilično fluidna stvar. Mislim, jedan od razloga zašto ja volim Vojina Dimitrijevića na našoj javnoj sceni je što ne znam nikog drugog ko ti jasnije i kraće objasni suštinu stvari. Čovek kaže – međunarodno pravo je stvar koja se raspravlja pred međunarodnim sudovima, ali će se budući status Kosova odlučivati, u stvari već se odlučuje pred političkim telima. Tu argumenti međunarodnog prava, čak i da se ovi naši pregovarači na njih pozivaju na pravi način, a nisam sigurna, opet imaju samo retoričku moć i vrednost. Prema tome, mi smo se odlučili za potpuni jedan retro pristup i sad smo se setili da budemo branioci ljudskih prava. Pa, prosto mi malo to neodgovorno deluje.

Oni se striktno drže teritorijalnog integriteta i suvereniteta, a ceo svet pokušava da nam kaže da bi nam bilo bolje da fokus interesa sada definišemo u smislu ljudske bezbednosti, ekonomskog napretka, mira i prosperiteta, ma kako to onako zvučalo izraubovano, ali ja volim to – mir i prosperitet, meni je to super. I sad, šta imaš, imaš Tomu Nikolića koji izađe i kaže šta kaže o okupaciji, a onda imaš ljude koji kažu – ovo je alarmantno i imaš ljude koji kažu – ma svet više ne zanimaju radikali. Čekaj da razdvojimo, ovo je bila prevashodno poruka ka unutrašnjem političkom planu i nije prva ovog tipa. Toma Nikolić je pre dva meseca, tri, rekao da ćemo svi biti dužni, rođena i nerođena deca, da branimo Kosovo svim sredstvima. Sad je opet spomenuo ta sva raspoloživa sredstva. Haj’mo samo za čas da povučemo ručnu, da vidimo šta su to ta raspoloživa sredstva.

Prošle nedelje je umrla Slađana Kobas, jedina beba koja je bila preživela onaj nedostatak kiseonika u inkubatorima 92-e u Banjaluci kad je bio koridor zatvoren. Da ne ulazimo sad zašto je koridor bio zatvoren, zašto i odakle nije kiseonik za inkubator stigao, bile su bebe, bio je rat, bebe su umrle. Ta Slađana se sad pridružila maloj Milici iz Batajnice, onoj deci nesretnoj takođe iz Batajnice, čiji su rančići i lutkice tamo sahranjeni bez obzira što neko hoće da se pita da li tamo ima dece ili nema, pridružila se preko stotini maloletnih dečaka, koji su među onih 8 000 pobijenih u Srebrenici, pridružila se gardistima iz Topčidera. S druge strane, od živih raspoloživih resursa ti imaš brand name tehničku ineligenciju koja i dalje odlazi, imaš po najnovijim istraživanjima 70% mladih koji sada ponovo kažu da bi otišli zauvek iz zemlje, samo da mogu. Imaš izjavu direktora Nacionalne agencije za zapošljavanje koji kaže da su mladi najugroženija kategorija po stanju zaposlenosti od svih. I hajde sad da vidimo i ta borbena sredstva, te borbene institucije. Ja, brate, da sam neki Izraelac rekla bih, gde bi vi da ratujete, prvo meni da vratite 45 miliona dolara, pa onda vidite dalje kako ćete. Nisu nam ta sva raspoloživa sredstva nešto mnogo dobra trenutno, nije nam ni natalitet neki. Tako da sa ono malo raspoloživih sredstava što nam je ostalo, ja mislim da bi stvarno moralo da se shvati da je u stvari jedino raspoloživo sredstvo koje imamo nekoliko miliona glasačkih listića.

I više ne ne treba glasati čak ni protiv radikala ili protiv Koštunice, hajdemo da glasamo za nešto. Evo ga, ide u martu neformalni sastanak ministara Evropske unije u Austriji, pod austrijskim predsedavanjem EU sa liderima zemalja zapadnog Balkana da se vidi šta, gde, kako dalje. Jel’ ima neka grupa ljudi da se objedini, da iznese neki plan, predlog, ono kao kako mi mislimo da ispunimo sve te korake koji su manje-više već potpuno ucrtani. Ne vidim to, ono što umesto toga čujem, što čitam, mene plaši. Plaši me što je onaj samoproglašeni modernizatorski srpski reformski deo Srbije stvarno takođe zagledan u prošlost. Prosto me plaši kad čujem ljude iz Beograda koji znaju toliko ljudi iz redakcija nekih medija iz Republike Srpske ili toliko nekih imena vojnih lica u pojedinim nižim vojnim strukturama, a nisam sigurna da li isto tako poznaju ljude koji su u Stejt dipartmentu, u Savetu za nacionalnu bezbednost, u američkim tim tenkovima koji se bave zapadnim Balkanom ili jugoistočnom Evropom. Nisam sigurna da znaju šta se radi pri Evropskom parlamentu, šta pri Evropskoj komisiji, šta radi di-džej za proširenje, šta je čiji mandat. Oni bi trebalo da budu tumači poruka i planova međunarodne zajednice ako hoće da budu nosioci reforme, pridruživanja Srbije, uključivanja u evroatlantske integracije. Ali toga nema i ja ne mogu više da ih gledam u medijima, u malim izjavicama i saopštenjima i to pogotovo kad neko džarne u njihov prethodni angažman u prošloj vlasti. Neće nas to nigde odvesti.

Plaši me takođe kao vernog glasača i zagovornika te opcije, kada moj predstavnik među strateškim partnerima ima Milu Đukanovića i Dodiga. Zamisli, taj Dodig sad pre neki dan kaže – taj jadan Terzić, to je nebitan lik. Pa nije nebitan lik, ne možeš tako, čovek je funkcioner unitarne, jedinstvene Bosne za koju se mi kao eto zalažemo, za razliku od ovih nacoša, koji svako malo spočitavaju kako hoće, eto, da priključe Republiku Srpsku Srbiji. Valjda bi mi trebalo da budemo drukčiji. I ne mogu ja sad da glorifikujem Milu Đukanovića kao mog budućeg partnera. Pa mislim, taj se tek 98, isto kao i Čović, setio šta je Milošević, mislim, kad je ispucao sve potencijalne resurse. Takođe, smeta mi kritika vlade zbog hapšenja Bogoljuba Karića i kompanije. Ma super, haj’mo i Marka, haj’mo i Miru, haj’mo i Goricu Gajević i Bubu Morinu i onog Bojića, hajdemo vlado dalje, pozdravljam, znam ko je Karić. Kakav crni politički obračun? I ćorava koka ubode zrno, i oni su predali onih 14, pa šta sad da se radi, ali jesu otišli njih 14 u Hag. Pa makar taj fenomen Karić da se demontira, ja to najtoplije pozdravljam i želim im puno uspeha u daljem radu kada je afera Karić u pitanju.

Preživeli smo nedelju dana histerije – Srbi razvalili Kontakt grupu, pokazali su turbo, mega nejedinstvo važnih aktera međunarodne zajednice. Možda nije na odmet da im čovek objasni da su oni koji su u Kontakt grupi manje-više svi u Savetu bezbednosti, da su svi oni manje-više ili u NATO-u ili u Evropskoj uniji i da su manje-više ti globalni izazovi koji pritiskaju savremeni svet potpuno nerešivi bez vrlo aktivnog učešća Kine i Indije i Rusije. Kina je dopustila da se Iran prijavi Ujedinjenim nacijama za kršenje onog mirnodopskog nuklearnog programa, što se u svetu smatra velikim događajem. Kineska diplomatija je zadnjih 50 godina bila neodlučna, uzdržana prilikom glasanja u Savetu bezbednosti. Sad su se eksplicitno odredili i pored ogromne količine energenata koje oni uvoze iz Irana, postali su ono što Amerikanci zovu responsable state holder in global issues. To je veliki korak napred i sad će oni kao zbog nas da se pokače – nešto nisam sigurna. Tako da pretpostavljam da je i Putinu bitnije da se naganja s njima na nekim drugim temama koje su mu značajnije nego što je Kosovo. Uostalom, Rusi su povukli trupe s Kosova pre jedno dve-tri godine. Znači, te nesretne priče o tome da smo mi razvalili Kontakt grupu, pa bojim se da nismo. A u međuvremenu, imaš ove izbeglice ovde, imaš one nesretne Srbe u enklavama, imaš Srbe sa severa Kosova, za koje ne mogu da kažem da su nesretni i – imaš priču o malverzaciji sa strujom! Pa dokle više, dokle?

Kosovo je izdeljeno na zonu A, B i C, u zoni A pet dana ima struje, jedan dan nema, pa pet dana ima, pa jedan nema i taj fini status 5 pa 1 dobijaju oni koji pokušavaju da plate struju. Imaš zonu B u kojoj struje ima tri dana, pa dva dana nema, pa tri dana ima, pa dva nema, srpska sela i albanska sela, to su pretežne platiše. I imaš zonu C u kojoj niko ništa ne plaća, koja ima struje kad dođe struja, kad pretekne. Dakle, sad kako je bilo hladno moralo je da se nekako manipuliše, da se napravi neka kombinacija da ovi u zoni C ne ostanu baš skroz bez struje. Inače, od 30 srpskih sela na Kosovu, 6 je u zoni A, 9 je u zoni B, znači nisu uopšte sva u toj zoni C koja nikako nema struju, ali u svakoj od tih zona ima i srpskih i albanskih sela, jer sad ne možeš ti da ideš od kuće do kuće da seckaš jednu, a ne drugu. I sad ti slušaš da se mi etnički čistimo ponovo, da je našima uskraćeno pravo na struju. Pa, čekaj, nije, mislim, nije. Sandra Rašković – Ivić dođe i kaže – mi smo ponudili humanitarnu pomoć u iznosu 5%  godišnje potrošnje, KEK kupi struju iz Bugarske, naši neće da prenesu struju na sever Kosova. Pa nemoj da se lažemo, ili ti oni kažu – to je humanitarna pomoć, nije valjda, a onda u ugovoru koji treba da potpišeš sa predstavnicima UNMIK-a stoji da će distribuciju i naplatu te struje da radi srpska elektroprivreda. Mislim, alo, pazi, naplatu. Čekaj, jel’ ti to daješ dobrovoljno i dokle mi, brate mili, pravimo građane višeg reda.

Mislim, i taj budući status i neki aranžman morao bi da podrazumeva da mi malo konačno budemo svi jednaki pred zakonom. Te malo ovi što odoše u Hag su iznad mene, te malo ovi Srbi sa severa Kosova. A možeš misliti kako to tek izgleda Albancima na Kosovu. Ja sedim kao Albanac na Kosovu, plaćam struju, Srbi ne plaćaju, pa malo bi mi bilo teško.

I sad kaže Boris Tadić – ako sad napravimo presedan, biće strašno. Najnoviji primer mu je Hong Kong, do skoro je bio Tajvan, pa kako se zovu oni budisti što imaju dva prava glasa? Tibet, i ti su isto demokrate, pazi ti, sveštenici koji imaju dva prava glasa, super mi je to demokratija. Gde smo sad završili, u Severnoj Irskoj, kome smo, Velsu smo poručivali, Baskiji, čega se nisu takli, otkrili su i Gušetiju i Osetiju.

Svetlana Lukić: U stvari, Tadić je poručio da ako se desi to sa Kosovom, ceo svet će da strada.

Jelena Milić: Destabilizujući efekti neverovatni. Dakle, pravo na suverenitet imaju države koje poštuju ljudska prava i vladavinu prava. Pa, hajde, to nismo poštovali, big time, eno primera u Batajnici. Znači, Kosovo ima klejm na osnovu masovnog kršenja ljudskih prava koje je na Kosovu  sprovedeno. U tom smislu Kosovo jeste jedinstven slučaj, da se ne lažemo. Evo jednog pitanja za gospodina Tadića i za sve zagovornike domino efekta u svetu – ako smo mi toliko zabrinuti za bezbednost ako Kosovo postane nezavisna država, pa kakve će to bezbedonosne implikacije imati po ostatak sveta – kakve bezbedonosne implikacije ima nekažnjivost za ratne zločine koje mi ovde podržavamo? Da li je to poruka tamo nekim pobunjenicima u Darfuru ili na Filipinima gde vlade ne kontrolišu sve delove teritorija ili po Južnoj Americi da se tako malo i oni odaju genocidu, pa možda i oni neće biti kažnjeni? Zar to nije neki negativan domino efekat? O čemu mi pričamo? Jer ima i pozitivnih domino efekata, evo ti primer zemalja istočne Evrope, postadoše članice Evropske unije. Od Varšavskog pakta do Evropske unije nenasilnim putem, malo li je to kao pozitivan domino efekat?

Nismo mi više nikom bitni. Evo, i glavni urednik časopisa Ekonomist za Evropu je to vrlo eksplicitno rekao – to je sad unutrašnja stvar Srbije. Oni kažu – nemojte nas više plašiti radikalima, stvarno nas ne zanima da li će radikali kod vas da dođu na vlast ili neće. Pazi, ti si Kosovo skinuo s dnevnog reda, saradnju s Hagom manje-više, slomio si kičmu i vojno-bezbednosnim strukturama, EUFOR prolazi, NATO je na Kosovu, znači, ne možeš ti više da očekuješ neke ogromne sukobe i u tom smislu sad da li će radikali da dođu na vlast u Srbiji ili neće stvarno je apsolutno naša unutrašnja stvar, a prema svetu je to poruka koga ti biraš između Brisela i Belorusije, što u principu i nije neki izbor. A sad, mene opet plaši taj defetizam, nemoj sad da kažeš – dosta mi je svega, oteraću sve u pičku materinu i da onda sto puta psuješ u emisiji, evo, dovoljna su tri puta ili da kažeš kao moj dragi drug Dejan Ilić – e ne mogu, sad sam izneo televizor. Nemoj da iznosiš televizor, skači u televizor, skači u novine, objasni šta su mogući izlazi, šta treba da se uradi. Ja sam sad nedavno pratila šta treba uraditi da bi zemlja izašla na belu šengensku vizu i onda je grupa 484 sa Evropskim pokretom napravila jedan odličan uporedni prikaz šta treba uraditi. Tehničko pravni uslovi, pazi, ne politički uslovi, tehničko pravni uslovi, bajo, toliko toga ima što treba da urade ministarstva pravde i policije srpska i crnogorska, što ova ministarstva državne zajednice koja ne funkcioniše ne rade i ti vidiš da nema kraja tome.

Imaš nerešenu aferu Topčider i zalaganje da se završi saradnja sa Hagom ispunjavanjem obaveza, plus poruke Evropske komisije o pravcima u kojima treba da se kreću zemlje zapadnog Balkana. Idealna platforma za neku reformsku stranku, nema više ono da se mi sad legitimišemo kao jedini nosioci plamena koji je zapalio Zoran Đinđić ili da nam glavna suština bude da srušimo Koštunicu ili da bude politički obračun, ne znam ni ja, sa Acom Tomićem – time im dajem legitimitet i značaj koji ne treba da imaju. Evo ti ga okvir u kome treba da se krećemo, da vidimo gde smo. Ima super Ljubiša Rajić u Danasu, slušala sam Stevu Lilića, na Peščaniku svaki put slušam super stvari, odem na Forum slušam svoje ljude, čitam Danas, odem u GSS, ima kamara ljudi u tim kancelarijama za pridruživanje. Pogledaj vojvođansku vladu, šta sve uradiše za godinu dana, deklaracija za Srebrenicu, zakon protiv fašističkih organizacija. Imaju tamo u toj Demokratskoj stranci i ljude iz Građanskog saveza koji su otišli, pa Vlahović i ekipa, nešto ja ne vidim da mi možemo da imamo buduću državu bez svih njih. Ne želim da budem toliko depresivna, sve mi se čini da još uvek ima prostora, hajde da definišemo nešto kao dugoročno, srednjeročno, kratkoročno. Evo ih, koraci već tu postoje. Ne, nego ćemo sad mi jedan deo u Građanski savez, jedan deo u LDP, treći će da izbaci televizor iz sobe, peti će da ne bude Demokratska stranka, ali će biti građanska opozicija Demokratskoj stranci, koja se nikad nije ogradila od svoje podrške ratnoj politici Slobodana Miloševića. Pa, bajo, sami smo krivi.

Padaju maske. Oni su mogli da uvale ovom našem svetu svoju aroganciju i nacionalnu i političku i naučnu, tipa – mi smo najdivniji na svetu, zato što je Srbija bila izolovana. U međuvremenu došli su neki ljudi, došla Tanja Miščević, razumeš, došla je Milica Delević, došla je Jelica Minić, došle žene koje znaju mehanizme, pa došao, bre, Artemije ako ćeš tako, Artemije ovaj raško-prizrenski. Pazi, Artemije koji sad poručuje Amerikancima – nas i Amerikanaca 100 000 u borbi protiv militantnog džihada, mi smo poslednji bastion borbe za zaštitu Evrope od terorizma. Pa, i on je moderniji u tom smislu nego ovi iz DSS-a, nesretnici. E sad, ako ti modernizatori Srbije ne umeju to na takav način da artikulišu, ako se sad mi samo i dalje budemo svodili na lične obračune, pa nećemo daleko dogurati. A mnogo je zgodan trenutak. Znaš ono, dve i po godine nisi bio na vlasti, preživeo si odmazdu, sredio si privatne živote, poslovne karijere, krize srednjeg doba i ostalo, malo se pročistila situacija, ne moramo više sa Čovićima, Dušanima Mihajlovićima i sličnima, hajdemo sad u drugi klub.

Zamisli sad ti, baviš se, ne znam ni ja, pronalaskom leka protiv raka. I jedno 3-4 godine si radila, radila i rezignirana, nisu dobri rezultati i digneš ruke. E, pa ne ide to tako, radiš po 50-60 godina na nečemu. Drug Tito 50 godina radio na etničkom miru, pa je imao etnički mir zarad limitiranja političkih sloboda, ali si imao neke druge stvari. To su procesi dugog trajanja i sad, da citiram Erharda Buseka kad kaže za ovaj prvi radni sto kome je Goran Svilanović predsedavajući, to je radni sto koji se bavi demokratijom i ljudskim pravima. I to i jeste u stvari najteži posao, zato što to nije kao ekonomija gde ti možeš u brojkama da pokažeš šta si uradio u godini, dve ili tri. Koliko hiljada demokratičnosti smo imali u ovoj godini? Ili koliko miliona dolara ljudskih prava smo imali u ovoj godini? Ne možeš to tako jednostavno da artikulišeš i to je onda mnogo komplikovano i nemaš s čim pred Miloša danas ili sutra ili preksutra. Ali, mislim, ako veruješ u to, ako misliš da treba deca da ti žive u nekakvoj zemlji budućnosti, pa onda nema izgovora za iznošenje televizora iz sobe.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Jelena Milić, a u emisiji su govorili još i Bogdan Ivanišević, Miroslav Prokopijević i Dragoljub Stošić. Realizacija Marko Perunović, montaža Petar Savić, a vama se na pažnji zahvaljuju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Prijatno.

 
Emisija Peščanik, 17.02.2006. 

Peščanik.net, 17.02.2006.