Zamislimo situaciju u kojoj vam neko ponudi novac da glasate za njega ili njegovog kandidata na izborima. (Nije mali broj građana koji takvu situaciju ne moraju da zamišljaju, već samo treba da se prisete.) I ako niste pravnik, pa čak i ako „ne pratite“ politiku, intuitivno ćete zaključiti da to nije u redu i da je to možda čak i krivično delo. A kad vam neko usred izborne kampanje pokloni nešto, promovišući pri tom svog kandidata, ali ne zahtevajući eksplicitno da glasate za njega (i da dokažete kako ste glasali), verovatno ćete ponovo osetiti da to nije baš u redu, iako ovog puta niste sigurni da li je reč o krivičnom delu i da li se uopšte krši neki zakon. Čime polako dolazimo na klizavi teren moralnih principa. Pa hajde stoga da zamislimo situaciju da šefu ili direktoru, sa kojim imate strogo poslovni odnos i ne družite se, ponudite da bude kum vašem detetu. I povodom kumstva ga pozovete na ručak, u vaš stan, gde će na zidu videti svoju sliku. Siguran sam da vas već nerviram oslikavajući ovaj zamišljeni lik, a obraćajući se vama i pozivajući vas da sebe zamislite u cipelama te moralne ništarije čije delanje izaziva gađenje. Međutim, to što on do sada radi ostaje u njegova četiri zida. A kako bi bilo da je uramljenu fotografiju kuma-direktora zakačio u haustor zgrade ili da je na fasadi oslikao njegov portret? Dolazimo do tačke gde lični nedostatak integriteta, da upotrebim ovaj eufemizam umesto primerenijih izraza poput poltronizma ili bedničkog karaktera, ugrožava druge.
A u kakvoj je vezi ova groteskna slika moralne ništarije sa kupovinom glasova sa početka teksta? Jednostavno, u oba slučaja (i njihovim varijacijama) nudi se nešto i nešto se traži ili očekuje zauzvrat. Glas ili bolji tretman na poslu. Za neke od tih slučajeva propisano je da su krivična dela, neka su samo moralno neprihvatljiva. Ali, postoje i „rubni slučajevi“, pa krenimo redom sa primerima.
Sećate li se Kukulovaca, sela pored Leskovca, u kome su meštani pred izbore 2020. godine zapretili bojkotom jer im nije asfaltiran put, kako je obećano pred prethodne izbore? Na tim prethodnim izborima svi su glasali za Vučića. V.d. direktora Puteva Srbije Zoran Drobnjak je nakon što su se seljani pobunili otišao tamo, obećao da će se put odmah asfaltirati i pozvao ih da izađu na izbore i glasaju. Agencija za sprečavanje korupcije utvrdila je da nikakav propis nije prekršen, Više tužilaštvo da nije izvršeno krivično delo primanje i davanje mita u vezi sa glasanjem. Čak i kada je Apelaciono tužilaštvo utvrdilo da je nepravilna odluka o odbacivanju prijave koju je podnela TS, VJT nije promenilo stav, ali je prijavu prosledilo Tužilaštvu za organizovani kriminal da utvrdi da li je izvršena zloupotreba službenog položaja. TOK je utvrdilo da nije izvršeno ni to krivično delo, pa je prosledilo Prvom osnovnom tužilaštvu da utvrdi da li je izvršeno delo „nesavestan rad u službi“. I tako redom, dok na kraju Savez pionira ne utvrdi da je Drobnjak dobar drug i da nije pogazio pionirsku zakletvu.
Pravo ne sledi uvek ni pravdu, a kamoli logiku (neko bi rekao da ih zapravo retko kad sledi). Da li je moguće da javno preduzeće, mimo plana, ispunjava političke želje i da nijedan propis nije prekršen? Nije reč o dobroj volji i privatnim resursima, pa da kažemo, hajde što si na kraj srca, dobili su asfalt, šta je tu loše. Loše je ili to što je neko ostao bez asfalta da bi ga Kukulovčani dobili u zamenu za glasove ili to što se pokazalo da planovi, propisi, nadležnosti ne služe ničemu. Ili da svi služe za dobijanje glasova. I ako ništa od ovoga nije regulisano, problem je u propisima koje treba menjati. I, što je mnogo teže i bolnije, primenjivati.
Od onog pojedinačnog hipotetičkog nuđenja novca ili poklona sa početka teksta, preko ovog malo masovnijeg i indirektnog (jer je „nadležni organ“ – Agencija za borbu protiv korupcije zaključila da Drobnjak nije član SNS, kao ni tadašnji direktor Sikimić uostalom, i da nije pozvao da se glasa za SNS) dolazimo do jednog gotovo zaboravljenog primera – poziva, uz korišćenje javnih resursa, da se glasa za određenu političku opciju.
Reč je o vrlo ilustrativnom primeru iskrenosti iz 2017. godine, kada je tadašnja gradonačelnica Sombora na gradskom sajtu pozvala sugrađane da izađu na izbore i glasaju za Vučića.
Neće oni, kojima Vučić nije na srcu ili koji ne osećaju ideološku bliskost sa njim (ako postoji Vučićev ideološki profil) džabe glasati za Vučića, objasnila je gradonačelnica: „A zašto mi, Somborci, treba da damo glas upravo Aleksandru Vučiću? Najjednostavnije objašnjenje bi moglo da glasi ovako: ukoliko Sombor masovno glasa za predsedničkog kandidata vladajuće koalicije, ne rasipajući glasove na one predsedničke kandidate koji nemaju ni minimum realnih šansi da dobiju podršku Srbije za pobedu na predstojećim izborima za predsednika države, Sombor i Somborci bi imali ogroman glasački ulog koji bi nosioce najviših državnih funkcija u Srbiji na svojevrstan način obavezao da se ’oduže’ Somborcima i našem gradu na ukazanom poverenju.“
Pa je pobrojala šta bi Sombor i Somborci mogli dobiti, ako okače sliku direktora u haustor: priključenje na auto put, prekategorizaciju graničnog prelaza Bački Breg, bescarinsku zonu na Dunavu, revitalizovanu putnu infrastrukturu i „druge velike i važne projekte“.
Gradonačelnica verovatno nije bila svesna da je Vučića osumnjičila da je spreman da izvrši krivično delo trgovina uticajem. Ne postoji, međutim, „spremnost da se izvrši krivično delo“. Uostalom, Vučića su neke prilježne komšije sa početka teksta, koje su oslikavale direktora na fasadi, već i optuživale da je izvršio to krivično delo. Sećate li se Lazara Ristovskog, koji se hvalio da mu je Vučić kod RTS-a sredio da dobije još novca za film? Tužilaštva su na dopis TS odgovorila da nisu primila bilo kakvu prijavu, sami se nisu potrudili da bilo šta ispitaju, bila im je, valjda, dovoljna izjava Bujoševića (koji je u tom postupku takođe bio osumnjičen) da nije tačno to što je Ristovski rekao.
Da preskočimo nekoliko godina, do 21. aprila 2022, kada je ministarki zaštite životne sredine Ireni Vujović uručena Povelja grada za izuzetan doprinos razvoju Novog Pazara. Par sati pre nego što joj je na svečanoj akademiji uručena Povelja, ministarka je sa gradonačelnikom potpisala ugovor na osnovu kojeg će lokalnoj samoupravi biti dodeljen novac za pošumljavanje. Nije reč o ministarkinom novcu, već o novcu iz budžeta. Da ne posumnjate da li između dodele našeg zajedničkog novca Novom Pazaru i ministarkine lične povelje ima neke veze, pobrinuo se gradonačelnik koji je razvejao sve sumnje i potvrdio da je to zapravo jedina veza. Jer, kako stoji u obrazloženju odluke o dodelji povelje, Irena Vujović je, od dolaska na čelo ministarstva 2020. godine, „pokrenula brojne projekte i mnogo toga uradila za zaštitu životne sredine u Novom Pazaru“: urađen je put ka deponiji Golo Brdo vredan 60 miliona dinara, završena je njena revitalizacija vredna osam miliona dinara, a radi se projekat regionalne deponije za Novi Pazar, Rašku i Tutin, za šta je Ministarstvo izdvojilo 20 miliona dinara.
Osamdeset osam miliona dobrih razloga da ministarka dobije povelju. Plus, „veliki novac za pošumljavanje, zamenu individualnih ložišta, kotla u dvorani Pendik i izgradnju dva sportska terena”. Bez preciznijeg obračuna.
Toliko vredi povelja u Novom Pazaru. U Trsteniku, manjem mestu, za toliko novca može se dobiti i zvanje počasnog građanina, pa je Irena Vujović počasna Trsteničanka jer je „izuzetno doprinela zaštiti životne sredine u ovoj lokalnoj samoupravi“. Ministarka nije dolazila vikendom da čisti reku i priobalje već je ministarstvo na čijem je čelu, možda potpisom i ona lično, odobrilo „kvalitetne projekte“ koje je lokalna samouprava kandidovala. Iz budžeta ministarstva 66 miliona za sanaciju dve trećine deponije, a Vujović tri trećine počasna građanka. Ona trećina dopunjena je novcem sa konkursa za hiljadu novih sadnica na teritoriji opštine.
Osećate li da tu nešto nije u redu? Iako bi nam kroz glavu proletele misli poput trgovina uticajem, sukob interesa, teško da je reč o bilo kakvom krivičnom delu, na jednoj ili drugoj strani. Ali možda ne moramo sve da ostavimo na nedostižnim visinama političke odgovornosti i osećaja za granicu pristojnog i moralnog. Stoga, da ne ulazimo u to kako se oseća neko ko će u budućnosti dobiti isto priznanje, ili biti barem u prilici da ga odbije, a kako oni koji su ga primali u prošlosti jer su zaista činili nešto za grad ili opštinu, a sada su postavljeni u istu ravan sa osobom čija je zasluga raspodela državnog novca.
Razmotrimo na čas, kad je već lokalna vlast u ime šićardžijskog političkog ili kakvog drugog interesa spremna da obezvredi priznanja, može li se barem propisom regulisati da takvi slučajevi ne bude sumnju da je reč o obliku korupcije?
Jer, uzmimo Novi Pazar za primer, da li obrazloženje da je ministarka „mnogo toga uradila što se tiče zaštite životne sredine u Novom Pazaru“ znači da je taj grad dobio novac na javnom konkursu, zahvaljujući kvalitetu projekata koje je predložio ili mu je ministarka dodelila sredstva po svojoj volji. Ako je dobio na konkursu, čemu izražavanje „zahvalnosti“, a u suprotnom idemo ka terenu krivičnog prava – zloupotrebi službenog položaja ili trgovini uticajem. Možda bi se ove dileme mogle izbeći dopunom Zakona o lokalnoj samoupravi, tako što bi se u članu koji propisuje da se „odnosi državnih organa i organa teritorijalne autonomije sa organima jedinice lokalne samouprave zasnivaju na pravima i obavezama koji su utvrđeni Ustavom i zakonom“ doda novi stav kojim bi se radi sprečavanja sukoba interesa u tim odnosima zabranilo jedinicama lokalne samouprave „da svoje nagrade, priznanja, plakete, pohvale i zahvalnice dodeljuju javnim funkcionerima republičkih i pokrajinskih organa vlasti koji donose odluke o dodeli sredstava jedinicama lokalne samouprave, odnosno direktorima javnih preduzeća, čiji su osnivači Republika Srbija i autonomne pokrajine, koje delatnost od opšteg interesa obavljaju radi zadovoljenja potreba i interesa jedinice lokalne samouprave ili njenog razvoja i unapređenja“.1
Zakon bi tako pokrio neke slučajeve. Ali, ne sve, naravno. Jer kao što smo već pominjali u vezi sa slučajem Sombor i slučajem Lazar Ristovski, odluke u Srbiji formalno donose funkcioneri koje bi pomenuta zabrana obuhvatila. A u Srbiji postoji opšte uverenje da o svemu odlučuje Vučić. Pa kad se igra na sigurno, zašto dati priznanje nekom potrošnom ministru, kad može Vučiću. U slučaju Novog Pazara, odgovor je jednostavan – na ministarku je došao red jer je Vučić tamo već osam godina počasni građanin. Kao i u još dvadesetak gradova i opština.
Obrazloženja u tim mestima su varirala u rasponu od „doprinosa razvoju infrastrukture“ i pomoći opštini „na svim nivoima“, što će reći jer je delio pare iz budžeta (bez nadležnosti za to u većini slučajeva), preko „osluškivanja potreba građana“, pa do „suštinskog doprinosa razvoju Srbije, zemlje sa šansom, države zasnovane na najvišim standardima razvijenog sveta“.
A najsvežije počasno građanstvo dobio je u Subotici. Ova počast ima čak trostruko obrazloženje. Prvo obrazloženje, ono najvažnije, dostavljeno u materijalima odbornicima koji odlučuju o dodeli priznanja u neizvesnom izboru između četvoro kandidata, zapravo i nije obrazloženje, već Vučićeva biografija u kojoj nema ni S ni Sz od Subotice ili Szabadke. Pa bi se moglo pomisliti da ga za priznanje preporučuje to što je pristupio SRS 1993. godine ili što je direktovao Pinkijem 1996. i višestruko povećao plate zaposlenima.
Iz biografije saznajemo i da je Vlada koju je od 2014. vodio Vučić „postigla istorijski uspeh provodeći najteže ekonomske reforme u savremenoj srpskoj istoriji. Privremeno smanjujući penzije i plate u javnom sektoru, Srbiju je spasao od bankrotstva, oporavio budžet i počeo da smanjuje javni dug Srbije“. Za priznanje počasnog građanina Subotice preporučilo ga je i to što „Srbiju vidi kao ekonomski obnovljenu, uređenu, modernu evropsku državu, regionalnog lidera u ekonomiji, politici, infrastrukturi, energetici, stabilnosti svake vrste, afirmaciji ljudskih prava i sloboda, ali i u obrazovanju, kulturi, nauci, prosvećenosti, sportu i natalitetu“, a naročito to što je „strastveni čitalac, naročito literature iz oblasti istoriografije i geopolitike, ali i srpske i svetske književnosti. Poseduje zavidnu ličnu biblioteku. Igra šah, rado prati utakmice košarke i fudbala“.
Tanjušno, reklo bi se. Stoga je subotički gradonačelnik duplirao ulog, pa na sednici odbornicima, a potom i novinarima, objasnio šta je direktno u vezi sa Suboticom što Vučića preporučuje za priznanje, a ne piše u papirima:
– posvećen je da obezbedi sve uslove da i grad Subotica, i cela Srbija, budu jedno lepo mesto za sve nas;
– zahvaljujući predsedniku Vučiću tokom pandemije virusa korona, Subotica je dobila ubedljivo najveću pomoć od svih lokalnih samouprava iz tekuće budžetske rezerve države Srbije u visini od 215 miliona dinara, zahvaljujući kojoj su stabilizovane finansije Subotice;
– u okviru programa „Čista Srbija“, čiji je idejni tvorac predsednik Vučić, na teritoriji Subotice će biti izgrađeno 110 kilometara kanalizacione mreže, kao i dva prečistača otpadnih voda;
– od projekta Brze pruge Srbije, čiji je idejni tvorac takođe predsednik Vučić, Subotica će, kao centralna tačka na pružnom pravcu Beograd-Budimpešta, imati ogromne benefite;
– zahvaljujući podršci predsednika Vučića, obnovljene su i brojne kulturne ustanove na teritoriji grada. Za spoljnu rekonstrukciju Sinagoge, spomenika od nacionalnog značaja, odvojena su i sredstva države Srbije, rekonstruisan je i Dom za decu ometenu u razvoju ’Kolevka’, a u toku je i rekonstrukcija Gerontološkog centra;
– zahvaljujući podršci predsednika Vučića značajna sredstva opredeljena su i za izgradnju akva parka na Paliću;
– zahvaljujući, pre svega, predsedniku Vučiću, krajem decembra 2019. godine otvoren je kompletan „Ipsilon“ krak, obilaznica oko Subotice;
– kraju se privode i radovi na izgradnji, rekonstrukciji i adaptaciji zgrade Narodnog pozorišta, zahvaljujući predsedniku Vučiću koji je od početka svog mandata kao predsednik Vlade Srbije od 2014. godine, a posebno od 2016. godine, stavio akcenat na ovaj projekat kao projekat od nacionalnog značaja;
– predsednik Vučić obećao, a gradonačelnik zna da će ispuniti, da će uskoro početi i rekonstrukcija Opšte bolnice Subotica.
Za sve ono za šta predsednik nije nadležan i ako je tačno da je to činio, mogao bi da završi u zatvoru i on i ministri koje je podstrekavao da čine krivična dela. Možda nije zapisano u materijalima, ali je izgovoreno. TS je želela i da se uveri da li je Vučić dok je eventualno činio ta krivična dela koja su ga preporučila za počast ostavio nekog traga, pa je tražila od gradonačelnika obrazloženje ovog usmenog obrazloženja, odnosno dokumenta koja pokazuju kakve veze Vučić ima sa svim nabrojanim.
Odgovor koji je stigao, čitavo brdo materijala, samo su ugovori i rešenja koja pokazuju kako su pomenute investicije realizovane, a ničim na povezuju Vučića sa Suboticom, pa ga time i ne izlažu opasnosti da će nadležni organi, radeći svoj posao, otvoriti istragu.
I u svaki pasus, za svaku pobrojanu investiciju-zaslugu, navedeno je identično dodatno obrazloženje: „drugu dokumentaciju ne posedujemo niti imamo saznanja da li neki organ javne vlasti poseduje dokument koji sadrži traženu informaciju. Ujedno Vas obaveštavamo da je izlaganja gradonačelnika Subotice… dato u duhu slaganja sa navodima iz biografije Aleksandra Vučića, predsednika Republike Srbije koja je u prilogu predloga Odluke o dodeli zvanja ’Počasni građanin’ (pa se citira gore pomenuti deo o spasavanju Srbije i tome kako je Vučić vidi – prim. Z.M.) kao i objektivnog sagledanja činjeničnog stanja i povoljnog ekonomskog ambijenta u Republici Srbiji dugi niz godina unazad“.
Ništa o Subotici. Nije da nismo znali, ali lepo je kad neko napismeno potvrdi da je zvanje dodeljeno iz političkih razloga, da se dokaže privrženost predsedniku.
Nije trgovina uticajem, već politička trgovina, nešto što zvuči manje opasno po okolinu, iako zapravo ostavlja posledice – setite se, na primer, NIS-a, rudne rente, gasa, nagrđenih trgova i parkova…
Kako bi bilo lepo kada bi se, ako ne može ekonomija (eufemizam za mutne netransparentne dilove sprovedene na osnovu međudržavnih sporazuma, bez primene antikorupcijskih mehanizama predviđenih našim propisima), barem neke druge oblasti oslobodile posledica ove trgovine – poklonjenih skulptura upitnih estetskih dometa, naziva ulica, počasnih zvanja.
Ali problem je što smo od onoga što je definisano zakonom a ne primenjuje se, preko onoga što nije propisano, a trebalo bi da bude, pa preko moralnih načela, došli do kategorije „bilo bi lepo“. A bilo bi lepo i da imamo državu, ali eto, nije nam se dalo.
Pa daj šta daš.
Peščanik.net, 08.09.2023.
________________
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Ko je tipovao Srbiju - 25/03/2024
- Ne slažem se sa pitanjem - 14/02/2024
- Zločin i uređenje - 15/01/2024
