Neki kompletni idioti izglasali su i proglasili zakon čiji je jedini cilj da onemogući Vrhovnog studenta prava da govori baš tamo i tad kad bi to bilo prigodno.
Tako sam shvatio Vučićevo prenemaganje na svečanosti u blizini Niša, u nedelju.
O čemu je, zapravo, reč?
Već duže od decenije Vučić uzurpira sve moguće funkcije i pozicije – kad je bio „vicepremijer“ (tada nepostojeća funkcija) govorio je kao premijer, kad je postao premijer govorio je i u ime predsednika, a kao predsednik odlučivao je, i dalje odlučuje, umesto Vlade, Skupštine. Kako se gasio i urušavao koji deo države Srbije, Vučić je ispunjavao prostor – pravosuđa, nezavisnih tela. Na koncu je počeo da objašnjava predstavnicima pojedinih profesija kako treba da rade svoj posao. Još samo trudnicama nije objašnjavao kako da se porađaju.
I konačno, kada je stvarno trebalo da uradi ono što su mu Ustavom, zakonom i protokolom propisane nadležnosti i obaveze – kada je ugostio dvojicu predsednika i kada je trebalo da govori sa njima na svečanosti povodom puštanja u rad gasne interkonekcije Srbija-Bugarska, objasnio im je da ne može jer u Srbiji postoje „glupa pravila“ da „kada nešto uradite za svoju zemlju, onda mesec dana pred izbore ne smete da se pohvalite time što se uradili za svoju zemlju“.
Nemojte me, molim vas, na spisak potpisnika podrške Vučiću, ali na početku moram da se složim s njim. Pravila su glupa. Glupa su jer, nasuprot onome što Vučić kaže, ništa ne zabranjuju funkcionerima. Pisao sam o tome toliko puta – samo elektronski mediji ne smeju (jer će REM inače da ih sankcioniše), samo 30 poslednjih dana kampanje da izveštavaju o određenim (samo svečana otvaranja i samo svečani počeci radova) aktivnostima određenih funkcionera – samo kandidata za predsednika, poslanike i odbornike. A Vučić to nije.
Mogli bismo da upotrebimo eufemizam – Vučić se, manje pred predsednicima Bugarske i Azerbejdžana, a više pred kamerama i biračima, pravi blesav da bi se prikazao kao žrtva, jer mu se onemogućava kampanja. Ogoljeno rečeno – svesno laže. Verovatno iz tog istog, gore navedenog razloga.
To je, naravno, njegovo pravo. Koje obilato koristi već 11 godina i koje mu donosi rezultate. To što „mejnstrim“ (čitaj režimski) mediji, odnosno oni koji imaju vidljivost, papagajski ponavljaju njegovu laž, ne pitajući je li to baš tačno, ide njima na dušu. Mada im je to i najmanji greh, ako se gresi mogu vagati. Je li manje protiv profesije nekritički prenositi klepetanje ili aktivno voditi stranačku kampanju i antikampanju, organizovati pljuvačke debate o (odsutnim) pojedincima i organizacijama – bilo da je reč o opozicionarima, novinarima, aktivistima?
Teška je to tema (mada bi neki rekli – najvažnija za regularnost izbora i dobijanje izbora pre izbora), vratimo se mi na početak i na Vučićevo rvanje sa funkcionerskom kampanjom i na ono što rade funkcioneri, bilo da su među onima na koje se odnosi labavo ograničenje ili ne.
Stoga, evo nekoliko živopisnih sličica iz kampanje – da vidimo šta rade i ostali vučići i dačići.
I dalje imamo redovnu pojavu da se ministri razmile po mestu u kome se održava miting liste okupljene oko SNS-a. Kada je, na primer, miting organizovan u Kruševcu, zgodno se pogodilo da baš tog dana državne obaveze u tom gradu imaju Vučić (obišao Dom zdravlja), ministarka pravde (obišla Vaspitno-popravni dom u Kruševcu, gde je posetila crkvu Svetih apostola Filimona i Onisima, koja je nedavno sagrađena u okviru pomenutog doma) i da je puštena u saobraćaj dеonica Moravskog koridora.
Narednog dana miting u Vranju, a, gle koincidencije – Darija Kisić u osnovnoj školi na promociji rezultata projekta prigodnog naziva „Porodica – tvrđava za sve“, pa u poseti jednoj porodici, ministarka pravde u Eparhiji vranjskoj, a ministarka zdravlja u obilasku mamografa u rekonstruisanom Zdravstvenom centru.
Dodela povelja i zvanja počasnih građana ministrima takođe nije novina, već sam o tome pisao, a kad će bolja prilika za takve akcije, nego u kampanji.
Tako je ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Aleksandar Martinović primio Povelju za izuzetan doprinos razvoju i afirmaciji opštine Lebane, pa je na svečanosti, može se pročitati na sajtu MDULS, podsetio na višegodišnju saradnju i partnerstvo između ministarstva i Lebana. U Kniću je Martinović u ime ministarstva primio plaketu „za postignute izuzetne rezultate rada i dugogodišnju uspešnu saradnju sa ovom opštinom“.
Goran Vesić okitio se nagradom za doprinos u razvoju i afirmaciji Žabara jer je, kako je obrazložio predsednik opštine, svojim radom pokazao da ne pravi razliku između velikih i malih sredina.
Počasni građanin Ćuprije Vesić je postao još 14. oktobra, ali nije bilo prilike da mu se priznanje uruči sve do desetak dana pred izbore. Od lokalnog zvaničnika saznali smo čime je Vesić zaslužio visoko priznanje – on svakodnevno komunicira sa predstavnicima svih lokalnih samouprava – to je taj drugačiji pristup koji Vеsić ima u odnosu na druge ministre i zato je i dobio ovu nagradu.
Kad smo kod Vesića, Vrhovnog komunikatora, u hiperaktivnosti i desetinama promotivnih aktivnosti, imao je vremena i za poetske trenutke. Obećao je, naime, meštanima Bistricе, u blizini Petrovca na Mlavi, da će doći na Danе vodеničara jer je „odrastao kod babe i dede u sеlu“, „zna šta jе vodеnica, brašno“. Ministarstvo će, obećao je nostalgični Vesić, pomoći u obnovi vodеnica, kojе su naše blago, i karaktеristika našеg podnеblja. „’Sigurno ću doći na Danе vodеničara, na mali Uskrs. Da jеdеm kačamak. Za mеnе nеma boljеg jеla’, rеkao jе ministar prisećajući sе svog dеtinjstva“, objavljeno je na sajtu Ministarstva građevinarstva. Naćve i svinjska glava nisu pominjani.
Aleksandar Šapić gotovo svakog dana snimao se i fotografisao na nekom mestu gde je izgradnja već počela, češće na mestima gde tek treba da počne. Pa mu se desilo i da u Višnjičkoj Banji predstavi viziju škole kopi-pejstovanu sa nekog projekta u Juti u SAD i viziju vrtića iz projekta za Evropski vrtić u Boru iz 2020. godine.
Na sve aktivnosti, kao i njegovi prethodnici na funkciji, vozio je novinare o trošku grada, ponekad, da šteta bude veća, da im ne bi rekao ništa. Kao na primer, kada ih je okupio kod Sportskog centra „Banjica“ da bi saopštio da će ta ustanova preći pod okrilje Grada „čim formalno to bude moguće“. Ili kada je posetio halu „Ranko Žeravica“ jer će u njoj narednog dana direktori škola i vrtića, kao i predstavnici opština, preuzeti vaučere namenjene đacima i predškolcima.
Kod Šapića je zanimljivo i što su sve njegove akcije na sajtu grada predstavljene kao aktivnosti predsednika privremenog organa, a na stranačkom sajtu kao aktivnosti kandidata SNS-a za gradonačelnika.
Na kraju, treba napomenuti da Šapić nije bežao ni od najtežih tema – od pozorišne kritike. Odgledao je, i time se pohvalio na Beoinfu, 150. izvođenje predstave „Knjiga o Milutinu“ i zaključio da za tu predstavu, „u maestralnom izvođenju gospodina Jezdića, sada već slobodno može da se kaže da je kultna, a on kao da ne glumi već živi ovaj lik. Kada dođu ovakvi dani u kojima se sećamo naše slavne istorije, možda bi trebalo da svi stavimo prst na čelo zbog toga kakvu su žrtvu naši preci podneli i kroz šta su sve morali da prođu da bismo mi danas živeli u slobodnoj zemlji. Ovo je jedna od predstava koja vas natera na duboko promišljanje o svemu“. Na kraju je čestitao Jezdiću i „izrazio veliko poštovanje zbog načina na koji on izvodi ovu predstavu“. Nisam je gledao, priznajem, i ne znam koji je to „način na koji Jezdić izvodi predstavu“ – da li stoji na jednoj nozi, dubi na glavi ili je potopljen u akvarijum sa piranama.
Ovogodišnji regionalni (Open Balkan) Sajam vina nije održan u septembru, godinu dana posle prethodnog, već tokom kampanje. Pa je to bila prilika za promotivne aktivnosti Vrhovnog poznavaoca vina, ali i prilika da, na primer, predsednik parlamenta dodeli priznanje za najbolju rakiju. Kakve veze parlament i njegov predsednik imaju sa sajmom i rakijom nije objašnjeno. A, s obzirom na reputaciju koju mu je Vučić nametnuo, bilo bi razumljivije da je nagrade podelio v.d. direktora Puteva Srbije.
Ministar odbrane Miloš Vučević (predsednik SNS-a, ako ste zaboravili) u delu kampanje uspevao je da drži korak sa veteranima funkcionerske kampanje u broju promotivnih aktivnosti. Jednog dana naređao je čak tri (uručivao sablje, delio spomen medalje verskim službenicima, prikazivao novo naoružanje), narednog dana dve (obilazio grejanje u kasarni i otvarao renovinari trg u Kragujevcu), a na koncu je uspeo da iskombinuje aktivnosti koje pokrivaju nadležnosti pola vlade i lokalne samouprave – u jednom mestu posetio je opštinsku kancelariju Ministarstva odbrane, obišao radove na zelenoj tržnici i predškolsku ustanovu.
Takve akcije, koje imaju malo ili, češće, nimalo veze s resorom i nadležnošću nisu, naravno, Vučevićeva specijalnost.
Aleksandar Martinović, na primer, pošto je obišao mesto u Kraljevu gde je „planirana izgradnja modernog dečjeg igrališta“ koje bi „možda moglo“ da finansira MDULS, posetio je privatnu firmu koja proizvodi kolače, poručio da će Vlada „nastaviti da podržava domaće privrednike“ i na kraju donirao računare „Gradskoj upravi Kraljevo i manastiru Žiča kao vid podrške razvoju i funkcionisanju“. Slične izlete u privatni sektor imao je i u drugim mestima koja je obilazio.
Bilo je i potpisivanja protokola i sporazuma za koje se nije moglo, ne razabrati, već ni naslutiti čemu služe. Ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić potpisao je sa rektorom Univerziteta u Beogradu prof. dr Vladanom Đokićem Sporazum o naučnoj, stručnoj i obrazovnoj saradnji u oblasti upravljanja vanrednim situacijama i rizicima od katastrofa. „Objašnjeno je“, ako se to tako može nazvati, da je cilj saradnje zajednički rad na jačanju kapaciteta za pružanje adekvatnog odgovora na savremene izazove, rizike i pretnje u oblasti vanrednih situacija. Pa smo saznali da Srbiji nedostaju kadrovi, da je važna „borba da naša deca koja diplomiraju na našim fakultetima, magistriraju, doktoriraju, ne odlaze iz naše lepe Srbije“. Nije pojašnjeno hoće li ih vatrogasci sprečavati da odu. Rektor nije doprineo da se prosvetlimo – rekao je da će sporazum omogućiti da akademska zajednica i MUP, svojim teorijskim i praktičnim znanjem, udruženim snagama doprinesu ublažavanju i smanjenju posledica vanrednih situacija za svakog pojedinca i društvo u celini.
Viđali smo, takođe nije novost, i potpisivanje protokola između dva ministarstva (u istoj vladi, ovoj vladi u tehničkom mandatu) o saradnji. Protokol o saradnji Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine i Ministarstva prosvete omogućiće da se „učenici kroz različite aktivnosti u školi još bolje upoznaju sa pravima potrošača i načinima kako da ih zaštite“.
Ne sarađuju, međutim, svuda SNS i SPS, kao u obrazovanju đaka o pravima potrošača. U kampanji se rasplamsala bitka između SPS-a i SNS-a. Nije samo reč o istrazi Dačićeve vernosti, toplom zecu za Bajatovića i Braunovića u jednom tabloidu ili borbi za Surdulicu. U kampanji se bije bitka za vrtiće.
Darija Kisić Tepavčević, ministarka za brigu i porodicu i demografiju, dobar deo promotivnih aktivnosti bazirala je na obilascima vrtića. Vrtić – deca – porodica – demografija, sve je kristalno jasno. A onda se Slavica Đukić Dejanović dosetila da je predškolsko obrazovanje, po Zakonu o ministarstvima, u nadležnosti njenog Ministarstva prosvete. I krenula je trka ko će više vrtića da obiđe, poklona da odnese, da da lepšu izjavu i načini šarenije i lepše snimke. Da bitka na eskalira u rat pobrinula se, a ko bi drugi, policija. Slavici Đukić Dejanović se u obilasku vrtića u Kruševcu pridružio Bratislav Gašić. Ne može ona sama da vršlja po njegovoj izbornoj bazi.
Peščanik.net, 12.12.2023.
Srodni linkovi:
Rodoljub Šabić – Glupa pravila
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Ko je tipovao Srbiju - 25/03/2024
- Ne slažem se sa pitanjem - 14/02/2024
- Zločin i uređenje - 15/01/2024
