Ima li pobedničkog Dana D u srpskoj politici?
Kada su se 6. juna ‘44. godine snage saveznika iskrcale na obale Normandije, sudbina Trećeg Rajha, već zapečaćena na istočnom frontu, ušla je u svoju poslednju, krvavu epizodu. Dan D je ostao u kolektivnom pamćenju kao ključni trenutak rata, obrt nakon koga više ništa nije bilo isto a pobeda nad nacistima je bila gotovo na dohvat ruke.
U političkom smislu, u Srbiji je bilo mnogo, previše datuma koji su na sličan način odredili godine i decenije koju su usledile. Na žalost, to su gotovo uvek bili trenuci kada se Srbija povlačila u svoj autistični okvir u kome se, čini se, jedino oseća sigurnom: majski prevrat, 9. januar ’29, 24. septembar ’87. i Osma sednica, katastrofični 12. mart 2003. predstavljaju niz „Dana D“ u srpskoj istoriji kada je vladajuća nomenklatura izazvala tektonske poremećaje i samouvereno vodila zemlju u novi sunovrat svetskog rata, političke diktature ili otužnog palanačkog životarenja. Da li odluka da se ipak napravi kompromis sa EU i podnese zajednička rezolucija „28 evropskih zemalja“ o mišljenju MSP-a o nezavisnosti Kosova možda predstavlja prvi primer kada smo napravili zaokret ka nečemu što može da deluje kao budućnost? Odgovor na ovo pitanje nam može dati naznaku da li će najavljeni pregovori Beograda i Prištine biti teatar odigran za briselske evrokrate ili ozbiljni pokušaj da se jedno od poslednjih gorućih područja na Balkanu napokon stavi pod kontrolu.
Naravno, neko može da pokuša da izdvoji određene vremenske tačke u našoj političkoj istoriji kao pozitivne trenutke. Majski prevrat, taj tragični događaj koji je na vlast doveo šaku nazovi podoficira na vlast i izolovao Srbiju od Zapada sve do Prvog svetskog rata, i dan danas se predstavlja u školskim udžbenicima kao, istina puč, ali momenat kada je u Srbiji uvedena pravedna, narodna i nadasve demokratska vladavina Čika Pere. Ništa nije dalje od crne realnosti Apisove Srbije. Ili 27. mart ’41. kada je deo srpskog oficirskog kora, potpomognut britanskom obaveštajnom službom, u trenutku delirijuma pomislio da se jedna failed state, što je Kraljevina Jugoslavija u onom trenutku bila, može suprotstaviti Hitlerovim oklopnim divizijama.
5. oktobar 2000., taj famozni datum kada se čitava palanka uzrujala, protresla i zakukala, i kada smo videli leđa nekada voljenom Miloševiću – zato što je izgubio ratove koji su se morali izgubiti, a ne zbog ekonomije u „recesiji“ – imao je dobro poznati epilog „legalističke“ opstrukcije reformama koje su se tragično okončale smrću Zorana Đinđića.
Sve promene koje su vodile u pravcu otvaranja i demokratizacije Srbije su dolazile sporo, mukotrpno i gotovo uvek krajnje nevoljno. Nekog konkretnog trenutka koji je označio početak ubrzanih i nesputanih modernizacijskih reformi u srpskoj istoriji jednostavno nije bilo. Međutim, sudeći po vestima i najavama „ubrzane intergacije Srbije u EU“, možemo se opravdano zapitati da li je nešto napokon „kliknulo“ u srpskoj politici. Sudeći po izjavama političkog direktora MIP-a Mirka Stefanovića, kompromis o rezoluciju u UN-u je samo odraz „taktičke promene“ u borbi za očuvanje Kosova. Njegov šef, agilni ministar Jeremić, ipak ostaje na čelu ministarstva preko kog se vode titanske borbe – unutrašnje politike. Razloga za skepsu ima ne samo zbog istorije prepune grešaka i poraza, već i zbog vrlo obeshrabrujućih izjava zvaničnika DS.
Ako je odluka o kompromisu sa EU oko rezolucije u UN bila ta teška državnička odluka, još pre početka pregovora sa Prištinom treba poslati jasan signal da Beograd zaista ozbiljno ulazi u tako dugo odlagani dijalog sa realnošću. Vuk Jeremić mora da ode zato što simbolizuje politiku arogancije i srljanja u poraz koja se u kontinuitetu prenosi od Miloševića, Koštunice do njega samog. Kada jedan političar postane sinonim sa određenom politikom, onda promena te politike vodi do ostavke ili smene njenog nosioca. Čak je i jedan konzervativni Džordž Buš smenio voljenog Ramsfelda nakon teškog poraza Republikanaca na izborima za Kongres 2006.
Nakon iznenadnog napada Nemačke na Sovjetski Savez juna ’41. godine, tek par meseci nakon što je okončana bitka za Britaniju, Staljin je u jednom od svojih prvih telegrama upućenih Čerčilu zavapio za iskrcavanjem britanskih snaga na kontinent jer bi to imalo pozitivne efekte i u „javnom mnjenju populacije koja živi na jugoistoku britanskog ostrva“. Gotovo podjednako farsična je ideja da ubedimo evropsko javno mnjenje o našoj zrelosti i potrebi ubrzanja naše evropske intergacije, a da u isto vreme uverimo domaću javnost u neposustajanje borbe za Kosovo. To je unapred promašena politika. S gubitničkim generalima poput Jeremića se ne može dobiti ni najmanja čarka, a kamoli jedan zaokret ka „Danu D“ koji nas vodi u Evropu.
Autor je politikolog, magistrirao na University College u Londonu.
Peščanik.net, 24.09.2010.
