„Pozivam vas da gledate paradu na televiziji”, odvratio je ambasador Konuzin na novinarsko pitanje zašto Vojska Srbije (VS) nije pozvana da učestvuje u paradi na Crvenom trgu 9. maja povodom obeležavanja Dana Pobede (onog ruskog naravno, Saveznici uzimaju 7. maj kao dan kada je potpisana nemačka kapitulacija).

Nesretni ambasador je verovatno želeo da istakne kako u činjenici da VS nije pozvana nema nikakvih političkih implikacija, već da jednostavno tehnički uslovi (skučenost Crvenog trga?) nisu dozvoljavali da i srpska delegacija učestvuje u jednom tako važnom događaju.

Imajući u vidu skorašnju, entuzijazmom prožetu, istoriju rusko-srpskih odnosa, ova otrežnjujuća opaska ruskog ambasadora pruža jedinstvenu priliku za novu refleksiju politike tzv. neutralnosti koju je naša država usvojila decembra 2007. Trenutna politika vojne neutralnosti je ne samo protivna našim bezbednosnim interesima, već biva, makar simbolično, demantovana čak i od strane Moskve. Deklarativno prozapadna vlast se našla u situaciji da de facto obesmišljavanje naše neutralnosti ovaj put ne dolazi novim talasom širenja NATO-a ili nekom bezbednosnom analizom koja ukazuje na očito – da je članstvo u NATO-u u našem prvorazrednom interesu – već sa adrese kojoj smo se najmanje nadali.

Formalno gledano nema ničeg spornog u tome da jedna vojno neutralna zemlja nema razvijene vojne odnose sa nekom svetskom silom i ne učestvuje u vojnim paradama, ma kako one bile simbolično važne. Međutim, koliko je naša politika neutralnosti zaista neutralna? Jednostavno rečeno, ona je izrazito anti-NATO obojena. Kada god pristalice neutralnosti brane ovu politiku, snažne emocije i reminiscencije bombardovanja iz 1999. se prizivaju da bi potkrepile neophodnost da Srbija ostane van Severnoatlantskog saveza. S druge strane, u stručnoj literaturi neutralnost se najčešće definiše upravo kao „ne-umešanost” ili „ne-učestvovanje”.

Samo pominjanje nekog konkretnog vojnog saveza i prizivanje prošlosti („imajući u vidu ukupnu ulogu NATO-a”, član 6 rezolucije kojom je proglašena neutralnost) je svojevrsni contradictio in adjecto: ne može se biti neutralan naspram jednog vojnog saveza. Država može ostati neutralna u konfliktu između dve ili više suprotstavljenih strana, ali neutralnost koja je shvaćena kao svojevrsni paravan za neprijateljski stav prema jednom bezbednosnom akteru u okruženju ne može zadobiti nikakvo poštovanje od strane ostalih aktera niti steći značajniji kredibilitet.

S druge strane, dirljivo pozivanje na rusku podršku našoj borbi protiv priznanja nezavisnosti Kosova, kao i stalno pozivanje da se „uzmu u obzir alternative EU i NATO” od strane nacionalističkog bloka, impliciraju da neutralnost u našem slučaju nosi zapravo poruku o tendenciji okretanja Moskvi i drugim „alternativama”. Upravo zbog ove loše skrivene orijentacije, Konuzinovu izjavu možemo uzeti kao konačni dokaz o apsurdnosti tzv. neutralnosti.

Podsetimo se ukratko šta zapravo predstavlja naša vojna neutralnost. Usvajanjem Rezolucije o očuvanju državnog suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republije Srbije 26. decembra 2007, Srbija je proglasila vojnu neutralnost. Ova rezolucija je doneta u danima kada se očekivalo neposredno proglašenje nezavisnosti Kosova, u atmosferi narastajućeg agresivnog nacionalizma druge vlade Vojislava Koštunice. Sama činjenica da je neutralnost proglašena, definisana i objašnjena u jednom jedinom članu rezolucije čiji sadržaj ne čine spoljnopolitičke ili bezbednosne teme, govori mnogo o predlagačevoj neozbiljnosti i, važnije, o neodrživosti same neutralnosti. Neutralnost se ne pominje u aktuelnom Zakonu o vojsci, Strategiji nacionalne odbrane, niti u bilo kom zvaničnom spoljnopolitičkom dokumentu. Autori naše neutralnosti nisu ni pokušali da je detaljnije definišu: njoj manjka i odgovarajuća forma i sadržaj. Sledeći reči Imanuela Kanta možemo reći da je usvojena ideja neutralnosti „i prazna i slepa”.

Iako je za rezoluciju kojom je Srbija proglasila neutralnost glasala ubedljiva većina poslanika tadašnjeg saziva Narodne Skupštine (sve političke partije osim LDP-a), politička grupacija koja je inicirala ovu ideju  i nametnula se kao njen glavni protagonista (Demokratska stranka Srbije) nije više u vlasti. Ostaje pitanje zašto sadašnji nosioci vlasti izbegavaju da dovedu u pitanje paradigmatski status neutralnosti u domaćem političkom diskursu. Odgovor je  najverovatnije isti kao i u slučaju nedovršene saradnje sa Haškim tribunalom: vladajući establišment nije spreman da i najmanje uzburka političke vode i uradi upravo one stvari koje su neophodne da bi zemlja postala integralni deo evropskog demokratskog sveta kome deklarativno težimo.

Dokle god svaki značajniji politički potez povučen od strane vlasti ide linijom manjeg otpora, reči Olivera Kromvela upućene Dugom Parlamentu su više nego odgovarajuće: „Gospodo, i suviše ste dugo sedeli u ovim klupama za ono malo dobra koje ste učinili“.

 
Autor je politikolog, magistrirao na University College u Londonu.

Peščanik.net, 21.05.2010.

Leave a Reply