Nedavno sam tokom jedne večere u državnički raskošnom, i pomalo titoistički retro Poslaničkom domu na Dedinju, imao priliku da od jedne visoke zvaničnice vladajuće koalicije čujem kako “u Srbiji nikada nije bilo bolje”. Prirodno, prva asocijacija na ovu donekle joneskovsku izjavu bila mi je notorna Lajbnicova ideja da živimo u “najboljem od svih mogućih svetova”, i da je tako nužno i da nikako drugačije ne može biti. Lajbnic je tvrdio da iza njegove ideje stoji Božji poredak i činjenica da je ljudima podarena sloboda. Naravno, njegova odbrana ancien regimea, u formi koja je modernom umu teško shvatljiva, bila je pravi motiv za stvaranje ovog koncepta. Poražavajuća činjenica da postoji sličnost između osamnaestovekovne odbrane poznog feudalizma i onoga što sam te večeri čuo, bila je donekle zabavna.
Koji je argument ponuđen u odbranu stava da u “Srbiji nikada nije bilo bolje”? Linija rezonovanja je bila više nego očekivana: ranije smo imali izolaciju i nestabilnost pod Koštunicom, pre toga se čitav svet sručio na nas dok smo bili pod Miloševićem, a još ranije smo tek obitavali pod baukom komunizma, itd… Kada sam ukazao na to da možda nije najprikladnije upotrebljavati negativne kriterijume poređenja današnje političke i ekonomske situacije sa (nužno lošom i gorom) prošlošću, samo sam izazvao reakciju da se ovde ne radi o utopiji niti o brzopletosti (prekorni pogledi koji su mi upućeni su dakako bili znak da sam ja možda poremećeni anarho-utopista), već jedino o “realizmu i postupnim reformama”.
Postupne reforme. Uzmimo jedan ilustrativan primer. Kao posledica uspeha “postupnih reformi”, vizni režim sa šengenskim prostorom za naše građane ukinut je Anno Domini 2009, šesnaest godina nakon što su državljani Hrvatske u sred rata počeli da putuju bez viza po Evropi. Puka činjenica da možemo kao turisti da zakoračimo na tlo Evrope je shvaćena kao trijumf i prilika za zgrtanje političkog kapitala. Krajnje obeshrabrujuće po perspektivu napretka Srbije ka EU su upravo ti tragično niski kriterijumi koji se uzimaju za ozbiljno. Umesto da se ukidanje viza shvati kao podstrek da se učini daleko više, nakon pređene tek prve stepenice na jednom dugačkom putu, Srbija je bila presrećna dok su kolone azilanata pohrlile ka svojim gasterbajterskim odredištima. Običan svet svoja očekivanja, ako ih uopšte ima, spušta na najniži mogući nivo, što vladajućoj garnituri savršeno odgovara. Prirodna posledica takvog stava je zaključak da u Srbiji nikada bolje nije bilo.
Ključ izolovanosti Srbije ne treba tražiti u širokim neobrazovanim i pauperizovanim masama koje su kao produkt poraza i bede nužno upućene na ono malo političkog opijuma koje im tribalna izolovanost pruža. Naša tzv. Elita, uspešno održavajući referentni sistem percepcije realnosti savršeno izolovanim, održava sebe na vlasti. Bilo kakvo političko, ekonomsko ili zdravorazumsko poređenje sa nečim drugim (sa tom civilizacijom koja nas je okružila sa svih strana i preteći nas opkoljava) je nemoguće, jer je to drugo sasvim irelevantno. Ako izvan palanke i ima čega, to slobodno može da ide dođavola. Nikada bolje u Srbiji nije bilo, nema Dučea niti bombi koje padaju po nama.
Imajući u vidu da je ta (samo)percepcija stanja našeg društva zastupljena i kod stožerne, deklarativno proreformske partije vladajuće koalicije, možemo legitimno zaključiti da su i proevropske snage zaražene iluzijom o mogućnosti neke nama svojstvene autarhije. Postavlja se pitanje na koji se način to (ne)sagledavanje stvarnosti može napokon razgolititi i učiniti jednom za svagda neprihvatljivim.
AutorKandida, taj omraženi liberal i humanista za koga sa sa grozom sumnjalo da je ateista, jednom je primetio: „U svom čitavom životu sam samo jednu molitvu uputio Bogu, i to veoma kratku: ‘Bože, molim te učini moje protivnike smešnim’“. Sve dok se nosioci statusa quo u ovoj palanci koriste lajbnicovskim argumentima u odbrani neodbranjivog, naš posao je lak.
Autor je politikolog, magistrirao na University College u Londonu.
Peščanik.net, 27.04.2010.
