U početku beše reč. A onda je došla teorija zavere. I ostala sa nama. U istoriji ljudske komedije bilo bi teško izdvojiti najparanoičniju, najbesmisleniju ili, ako smo dobro raspoloženi, najzabavniju teoriju zavere. Eko je u Fukoovom klatnu dao prikaz otuđenog ljudskog razuma koji ne shvatajući banalnost istine hrli u propast realizujući sopstvenu paranoju. Nosioci radnje su tu ovaplotili svoje surealno tumačenje istorije famoznog viteškog reda Templara. Radnja romana se završava dijaboličnim obredima i smrću jednog od protagonista, dragog i pomalo suludog erudite Belba. Bekstvom od onoga što vidimo svojim očima ponekad izazivamo ono najgore u nama.

Ne mislim da postoji bilo kakva razlika između teze da „Albanci svim silama pokušavaju da odgode dijalog sa Beogradom“ i ostalih paranoja koje su došle, i zadržale se, u srpskom javnom diskursu. Većina ljudi iz svih političkih opcija će vas sa krajnjom samouverenošću ubeđivati da je Jugoslavija razbijena spolja, zbog ovog i onog razloga, i naravno Vatikana. Ta teza je toliko prožela čitanje skorašnje istorije, da Tadićeva parola da je „srpski narod jedan divan narod, koji vrlo često nije dobijao ono što je zasluživao od međunarodne zajednice“ počinje da deluje kao primena zdravog razuma at its best. Činjenica da je Jugoslavija bila relativno mala evropska zemlja u ne baš uglednom delu Evrope, koji je drastično izgubio na značaju krajem Hladnog rata, uopšte se ne uzima u obzir. Kao ni to da je na čelo najveće nacionalne grupe, koja je držala oružane snage pod svojom kontrolom, četiri godine pre raspada došao autoritarni, populistički lider, uz plebiscitarnu podršku, koji je histeričnim nacionalizmom osudio tu multinacionalnu zajednicu na propast. No, sve je stvar percepcije i dovoljno puta ponovljene laži.

Što me dovodi do razloga zbog kojeg pišem ovaj osvrt na najnovije paranoične bisere zvezda naše palanke. Na više mesta sam pročitao pitanje novinara „da li će Priština uspeti da odgodi pregovore i kako je sprečiti u tome?“, ili nešto u tom smislu. Naredna paranoja se odnosi na „ratno iskustvo i sposobnost Ratka Mladića i mreže njegovih pomagača“ koji mu omogućavaju da se uspešno krije. Imao sam tu jedinstvenu priliku da prisustvujem sastanku evropskih zvaničnika sa jednim našim ministrom (inače evroatlantskom perjanicom vlade), koji je uspeo da preko usana prevali tvrdnju da „Mladića možda ne bismo prepoznali i da je ovde u sobi sa nama.“

Kao što je zdravorazumski očito da je u najboljem interesu Prištine da krene u dijalog sa Beogradom, tako je i svima koji „veruju svojim očima a ne mašti“ (H. Arent) jasno da je Srbija svojim autizmom onemogućavala svaki dijalog u proteklih deset godina. Što se tiče Mladića, možda će se ispostaviti da je, u najboljem maniru Fukoovog klatna, dotični evoluirao u srpsku verziju Ramba, koji preživljava loveći divljač po gudurama Stare planine. Ili pre, da ima svoju omiljenu kafanu u centru Beograda, iz koje ne izbija od kada je našao utočište u prestonom gradu.

Na kraju svog remek-dela, Eko je šamarom zdravog razuma osvestio glavnog junaka i vratio ga, makar privremeno, u realnost: noćni ezoterični obredi Templara u Luvru su ipak nešto što se ne može desiti, a ostaci drevnih spisa su žvrljotine neke pralje. Istina je često banalna, a skriva se iza još banalnijih, egoističnijih interesa onih koji teoriju zavere – tu omiljenu neurozu ljudske rase – smišljaju. Iako će jednog dana delovati neverovatno da je trebalo toliko vremena da se shvati da u Prištini žive ljudi sa kojima se može razgovarati, a da se čovek koji je postao simbol ratnog zločina šetka među nama, to otkriće će de facto predstavljati otkrovenje, katarzični šamar. Nadam se iskreno, kao što je Tadić rekao, da je sve to samo pitanje vremena.

 
Autor je politikolog, magistrirao na University College u Londonu.

Peščanik.net, 23.10.2010.

Leave a Reply