Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku u utorak 24. septembra obeležila su četiri govornika: brazilski predsednik Žair Bolsonaro, američki predsednik Donald Tramp, egipatski predsednik Abdel Fatah el-Sisi i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Ovaj dan je zbog toga odmah prozvan „danom diktatora“ u Ujedinjenim nacijama.

U nekim drugim vremenima, uključivanje predsednika Sjedinjenih američkih država među autokratske političare mogao bi se shvatiti jedino kao pokazatelj antiameričke propagande, ma sa koje geografske ili političke strane ono dolazilo. Danas, međutim, govor američkog predsednika prožet ksenofobijom i lažnim patriotizmom vođenim pohlepnom ekonomskom isključivošću, predstavlja jasnu potvrdu stvaranja novog globalizma – anacionalnog kluba moćnika, neke vrste plemića korporativnog feudalizma u kome su male i finansijski slabe države shvaćene samo kao područja širenja sopstvene moći za minimum ulaganja, koje velikim delom završi u rukama istih takvih, samo sitnijih, lokalnih moćnika.

Od ova četiri govornika, preko čije međusobne lične naklonosti i bliske saradnje uživo pratimo odvijanje najsnažnijih političkih promena nakon završetka Hladnog rata, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan svojom političkom dugovečnošću, čvrsto izgrađenim sistemom lične vladavine i sposobnošću da se, uprkos svemu, predstavi kao poželjni politički partner predstavlja jedinstvenu pojavu. Dok je brazilski predsednik neubedljivo imitirao mantru Donalda Trampa optužujući medije da su izmislili priču o razmerama požara u Amazoniji, ili egipatskog predsednika, koji je otvoreno hvalio svog prethodnika – kao da ulice Kaira i ostalih egipatskih gradova nisu ponovo zasute suzavcem kojim se rasteruju demonstranti – turski predsednik je pred Ujedinjenim nacijama, kao pred publikom čitavog sveta, ponovio sve ono što već mesecima uzvikuje na raznim skupovima unutar svoje države. U Erdoganovom govoru bili su pomešani sad već prilično izveštačena samouverenost, isticanje snage države na čijem se čelu nalazi i otvorene pretnje najpre susedima a zatim i zemljama Evrope, ali ne samo Evrope. Tri su ključne tačke Erdoganovih pretnji: zahtev za velikim delom prihoda od budućih dobiti od zemnog gasa koji je nađen u vodama Republike Kipar, guranje miliona izbeglica iz Sirije u Evropu i plan o Turskoj kao nuklearnoj sili. Poslednja ideja je iz nekog razloga postala jedna od omiljenih tema turskog predsednika, vođenog taktikom preti što više, makar i nerealnim pretnjama, kako bi se one sitnije pretnje uzele za ozbiljno i time dovele do bolje pregovaračke pozicije u stalnom političkom cenkanju sa Evropskom unijom, Amerikom, Rusijom, arapskim zemljama…

Ta taktika stalnih pretnji donela je Redžepu Tajipu Erdoganu mnogo uspeha u dugih 17 godina njegove dominacije Turskom i regionalnom politikom, posebno kad je u pitanju široko zamišljena briga o muslimanima na prostorima Balkana i istočnog Mediterana, čijim se zaštitnikom turski predsednik samoproglasio. Posluživši se primerom Kipra, čijim je problematičnim Ustavom iz 1960. Turska, zajedno sa Grčkom i Velikom Britanijom proglašena za zemlju garanta nezavisnosti mlade države, čime je opravdala i invaziju ovog ostrva 1974. godine, Erdogan je sa velikim uspehom uspeo da promeni politički narativ u regionu i da proširi svoj uticaj daleko izvan nacionalnih granica sopstvene države. Zaštita istoverne populacije na Balkanu time je postala jedna od osnova turskog snažnog uticaja u ovom delu Evrope, isticana svakom prilikom, pa tako i posebno naglašena u kratkom, polusatnom razgovoru sa grčkim premijerom Kirijakosom Micotakisom u Njujorku, dan nakon Dana diktatora koji je za sada obeležio ovogodišnje zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

Dok je Erdoganova sposobnost da u dijalogu sa regionalnim političarima nametne svoju agendu i time preusmeri čitav tok političkih odnosa bilo jedno od njegovih najjačih oružja dominacije ovim prostorima, megalomanija turskog predsednika, vidljiva najbolje po ogromnim ulaganjima u njemu rodnom Istanbulu, predstavljala je najbolji marketinški izraz moći njegove nove Turske. Sve dok ta prividna moć nije počela da nestaje pod pritiskom nemilosrdnih zahteva poverilaca da se pozajmljeni novac sa kamatom vrati.

Dok su Erdoganovi glavni regionalni politički i verski suparnici, Kipar i Grčka, već prošli najgore stadijume ekonomske krize, Kipar uspevši da se vrati na ekonomski nivo pre propasti bankarskog sistema 2013 – dotle se Turska nalazi na ivici ekonomskog sunovrata. Ne čudi stoga da Erdogan ovu stvarnost nikada i nikako ne spominje, već privid ekonomske snage održava sve većim stvarnim troškovima za oružje i nuklearne elektrane i nerealnim planovima o razvijanju nuklearnog oružja. Uprkos njegovom ćutanju, odluka urednika najstarijih turskih novina, duboko kemalovskog Džumhurijeta (Republika) da upravo u vreme boravka turskog predsednika u Njujorku objavi oštar napad na njegovu ratobornu a rasipnu politiku u Egeju i istočnom Mediteranu, pokazuje da su pukotine u svemoćnoj vladavini turskog predsednika sve veće. Zbog toga je i njegovo ćutanje o brojnim aspektima politike koju vodi sve upadljivije.

Svoje cenkanje sa Evropskom unijom – izbeglice za sitniš – ne nalazi svoje mesto u javno izražavanoj velikoj politici jednog tako velikog narodnog vođe. Iz tog cenkanja se, ipak, izvlači preko potrebna, makar i minimalna dobit time što će najveći deo preostalih 400 miliona evra koliko je sporazumom o izbeglicama preostalo da se isplati, biti direktno predato u ruke turske države, a ne kao do sada, ići kao pomoć Turskoj kroz posredništvo međunarodnih organizacija. Slika o veličini, dokazao je Erdogan svojom politikom u poslednjim godinama, daleko je važnija od stvarne političke snage. Ta slika se najbolje održava uz pomoć mnogih sitnijih regionalnih narodnih vođa, željnih da se uključe u klub ozbiljnih autokrata.

Eto zato u Srbiji uskoro ponovo sjajnog crvenog tepiha za Redžepa Tajipa Erdogana.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.

Peščanik.net, 26.09.2019.