Dogodilo se to prilično davno. Koalicija Zajedno je na Trgu Republike u Beogradu slavila doček Nove 1997. godine. Protest je trajao uveliko, a mi, studenti, poneseni masom, kružili smo te noći od jednog kraja Beograda na drugi u potrazi za boljom zabavom. Prevoz je bio u kolapsu. Milošević je bio na tronu. Vozili su nas neki dobri ljudi koju su te noći stajali svojim automobilima i pijanim stoperima. Tada sam, sećam se, u nečijem kombiju čuo te pučke napeve prvi put, opscene, kafanske, koje je narodni genije ispevao u planinskim krčmama. Bili su to fragmenti “Nove gare” koju je rapsod iz Republike Srpske ispevao tada već stare 1996. Bilo mi je čudno to ime. Šta je, do vraga, “gara”? Vozač mi je objasnio da za to treba imati sluha, ali da se svakako radi o garavoj devojci, garavuši. Zaista, povremeno bi iz tih stihova dopirao taj termin, preobličen, vibrirao je između zaumne imenice i začudnog glagola, koji se survavao u banalnost – gariti, nagariti, gariti se, garaviti se. Takođe, ta pesma je prizivala i doba neke pučke svetkovine u kojoj padaju sve norme i zakoni i gde muški i ženski glas vrlo opsceno govori o seksu, koji u jednom trenutku počinje da menja svoja biološka i simbolička svojstva kada se u stihovima narodnog genija ukrsti sa topografijom Topole i Ravne gore (Od Topole pa do Ravne gore / ljubio sam curice do zore / kaži, baba, đe unuka spava / da baraba kuću ne obara). Nedavno je u javnost dospeo snimak sa pučke svetkovine u Bratuncu (leto 2013), gde se pred zgradom opštine igralo kolo u istovetnom ritmu i uz slične napeve koje sam čuo u zimu 1997. Ali stihovi u trohejskom deseteračkom zamahu više nisu bili samo garavi, već potpuno crni, bolesno crni, a ples nad srebreničkim grobnicama delovao je kao noćna mora iz koje se ovo društvo nije probudilo već osamnaest godina.

“Nova gara” Zorana Kuline donela je te 1996. godine vrhunsku zabavu mnogim šoferima, kafanskim ljudima, ali i velikom broju onih koji su nakon Dejtonskog sporazuma počeli potajno da sanjaju o osveti. Na ovom albumu bilo je osam pesama, a već prva, manje slušana u kafanama a više na prelima i narodnim saborima, predstavljala je invokaciju junaka iz prošlih vremena, koji bi trebalo da nadahne pevača i posluži mu kao vodič kroz bespuća povesne gare. Nimalo slučajno, u pesmi ovog krajiškog pevača radilo se o muškarcu, četniku sa Romanije – Savi Derikonji sa kojim se on poistovetio jer je i sam, kako peva, bio sa Romanije. Ovo zazivanje četničkog duha u prvoj pesmi albuma “Nova gara” trebalo je da sugeriše slušaocima nešto što su oni odmah i “uhvatili” kao poseban “srpski napev” za “srpsku stvar”. Otuda i popularnost koja se enormno širila tokom poslednje decenije. Slušalo se ovo na lokalnim radio-stanicama i izvodilo na svim veseljima u istočnoj Bosni, ali i sa ove strane Drine. Kanal BN, rado gledan i u Srbiji, predstavlja generator ovakvog melosa i pogleda na svet. Onako kako izgleda studio na tom kanalu, ispunjen predmetima iz četničke etnografije, takvi su i stihovi tih pesama.

No to je samo vrh ledenog brega, jer se u Republici Srpskoj, pod Miloradom Dodikom koji i sam zna zapevati garu, izgradila čitava festivalska infrastruktura. Jedan od najpoznatijih je onaj koji se održava na Manjači, nedaleko od Banjaluke, pod nazivom “Kočićev zbor”. Njega podržava i vlada RS-a, izdvajajući za njega stotinak hiljada eura. Kočićevo ime se tu uobičajeno koristi kao paravan za pravednički otpor srpskog naroda protiv zavojevača. Vreme tu stoji, a stare sablasti fašizma poprimaju novi oblik i pronalaze put do hodočasnika (pedesetak hiljada godišnje), koje duh Derikonje i drugih četnika treba da povede u neko bolje sutra. Opscenost, četništvo i resantiman predstavljaju temelj ove testosteronske imaginacije. Na albumima Zorana Kuline moguće je pratiti transformaciju lascivnog u morbidno, telesnog u ideološko. Tako gara, kao i ćeranje kod Matije Bećkovića, tokom vremena postaje ekvivalent za sve ono u šta se srpska nacija uzda. Gara je ispunjena potencijom i željom za osvetom, koja se već u drugoj polovini prve dekade dvehiljaditih počinje artikulisati kao zahtev za novim pokoljima nad muslimanskim življem (Srebrenice, ti si meni mila, što se nisi dvaput ponovila). Zanimljivo je da u gari i garicama (kako glasi naziv jedne od varijanti u kojoj se peva o Srebrenici, Pazaru i Sjenici) nema negacije genocida. Naprotiv, on se veliča kao najsvetliji trenutak nedavne srpske prošlosti i zahteva se nastavak nezavršenog posla etničkog čišćenja – Sandžaka. Ne čudi stoga što se pevač Zorana Kuline u prvoj gari predstavlja kao Ratko (Ja sam Ratko koji svira kratko / plati, druže, da sviramo duže). Kada se to ima u vidu, postaje više nego očigledan transfer značenja reči: svirati, garaviti, gariti, pa čak i ljubiti.

Snimak opscenog plesa smrti iz Bratunca ili sa svadbenog veselja predstavlja fragment iz narodnog života, ali i čitave jedne subkulture koja je rođena u onom delu sveta koji se zove Republikom Srpskom. Međutim, ova subkultura ne živi u andergraundu, već je povlašćeni “umetnički” izraz narodnog genija koji se može lako čitati i u govoru Milorada Dodika, koji iz dana u dan destabilizuje Bosnu i Hercegovinu. Zapravo, njegov govor i diskurs epske nove gare funkcionišu kao spojeni sudovi. Kada se zna podtekst, onda i Dodikov govor postaje sve jasniji, kao što čitanje lascivnosti pevača Kuline iz sredine devedesetih iz današnjeg aspekta postaje jezivo iskustvo. Ples beslovesnog naroda uz “nagarene stihove” (Oj Pazaru, novi Vukovaru, a Sjenice nova Srebrenice / Ovo su ti barabe i lole, što se krste i Bogu se mole / Radovane, što ode sa Pala, Romanija ne bi te izdala) spada u domen onoga što se više ne može ni izgovoriti. Rađa se iz duha palanke i resantimana, a kada se podržava sa vrha ili pak dobije podršku iz centra (u tom smislu je zanimljiv odnos bivših i sadašnjih srbijanskih vlasti prema Dodiku i RS-u – setimo se samo januara 2012), vremenom prerasta u nemo kolo bez muzike i napeva, potom u koračnicu i na kraju u vojnički marš.

Novosti, 01.09.2013.

Peščanik.net, 02.09.2013.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)