Foto: AC/DC

Foto: AC/DC

Zašto naša „Narodna radinost“ ne bi napravila set drvenih lutaka koje bi postale simbol Srbije kao što babuške (matrioshki) predstavljaju Rusiju? Ako je tamošnjem drvodelji model bila nama nepoznata Ruskinja po čijem je vedrom licu i bujnom stasu stvorio narodni umetnik lutku koja u sebi sadrži replike, sve manju od manje – mi bismo mogli da imamo lutku suprotnog pola, a čiji bi prototip bio svakom znan: predsednik Tomislav u bajkerskom karajelečetu.

Sam Bog poslal predvodnika „Noćnih vukova“ sa unikatnim poklonom, skrojenim kod vodećeg moskovskog ćurčije, prsluk je predsedniku pasent, knap, ima dva državna grba koji svedoče o pravilnoj raspolućenosti predsednikove duše između Rusije i Srbije, predsednik je i inače visokog rasta, a u crnom pripijenom prsluku, sa kaiševima preko junačkih grudi deluje i kao učesnik Drugog srpskog ustanka i kao član hevi-metal benda.

***

O zaštiti Titovog lika bio je donesen specijalni zakon (apsolutni rekorder na bezbrojnim fotografijama i skulpturama beše udvorički, ali ipak umereno ulepšavan, smršavan i podmlađivan), i niko se ne bi usudio da o njemu živome pomisli kao o turističkom suveniru. Drugo, ili prvo: ne da nije bio Srbin, nego nije bio možda ni Hrvat, daj Bože da je bio i čistokrvni Sloven.

Milošević je bio odličan Srbin, ali ga ne videsmo nikad ni u uniformi ni u narodnoj nošnji, osobu u lister odelu (koja je samo jednom javno obukla džemper da bi se pred čitaocima Vanity Fair magazina pojavila kao nedužni homo sapiens u svom prirodnom kućnom okruženju) nisi ni mogao da zamisliš kako simbolizuje Srbiju i Srbadiju: tako je izgledao ma koji direktor ili predsednik opštine.

Koštunica je dolazio u obzir, ali jedino kad se na Kosovu slikao sa puškom pripijenom uz belu košulju: civil sa Gojinog crteža kadar da stavi glavu na kocku ne povisivši ton.

Tadić je pak izgledao kao Barbikin dever, kao lepota odmetnuta i od Balkana i od nas seljačije: tek su se sad prvi put stekle pa ja mislim sve okolnosti da dobijemo nacionalni simbol. Đavolja varoš ili dedushka, šta je prikladnije, šta je znakovitije, i šta je komercijalnije?

Bilo koje čudo prirode moraš lično da posetiš, da mu dođeš na noge, gde možeš naravno da ga slikaš, ali nemaš ni svojinu ni trajni taktilni pristup, ne možeš da stavljaš te prizore jedne u druge, ni da ih poklanjaš prijateljima.

Dedushka bi se isto kao i matrioshka rasklapao po telesnome polutaru, na mestu gde se ruski prsluk odvaja od srpskih čakšira, unutra bi bio isti takav predsednik, i dva ili tri još manja, u zavisnosti od potražnje bili bi pravljeni krupniji ili sitniji kompleti, ali bi idealne proporcije, kao i u starog Grčkoj, bile svaki put kak se veli ispoštovane. Bez sumnje bi se našao i entuzijasta koji bi Dedushku izradio i u njegovoj prirodnoj veličini, pa bismo sreli nekog turistu koji suvenir jedva i nosi, kompanije ga ne primale kao ručni prtljag, nego bi za njega morala da se kupi karta kao za živog putnika, o tom potom.

***

Treba li narodni simbol da ostane gologlav kao što se slikao sa darodavcem, ili bi šubara trebalo da krasi glavu četničkog vojvode (paori iz Vojvodine mogli bi misliti da predstavlja njih, ljubitelji kozaštva da predstavlja atamana itd.)?

Mogla bi šubara da bude i montažna – da se može po potrebi skinuti i nanovo zaviti. Dedushka bi tako bio trodelan, pa bi ga roditelji kupovali i za decu, koja bi rasklapala sve figure i onda nanovo sortirala sve po veličini i funkciji: pantalone i cipele dole, prsluk i glava gore, na manju glavu manja šubara, na najveću najveća…

Verujem da bi se predsednik obradovao svom liku u drvetu, u farbama beloj i crnoj (samo bi grbovi bili u živim bojama), dao bi još kakav obol našem zanatstvu, turizmu, bio to pamiatnik rukotvornyi doduše, ali u milionima primeraka i formata. Krasio bi ustanove, izloge, ali i police sa knjigama u kućama malih, suvišnih ljudi.

Mandat je prolazan kao i sam život, može za razliku od života da se ponovi, ali i taj drugi mandat prođe, a dedushka bi ostao na vjeki vjekov, za samo četvrt veka predsednik Republike Srbije biće ko zna ko, prvi reket vasione biće ko zna ko, sredovečnom Novaku Đokoviću će kurir odnositi nacionalnu penziju u Monako, deca će imati nove sportske idole, a dedushka će ostajati večno mlad, tačnije uvek držeć kao što je bio u šezdeset prvoj godini života.

Prošle sedmice sam predlagao da se po uzoru na bajkerski prsluk prave i prsluci za tekvondo, i panciri za policiju, i pojasevi za spasavanje, sad to povlačim, prsluk bez predsednika bio bi šupalj i stalno bi podbacivao, kod god ga obukao, dedushka bi, nasuprot okruglastoj babuški, bio elegantan, izdužen, kao neki drveni Oskar koji bi se lako i pakovao, u torbu sa laptopom, u futrolu gitare, lovačke puške, pa da Tanjug objavi: „Promociji srpske nacionalne lutke zvane dedushka u Ruskom domu prisustvovao je kompletan diplomatski kor, predsednik Nikolić je lično svakoj amasadorskoj ekselenciji uručio po dva primerka odrvenjenog, lakiranog i umnogostručenog sebe, jedan da imaju u rezidenciji, drugi da diplomatskom poštom pošalju u maticu, svome nadređenom. Praznih ruku ostao je jedino ambasador Turske, države čiji bi predstavnik da nam uzme ionako uzeto Kosovo, ali i Sandžak, i ko zna šta sve još. Ambasadori su sa svoje strane darodavcu uručili komplet zimskih guma.“

Peščanik.net, 15.12.2013.