FAUX PAS LATINKE PEROVIĆ
Apsolutno je netačno da sam odbio tekst gospođe Latinke Perović kao pogovor mojoj knjizi „Ko je ubio Skerlića? Politika u zemlji „zbežalih““ sa obrazloženjem da je polemičan i time navodno, kako stoji u napomeni ovog teksta, ugrozio kulturu dijaloga.
Neuobičajeno je da se pokreće javni „dijalog“ sa knjigom koja još nije objavljena, niti se zna kada će i da li će, pogotovu ako je još niko nije pročitao osim autora. Još je na sajtu Peščanika neko, da li gospođa Perović ili neko u redakciji, stavio godinu izdanja i izdavača, pa sugeriše da je knjiga već u knjižarama, dakle falsifikovao, ne bi li dobio povod za objavljivanje teksta Latinke Perović sa propratnim komentarom o ugroženosti Kulture dijaloga. Gospođa Latinka Perović možda i jeste pročitala moj rukopis (mada se sudeći po njenom tekstu meni čini da nije), ali je istovremeno i zamoljena da o knjizi ne objavljuje svoj tekst pre nego što izdavač objavi knjigu, dakle da ne zloupotrebi poverenje izdavača i autora. To je prvi faux pas gospođe Perović, a drugi je da na sajtu Peščanika objavljuje prilično izmenjenu verziju teksta, a ne original po kome bi čitaocima bilo jasnije zašto sam ga odbio.
Početkom decembra prošle godine izdavač mi je predložio da gospođa Latinka Perović napiše kratak osvrt u vidu pogovora, da ga završi do polovine januara, pošto je knjiga prema ugovoru trebalo da izađe polovinom februara. Njen tekst sam dobio na uvid tek polovinom marta i bio iznenađen koliko je bio nesređen, da nisam u prvi mah razumeo o čemu piše, da u njemu velikim delom gospođa Perović izlaže neka svoja razmišljanja o temama kojih nema u mojoj knjizi, a kada je na dva tri mesta pomenula moju knjigu podmetnula mi je stavove koje nisam izneo, pa polemisala sa njima. Iznenadilo me i da ima faktografskih netačnosti. Izdavaču sam saopštio primedbe, sugerisao da ih slobodno prenesu i gospođi Perović i odbio da se takav tekst objavi u mojoj knjizi. Znači nisam ni mislio niti izgovorio da se odbije „zato što je polemičan“, jer ni danas ne mislim da je „polemičan“, već u odnosu na moju knjigu promašen, čak se ni u detalju ne bavi njenom slojevitošću i složenošću, već je autorki knjiga poslužila samo kao povod da izloži neka svoja druga razmišljanja. Konačno, kao autor imam pravo da odlučim šta ulazi kao pogovor, jer moja knjiga nije ni časopis, niti almanah u kojem bi se objavljivali razni tekstovi i razna gledišta raznih autora.
Podmetnute teze
1. Nigde u knjizi nisam napisao da je Skerlić mogao pobunom da sruši Nikolu Pašića. Napisao sam da je u svom poslednjem govoru u skupštini pred smrt on pozivao na pobunu i da je smatrao da se jedino pobunom Pašić može skinuti sa vlasti i tako spasiti zemlja od propasti, a stanovništvo od pogibije, pošto je Pašić sve druge institucije uništio korupcijom, tako da nije postojala mogućnost njegove smene. U meni se probudila sumnja – da li je gospođa Perović čitala ili nije čitala Skerlićeve govore, da li je dovoljno pažnje posvetila ovom ekskluzivnom istorijskom izvoru, ali i nekim drugim izvorima koje u knjizi navodim?
2. Takođe nisam „tek na kraju s memoarima Klare Skerlić dobio ključ za razumevanje Skerlića“, kako sugeriše gospođa Perović, već, naprotiv, u njima sam dobio potvrdu stavova koje razvijam od početka knjige, znači i pre nego što su ti memoari objavljeni. Zato sam se i pitao da li je gospođa Perović čitala celu knjigu?
Netačnosti
1. Jovan Skerlić 1905. nije imao 18 godina kako gospođa Perović piše, već 28, i ta vremenska razlika je vrlo bitna za čoveka čiji je život trajao 37 godina. U tih deset godina, od 18. do 28. Skerlić je sazreo, promenio se, ogromno uradio i napisao. Ne verujem da se gospođi Perović ta omaška dogodila slučajno, inače je vrlo precizna i kao što se vidi u njenoj knjizi o elitama pomno i pedantno ličnosti stavlja u kavez od datuma i godina, kao u dosijeima. Ona je njegov poznati mladenački zajapuren govor srpskim gimnazijalcima iz njegove 18. godine prenela u njegovu 28. godinu (pitanje je da li bi ga tada izgovorio), a da bi opravdala stigmu i komunističkih i nacionalističkih istoričara da je Skerlić bio nacionalista. Tako je i ona još jednom „ubila“ Skerlića. Od svoje 18. do 28. godine Skerlić prelazi ogroman razvojni put, postaje Jugosloven, njemu je i hrvatska platforma Starčevića zanimljiva (otklon čini tako što ga poistovećuje sa srpskim nacionalistima i naziva „Srbendom“), uspostavlja tesne i plodne veze Srpske književne zadruge sa Maticom hrvatskom, ima prijatelje među riječkim, opatijskim i hrvatskim jugoslovenski nastrojenim intelektualcima, sa Milanom Marjanovićem putuje i po Šumadiji i po Kvarneru.
Ovaj manevar gospođi Perović služi da đačke razgovore montira sa istrgnutim citatom iz Srpskog književnog glasnika 1912. u kome Skerlić pozdravlja uspeh srpske vojske u Balkanskom ratu (jednako su ih pozdravljali i slovenački i hrvatski intelektualci, slali pomoć, hranu, lekove, novac, pridruživali se u borbi i na srpskoj i na crnogorskoj strani), ali kao da joj nije poznat važan istorijski izvor – njegovi oštri govori u skupštini protiv načina i razloga zbog kojih su ti ratovi povedeni, pogotovu njegovo protivljenje da srpska vojska uđe u Albaniju i ratuje do Skadra. Jasno je i jedino je Skerlić ukazivao da Pašić sam vodi taj rat uz kontrolu ruskog poslanika Hartviga (mada ga nije javno imenovao).
Lična podmetanja
Od njene prve verzije teksta me odbilo, kao i od ove druge, što gospođa Perović sebi uzima pravo neupitnog i sveznajućeg autoritarnog arbitra da klasifikuje i etiketira, hajde mrtve, nego i žive ljude, pa hajde i ovog Momčila iz tamo nekog Kruševca. Prvo me svrstala u „srpsku intelektualnu elitu“, a zatim razloge za moje pisanje, a to je tek nekoliko knjiga, našla u mom „povređenom nacionalnom osećanju“ i „strasti“.
1. Ja nisam elita, niti pripadam „srpskoj intelektualnoj eliti“, niti mislim da Srbija i njeno razvaljeno društvo korupcijom ima „elitu“, jer da je ima, ili imalo, sudbina bi joj bila drugačija. Nikada nisam bio član ni funkcioner ijedne političke stranke, niti član ili predsednik kakvih političkih saveta stranaka u nastajanju i nestajanju, niti u Savezu komunista Srbije, niti u strankama osnivanih devedesetih. Moj stav je da su se gotovo sve srpske stranke osnivale u žudnji za korupcijom javnog dobra (res publica), dok su nacionalistički i „demokratsko-građanski“ narativi bili alibi za sticanje moći, za pljačku i ratove. Nikada nisam elitistički živeo na budžetu drugih (ni vladinih, ni nevladinih) organizacija, instituta, institucija ili države. Jednom prilikom sam gospođi Perović citirao Konstantinovićev poznati stav da nam je iskustvo palanačko, te da je palanka društveni totalitet koji prožima sve, pa smo svi palančani i niko se, niti ona, niti ja, ne može izdvojiti i reći sebi, ili svom društvu, mi smo nešto drugo, mi nismo palanka, mi smo elita. Tu temu je efektno elaborirao Hegel u Fenomenologiji duha, u odeljku o „lepoj duši“. Moje rezonovanje se vidno nije dopalo gospođi Perović.
2. Ne znam na koji je način gospođi Perović uspelo da izvrši introspekciju i inspekciju mojih nacionalnih osećanja i strasti, te da li su ona povređena ili nisu. Po njoj – čim živiš u Srbiji, samim tim si i strasni srpski nacionalista. Kako ona zna kako se i da li se nacionalno deklarišem (moje privatno i ljudsko pravo koje se ne sme javno komentarisati, a još manje stigmatizovati, to je moja građanska sloboda) i da li je moja motivacija da studiram i pišem „povređeno nacionalno osećanje“ i da li sam ja u strasti ili ne? Rođen sam i sazrevao sam u Jugoslaviji, u onoj divnoj, antiklerikalnoj, antinacionalističkoj, transnacionalnoj i kosmopolitskoj državi koja je odbacila staljinizam, izgradila kulturne, obrazovne, sportske, zdravstvene institucije, suzbijala kriminal, koja je sarađivala sa celim svetom i bila priznata i poštovana na Zapadu, i dan danas mislim da mi je ta zemlja domovina. I dan danas u sebi gajim prijateljstvo i dobronamernost prema pripadnicima nekadašnje zajedničke domovine bez obzira na njihovu nacionalnu, političku ili versku pripadnost, i nisam, niti bih ikada ratovao protiv njih. Ako je već nekom sumnjivo nešto što bi svuda bilo normalno i poželjno, onda da otkrijem da mene isključivo nagoni da istražujem i pišem – libido sciendi, strast ka znanju.
Komentar teza iz teksta gospođe Perović važnih za istorijsku opservaciju
1. Meni je stvarno zagonetno kako i zašto osoba koja u svom izuzetno dugom i produktivnom životu i radu (i u svojim devedesetim što je kod nas, pogotovu kada je žena u pitanju, retko), a važi i za pristalicu modernizacije Srbije, u tolikoj meri brani Svetozara Markovića koji je svim svojim delom i životom bio protiv modernizacije i evropeizacije Srbije. Štaviše, ustrojio je i jednu stranku mafijaške strukture (kumovi, pobratimi, kriminalci, hajduci, profiteri) čiji je zadatak bio da terorom i atentatima zaustavi modernizaciju, prodor industrijske revolucije i da natera Srbiju da kroz ratove ostvari svoju „kulturnu misiju“. I u tome je uspeo, posledice su ostale do dana današnjeg. Kako je moguće da gospođa Perović koja u javnim nastupima pokazuje doslednu odbojnost prema ruskom uticaju, toliko brani jednog rusofila, poslatog sa zadatkom iz Rusije?
Gospođa Perović se svim silama trudi da Markovića izvuče iz ruskog revolucionarnog nihilizma i situira u Evropu, pa u njegovu odbranu ispisuje (i javno je izgovara u tv emisijama) jednu hokus-pokus rečenicu: „Njegova kritika nije bila kritika protiv Evrope, već s obzirom na Evropu“. Da li je ova rečenica naučno objašnjenje? Šta ovo „s obzirom“ znači i da li uopšte nešto znači? Sećam se da se nekada govorilo: Naša kritika nije kritika protiv njega, već s obzirom na njega. Poznata naracija iz diskursa sa komunističkih plenuma, i znalo se koje sankcije posle toga slede, kao što je i Markovićeva stranka, i s obzirom i bez obzira, okrenula leđa Evropi.
Da bi potvrdila značaj Svetozara Markovića gospođa Perović poteže argument da je o njemu najviše pisano, bibliografija o njemu je ogromna. Naprotiv, taj kvantitet pisanija koja niko ne čita, a i nema šta da pročita u presipanju iz šupljeg u prazno, uopšte ne pokazuje njegovu vrednost, već jednu vrstu korupcije i zloupotrebu nauke. Hiperprodukcija je nastala zato što su ga partije na vlasti, i radikali, a pogotovu komunisti, proglasile svojim svecem, i na njemu pokušavale da dokažu autohtonost, da su bliske gunjcu i opanku i da je socijalistička ideja derivat misli i želja gunjca i opanka, i svi koji su želeli nasigurno da doktoriraju i napreduju, a mnogi da pokažu svoju pravovernost ili da se operu od kakvih sumnji u njihovu ideološku doslednost dohvatili bi se „našeg Svetozara“. Toliko su ga istraživali da do danas nisu saznali ni gde se rodio, niti ko su mu otac i majka. Citatima njegovih drugara, saučesnika, komunista, stranih stipendista, gospođa Perović ga pozlaćuje, ali zaobilazi takve izvore kao što su stavovi građanskih mislilaca, na primer Slobodana Jovanovića koji je Markovića ocenio kao „nezrelog cinika“, pripadnika „generacije beskrupuloznih“ koji su držali do toga da budu „nevaspitani, raspušteni, brutalni“ i da je ličio „na onaj tip ljudi koji je inače sam najmanje voleo – na zatucane nacionaliste“, ili A.G. Matoša koji se čudio da mladić tako skromnog obrazovanja i oskudnog načina razmišljanja bude podignut na tako visok nacionalni pijedestal. A tek vrhunsko delo (i istorijski izvor) Stevana Sremca Limunacija na selu u kojem je svedočanstvo kakav su haos u državi napravili „naš“ Svetozar i njegovi radikali.
Kako razumeti da gospođa Perović i danas u tv nastupima i podkastima zastupa tezu da u Srbiju nije trebalo pustiti strani kapital i da nije trebalo dozvoliti proletarizaciju ubogih masa, mada je Dimitrije Tucović smatrao da je upravo pretvaranje seljaka u proletera društveni i privredni napredak koji jednu zaostalu zemlju približava Evropi? A značajan deo svog života je provela u Univerzitetskoj biblioteci, koju nije stvorio „naš“ Svetozar Marković, već američki kapitalista Endrju Karnegi, a komunisti joj uzurpatorski dali ime antikulturnog Svetozara Markovića, i time je simbolično rekvirirali. Nikada biblioteka ne bi bila izgrađena i napunjena knjigama da se takvo što očekivalo od „našeg“ ljutog borca protiv kapitalista i kapitalizma. Ništa bolje ne ilustruje Markovićev nihilizam. Zašto i gospođa Perović beži od Karnegija, a solidariše se sa Svetozarom Markovićem? Ambivalentnost ne prožima samo Skerlića, već i svakog od nas, pa i gospođu Perović.
I još javno da pitam: zašto se u svim ovim dosadašnjim promenama imena ulicama, institucijama, ne promeni ime i Univerzitetske biblioteke u ime njenog osnivača i darodavca – Endrjua Karnegija i na taj način pokaže da smo deo zapadnog razvijenog i kulturnog sveta, jer Markovićevo ime je sinonim za zaostali premiloševski, nekulturni, inadžijski Balkan?
2. Da bi dokazala i odbranila značaj, veličinu i snagu Nikole Pašića, a nasuprot Jovanu Skerliću, gospođa Perović navodi sve funkcije koje je on imao u toku svog političkog života, mada upravo ta gomila funkcija ukazuje koliko je društvo bilo zaostalo i neinstitucionalizovano, pa je u njemu takav čovek mogao sve to da bude. Ne razumem njenu fascinaciju njegovim funkcijama. Za objektivniji osvrt na Pašića gospođa Perović je prenebregla istorijske izvore kakvi su ne samo Jovan Skerlić, već i pravnik međunarodne reputacije i političar Živojin Perić ili Dragoljub Jovanović.
Treba razbiti već jednom još jedan mit koji gospođa Perović prihvata s razumevanjem i ističe ga, a to je da je Pašićeva radikalna stranka bila n a r o d n a stranka. Kog naroda? Kog dela naroda? Polovina tog naroda – žene nisu bile priznati politički subjekt, niti su glasale, niti ih je ko išta pitao, bile su varvarski podjarmljene, pretvorene u robove muškaraca. Gospođo Perović, zar su samo muškarci „srpski narod“? A taj deo nepriznatog naroda, stavljenog van svesti o njegovom postojanju, te srpske žene su bile najveće žrtve i gubitnici Pašićeve radikalske politike tobože u interesu „našeg naroda“ i „srpske istorije“. Njihova ognjišta su razorena, decu su im satrle bolesti i „junački ratovi“, pobijeni muževi, raskućena imanja, razbijene porodice, uništeni njihova mladost i zdravlje, svakoliko suzbijanje njihovih kreativnih mentalnih i društvenih sposobnosti, a u Prvom svetskom ratu gotovo sve žene zapadne Srbije su bile silovane od neprijateljskih vojnika. Krcun je strepeo od pomisli da ga je napravio kakav austrougarski kaplar. „Naša“ istorija takve podatke krije, kao i podatke koliko je žena i dece pobijeno, što nije čudo, jer su ih i žive tretirali kao da ne postoje. Posle rata u Parizu na mirovnoj konferenciji Pašić je govorio da su srpski gubici 69 hiljada ljudi. Nije ni znao pravu brojku, a i da je znao ne bi ga to mnogo potreslo. Radikalna stranka je bila stranka određene, i u odnosu na broj stanovnika, malobrojne grupe alfa muškaraca u Srbiji, i kako su već neki istoričari istražili, oni nikada nisu dobili izbore na regularan način i bez nasilja. Zapravo nikada nije bila „narodna“, „svesrpska“, već instrument za moć i korupciju ograničene grupe ratobornih i pohlepnih muškaraca koji su se u tadašnjem neintegrisanom i zaostalom društvu lako dočepali vlasti (uz rusku asistenciju) i zloupotrebili celi narod. Zbivanja koja je na ovom prostoru izazvala i priredila Radikalna stranka ne mogu se prihvatiti kao prava i jedino moguća „naša“, „srpska“ istorija.
O svemu ovome opširnije pišem u knjizi „Ko je ubio Skerlića? Politika u zemlji „zbežalih““, za koju ne znam da li će i kada će se štampati i pojaviti u knjižarama.
Peščanik.net, 13.06.2022.