Evropo, pripazi!
Gabor Bodiš se na sajtu naplo.org priseća onih vremena kad smo, pre nekih dvadeset pet godina, u centru Novog Sada, u Zmaj Jovinoj ulici, s prozora na prvom spratu znamenitog zdanja pod brojem četiri, svakodnevno protestovali u „televizijskoj” emisiji pod nazivom Prozor protiv medijskog monopola jogurt-revolucionara. Nije bila reč, naravno, ni o kakvoj televiziji, mi smo naprosto sa prozora kancelarije Nezavisnog društva novinara Vojvodine govorili ono što nam je bilo na umu. Bili su to već prohladni, pozni septembarski dani, ali, uprkos tome, sveke večeri su se pod prozorom u Zmaj Jovinoj okupljali građani i slušali živi „televizijski dnevnik”. Pre nekoliko godina pojavila se i spomen knjiga o prvim oblicima otpora novosadskih intelektualaca, međutim, vladajuća javnost je tu knjigu jedva i primetila. A danas već nije ni poželjno znati – ne dolikuje – bilo šta o njoj. Eto kako se vremena brzo menjaju! Ponavljaju se, i menjaju se. Danas nismo svedoci samo jednostavno mehaničkog povratka devedesetih. Krajem osamdesetih godina, elita „suicidnog socijalizma” bespomoćno je čekala presudu kojoj se veliki deo te elite histerično prilagodio. To su bili nacionalističko-populistički pokreti koji su menjali i društveni i politički sistem. Jogurt-revolucionari su grubo provalili u život, ni malo nisu respektovali demokratska pravila igre. Danas je sve drugačije, i oni su u međuvremeno redovno odlazili kod kozmetičara. Ovi današnji se više na gađaju jogurtom nego opušteno pijuckaju šampanjac: oni su sada dendiji divljeg kapitalizma. I ne zaklapaju usta ponavljajući da služe samo naciji. Šampanjac, doduše, može da bude internacionalan, ali retorika mora da bude nacionalna. Lideri stranaka na gradskom nivou, o kojima govori Bodiš, u međuvremenu su stekli demokratsku legitimaciju, njih su imenovala tela izabrana na slobodnim izborima, zapošljavaju nešto obrazovanije i mlađe savetnike, međutim, ona stara bahatost, to atavističko grubijanstvo se uporno drži. Demokratski realizovana isključivost ostaje ona stara. Onaj ko drugačije razmišlja, izlaže se rizicima i poniženjima, isto kao za vreme jogurt-revolucije. U međuvremenu se promenio i kontekst. Socijalizam je lipsao, divlji kapitalizam buja. Nacionalni borci ulažu u nekretnine, grade grandiozne vile, bezočno uvećavaju svoj kapital i stvaraju uslove za dugotrajnu vladavinu. Ni situacija u kojoj se Srbija nalazi, nije ona stara. Početkom devedesetih godina srpski nacionalni pokret bio je kontrapunkt svemu onome što se događalo u Istočnoj Evropi, s obzirom na to da je na tim prostorima došlo do ekspanzije antiautoritarnih i libertinskih utopija. Padom istočnoevropskih diktatura kucnuo je čas evropske slobode. Danas više nema govora o toj vrsti kontrapunkta. Širom Istočne Evrope, i ne samo tamo, sve više jačaju antievropski populistički pokreti, i u tu sliku se Srbija fino uklapa. Neki promišljeniji evropski državnici su već predlagali da evropski državnici organizuju konferenciju o antievropskom populizmu. Neka se političari pogledaju u oči i kažu otvoreno šta žele. Ne znam, međutim, da li će među njima da se nađu i veliki, karakterni državnici, ali sve češće se prisećam upozorenja Tomasa Mana: pripazi se, Evropo! Ili dijagnoze Šandora Maraija o otmici Evrope.
Istra i Trst
Pravi sam srećković, ponovo se odmaram na Istri, ali nisam turista. Razgovaram s ovdašnjim intelektualcima, piscima, umetnicima. Kad god se povede reč o Srbiji, svi samo odmahuju. Znaju šta se tamo događa, ali Istrane to ne zanima previše. Beograd je i u onoj staroj Jugoslaviji bio daleko, a Trst sasvim blizu. Sad je još bliži. Ne mare naročito ni za to, šta se dešava u Zagrebu. Trst i njegovo zaleđe obezbeđuju Istranima viši životni standard. Tamo je i roba jeftinija, i lakše se dolazi do posla. Trst je grad sa sve više starih ljudi, svakog jutra više hiljada Istrana putuje na posao u Trst, oni bez stručnih kvalifikacija nalaze posao u staračkim domovima, ili po kućama neguju stare osobe. Ostaju dve nedelje, zatim dolazi smena. Ne retko su me istarski prijatelji pozivali da „skoknemo” časkom u Trst na kafu. I prilikom jednog takvog izleta povela se reč i o Vojvodini. Mada između Istre i Vojvodine postoji izvesna regionalna saradnja, Istrani smatraju da je to stvar političara, oni se posećuju međusobno. Što je i u redu, konstatuju naposletku. S druge strane, međutim, ta regionalna saradnja nije za sve ovo vreme iznedrila kulturni pokret.
Nova mađarska srednja klasa
Na teniskim terenima najotmenijeg hotela u Medulinu instruktor tenisa, poreklom iz Dalmacije, podučava dvojicu mađarskih turista. Trener ponavlja opšte poznate fraze i uvežbava sa učenicima određene pokrete, stavove. Dvojici Mađara se očito dopada igra. U pauzi sede za šankom i pijuckaju viski, reč po reč, povede se razgovor o Međunarodnom monetarnom fondu, koji je, eto, ipak ustuknuo pred Orbanom. Uvideli su da je Mađarskoj potreban „kredit predostrožnosti”. Na sva usta hvale Viktora Orbana i Fidesovu ekonomsku politiku. Možda se nova mađarska srednja klasa edukuje baš ovde, na Istri. Mada su Rusi i u tome nepobedivi. Većina njih već odlično igra tenis. Kasno posle podne, u elitnim terminima, oni su gospodari šljake, samo se njihova reč čuje. Ruskinje zdušno bodre preplanule, mahom vitke, sportom prekaljene oligarhe. Možda baš ovaj sportski izgled nedostaje najviše novoj mađarskoj srednjoj klasi.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 15.09.2012.
Peščanik.net, 15.09.2012.
