Uvodno poglavlje knjige The Divide: American Injustice in the Age of the Wealth Gap, Spiegel & Grau, 2014.
Poslednjih dvadesetak godina Amerika tone sve dublje i dublje u bizarnu statističku misteriju.
Pogledajte, na primer, sledeća tri podatka, i vidite da li se uklapaju.
Prvo, krvni delikti opadaju skoro dve decenije. Na svom vrhuncu 1991, prema podacima FBI-ja, na 100.000 stanovnika dolazilo je 758 krvnih delikata. Do 2010. taj broj je pao na 425, što je umanjenje od preko 44 odsto.
Umanjenje obuhvata sve vrste teških krivičnih dela, od ubistva preko nasilničkog ponašanja i silovanja do oružane pljačke. Grafički prikazi ovog pada pokazuju dugu, stabilnu silaznu putanju, koja nije skakala iz godine u godinu već se konstantno spuštala.
Drugo, iako se stopa siromaštva uglavnom smanjivala tokom devedesetih, što je barem jedno moguće objašnjenje za smanjenje krivičnih dela, siromaštvo je naglo raslo 2000-ih. Početkom decenije, stopa siromaštva bila je nešto iznad 10 procenata. Do 2008. iznosila je 13,2 odsto. Do 2009. brojka je bila 14,3 odsto. Do 2010, 15,3 odsto.
Sve se to uklapa sa onim što većina ljudi iz srednje Amerike već instinktivno zna. Uprkos svemu što nam govore o oporavku nakon 2008, uprkos tome na šta navodno ukazuje rast berze, ekonomija je uglavnom u gorem stanju, realni prihodi uglavnom padaju, i novca je uglavnom manje.
Ali čitavo ovo vreme, nasilna krivična su u padu. I danas opadaju. Suprotno očekivanju, veće siromaštvo nije izazvalo veći broj krivičnih dela.
Treći podatak koji nema logike jeste da je tokom ovog istog perioda zatvorska populacija u Americi drastično porasla. Godine 1991. u Americi se iza rešetaka nalazilo oko milion ljudi. Do 2012. bilo ih je 2,2 miliona, što je porast od preko 100 procenata.
Naša zatvorska populacija je, zapravo, u ovom trenutku najveća u istoriji ljudske civilizacije. U Sjedinjenim Državama se danas na uslovnoj slobodi ili u zatvoru nalazi više ljudi (ukupno oko 6 miliona) nego što ih je ikada bilo u Staljinovim gulazima. Ako to nešto znači, danas u zatvoru ima više crnaca nego što ih je ukupno bilo u celoj zemlji na vrhuncu ropstva.
Pogledajte da li ovaj silogizam onda funkcioniše:
Siromaštvo raste;
Kriminal pada;
Broj zatvorenika se udvostručuje.
Ne uklapa se, osim ako ne postoji neko alternativno objašnjenje. Možda se svi ti novi nenasilni robijaši uklapaju u neki novi imperativ nacionalne politike. Možda su svi prekršili neka nepisana društvena pravila? Ali koja?
Boraveći u San Dijegu dok sam prikupljao materijal za ovu knjigu, čuo sam neverovatnu priču.
Tema je bila gradski program P100, prema kome je svako ko se prijavi za socijalnu pomoć morao da pristane da mu državni organi iz predostrožnosti pretresu kuću. Navodno, država je tražila dokaz da molilac ima neki posao koji krije ili partnera koji može da plaća račune, ili da prosto laže kako bi na prevaru oteo tih bednih nekoliko stotina dolara mesečno od poreskih obveznika.
Jedna Vijetnamka, izbeglica i žrtva silovanja koja je nedavno došla u Ameriku, prijavila se za socijalnu pomoć u San Dijegu. Inspektor joj je pozvonio na vrata, ušao unutra, i počeo da pretura po stvarima. U jednom trenutku otvorio je fioku s donjim vešom i krenuo da trkeljiše. Podrugljivo se smeškajući, olovkom je podigao seksi gaćice i prekorno pogledao ženu. Ako nema dečka, šta će joj onda ovo?
Ta slika, prizor socijalnog inspektora koji podrugljivo podiže gaćice olovkom, istovremeno kazuje mnoge stvari. Glavna stvar je prezir. Implikacija je da neko ko je toliko siromašan da od poreskog obveznika traži pare ne bi trebalo uopšte da upražnjava seks, kamoli da ima seksi gaćice.
Druga stvar je ideja da, ukoliko si toliko siromašan, normalno je da nemaš pravo ni da pomisliš na nekakvu privatnost ili dostojanstvo. Podnosilac molbe za socijalnu pomoć manje je vredan jer je finansijski zavistan (a pri tom je i nepoželjni doseljenik iz siromašne zemlje), tako da naravno da ima manja prava.
Koliko god ova slika bila uvredljiva, ona skriva uvrnutu logiku koja je neodoljiva za mnoge Amerikance, ako ne i za većinu. Čak iako se s njom ne slažemo, svi je razumemo.
I baš to je zanimljiv deo, deo koji svi razumemo. Sve češće, svi mi u sebi sabiramo ko na šta ima pravo, a ko nema. Više nije tako jednostavno kao kad smo govorili da su svi jednaki pred zakonom. Svi znamo da sada postoji još jedan nivo.
Kao mladić, studirao sam ruski jezik u Lenjingradu, u poslednjim danima sovjetske imperije. Jedna od prvih stvari koje sam primetio u toj nefunkcionalnoj olupini od ludačke zemlje jeste da postoje dva seta zakona, jedan pisani i jedan nepisani. Pisani zakoni su besmisleni, osim ako ne prekršite neki nepisani, jer u tom trenutku postaju najvažniji.
Tako je, na primer, posedovanje dolara ili bilo kakvih deviza bilo nominalno zabranjeno, ali ja nikad nisam upoznao nijednog sovjetskog građanina koji ih nije imao. Država je samo vrlo selektivno primenjivala svoje antitrgovačke zakone. Tako je neki tinejdžer farcovšik (crnoberzijanac) koji je prodavao ušanke u zamenu za farmerke ispred mog studenjaka mogao da bude uhapšen jer je u džepu imao tri dolara, dok je neki gradski funkcioner slobodno mogao da šeta Nevskim bulevarom u potpuno novom Savil Rou odelu i da mu se ništa ne dogodi.
Svako je prećutno razumeo ovo licemerje, skoro na ćelijskom nivou, duboko ispod svesti. Za običnog Rusa u sovjetsko doba, kretanje kroz svaki trenutak života podrazumevalo je bezbroj unutrašnjih kalkulacija ovakvog tipa. Ali čim je ljudima bilo dozvoljeno da razmisle i da glasno dovedu u pitanje nepisana pravila, kao da se čitava zemlja probudila iz sna, i sistem se raspao kroz nekoliko meseci. Ovo se odigralo pred mojim očima 1990. i 1991, i nikad to nisam zaboravio.
Sada mi se čini da isti proces proživljavam u obrnutom smeru, dok gledam kako moja zemlja pada u onakvu deluziju iz kakve su se sovjetski građani jednom probudili. Ljudi se zabrinjavajuće svikavaju na neku vrstu zvaničnog licemerja. Bizarno je, na primer, koliko smo oguglali na zamisao da prava nisu apsolutna nego da se uživaju na svojevrsnoj kliznoj skali.
Da uzmemo ekstreman primer, na jednom kraju spektra – recimo, u pakistanskim ili avganistanskim selima – sada smatramo da neki ljudi nemaju nikakva prava. Oni se mogu ubijati ili zatvarati na neodređeno vreme izvan svakog pravnog okvira, od Ženevskih konvencija pa naniže.
Čak i ovde kod nas, ovaj koncept se širi. Nakon bombaških napada na Bostonski maraton, jedno kratko vreme vodila se rasprava u kojoj smo se naglas pitali da li će osumnjičenim Čečenima uopšte biti pročitana njihova prava prilikom hapšenja. Koliko god bili besni zbog napada – a kao rođeni Bostonac, ja sam želeo da krivce bacimo u najdublju rupu koju imamo – bio je to fascinantan trenutak naše istorije. To je bilo prvi put da zapravo nismo bili sigurni da li će neki američki osumnjičeni kriminalac imati pun pristup zakonskom postupku. Čak ni fenirane glave s televizije nisu imale odgovor. Morali smo da razmislimo.
Naravno, na drugom kraju spektra nalaze se poslovni giganti, vrhovni rukovodioci u kompanijama kao što su Goldman, Chase i GlaxoSmithKline, dame i gospoda koji praktično po političkoj odluci sada nikad neće videti sudnicu iznutra, kakva god krivična dela počinili u svom poslovanju. Ovo je očigledno skandalozno, i malobrojni Amerikanci koji su pažljivo pratili izveštaje poput onog o obustavljenom progonu HSBC-a za pranje novca od droge, ili negonjenju švajcarske banke UBS za nameštanje kamatnih stopa, bili su van sebe od besa zbog tako ogoljene nepravde.
Ali zaista mračna stvar kod ovih priča je činjenica da su negde, daleko ispod nivoa intelekta, na stomačnom nivou, oni koji su obraćali pažnju shvatili zašto se takve priče završavaju onako kako se završavaju. Baš kao što smo brzo naučili da prihvatimo zamisao da Amerika sada muči i ubija određene strance (a tu i tamo i ponekog Amerikanca) kao rutinsku stvar, i kao što smo prestali da marširamo na Vašington i bunimo se zbog činjenice da se ovo radi u naše ime, tako smo i naučili da prihvatimo prećutnu zamisao da neki ljudi jednostavno imaju veća prava nego drugi. Neki ljudi idu u zatvor, a neki jednostavno ne idu. I svi to razumemo.
Budući da sam godinama pisao o poslovnom kriminalu za Rolling Stone, ova tema me je prvobitno privukla jer me je zanimala pojava da moćni kriminalci na najvišim položajima potpuno izmiču individualnoj kazni za krivična dela koja izgledaju vrlo ozbiljno. Sada je to već kliše, ali od 2008. nijedan visoko pozicionirani rukovodilac ni iz jedne finansijske institucije nije otišao u zatvor, niti jedan, zbog bilo kojeg od niza sistemskih krivičnih dela kojima je zbrisano 40 procenata svetskog bogatstva. Čak i sada, nakon što je JPMorgan Chase pristao na poravnanje od preko 13 milijardi dolara za najrazličitije prekršaje, i dok finansijski mediji padaju u fras oko navodno agresivnog novog državnog pristupa regulisanju Volstrita, osnovni princip je na snazi: niko nije otišao u zatvor. Ni jedan jedini čovek.
Kako to? Ubrzo sam shvatio da nije moguće odgovoriti na to pitanje, a da se istovremeno ne razmotri ko zapravo u ovoj državi ide u zatvor i zašto. Ovo je naročito važno kada su brojke tako zapreprepašćujuće, s jedne strane od nula do svega nekoliko, s druge strane milioni ljudi.
Ispostavilo se da je lako pronaći odgovor na deo ovih pitanja, prostom matematikom. Krupne kompanije imaju krupne advokate, većina uličnih kriminalca ih nema, a tužioci zaziru od dugih ratova sa megabankama beskrajno dubokih džepova ukoliko mogu da zabeleže laku pobedu protiv nekog običnog dilera droge, obijača automobila i sličnih. Nakon dovoljnog broja takvih laganih pobeda, sudska birokratija neumoljivo teži ka neproblematičnim, 10-sekundnim osudama, a udaljava se od skupih višegodišnjih bitaka do sudskog iscrpljivanja.
Međutim, nema sumnje da je još nešto u pitanju, nešto što zadire dublje u američku psihu. Mi gajimo duboki prezir prema slabima i siromašnima, i pripadajući gmizavi strah pred bogatima i uspešnima, i gradimo birokratiju koja odgovara takvim osećanjima.
Pod naslagama naše mržnje prema zavisnima od tuđe pomoći, Romnijevog prekorevanja 47 posto građana, ispod prezira koju vodonoša oseća prema ispijaču vode, leži ogroman nacionalni psihološki imperativ. Mnogi naši nacionalni sporovi na nekom nivou su rasprave o tome koliko tačno treba da trpimo „neproduktivne“ članove zajednice. Čak je i suđenje Džordžu Zimermanu spalo na neku vrstu nacionalne rasprave o tome da li je Trejvon Martin bio osoba koja ima pravo da bez maltretiranja šeta ulicom, ili je pripadao neprijatnoj klasi, koja je za nekoliko podeljaka niže na kliznoj skali prava, pa je trebalo da se povinuje… pa, onome što je od njega traženo, šta god to bilo.
Čudna je stvar što uobičajeno opravdanje za ovaj raskorak u zatvorskoj statistici – nesrazmerno veliki procenat zatvorenika koji su ili siromašni ili nisu belci, ili i jedno i drugo – glasi da osuđenici potiču iz geta, i da se krivična dela obično izvršavaju u getu.
A uobičajeno opravdanje za izostanak krivičnog gonjenja rukovodilaca u korumpiranim korporacijama za razna krivična dela glasi da njihovi zločini nisu zaista krivična dela u strogom smislu, već više etički prekršaji, moralno upitna dela koja nisu zakonski kažnjiva. I sam predsednik Obama je tako nešto nagovestio u svom sramnom intervjuu za emisiju 60 Minutes.
Ali u praksi, kako ću shvatiti tokom višegodišnjeg putovanja kroz američki pravosudni sistem, ispostavilo se da stvari stoje potpuno drugačije.
Jeste, ima dosta nasilnog kriminala u siromašnim naseljima. I tačno je da se upravo tu odvija najveći broj oružanih napada.
Ali većini siromašnih koji se šalju u zatvor, bilo na jedan dan ili na deset godina, zatvorski život počinje od privođenja za najmanje prekršaje koji se mogu zamisliti. Možete li da zamislite da prespavate u zatvoru jer posedujete flurescentni flomaster? Ili zato što ste zamotali cigaretu? Ili zato što se otišli do prodavnice da kupite kečap a niste poneli ličnu kartu?
Oni završavaju u zatvoru zbog istih stvari koje i bogataši učine bar jednom u životu, obično kao tinejdžeri – napiju se pa padnu, koriste drogu, pišaju u mračnoj ulici, pređu preko nečijeg dvorišta, zaspe u vagonu metroa, izderu se na momka ili devojku, preskoče ogradu. Tek kad urade tako nešto, okružuje ih hiljadu policajaca koji prate svaki njihov potez.
Za to vreme, ispostavlja se da navodno mali prekršaji zbog kojih bankare ne vredi trpati u zatvor i nisu tako mali. Kada je jedan službenik pomenutog britanskog bankarskog giganta HSBC – čijim je rukovodiocima na kraju omogućeno poravnanje bez zatvorske kazne u najvećem sudskom procesu za pranje novca u istoriji bankarstva – počeo da se zanima kako su ljudi sa spiska terorista ili kriminalaca otvorili račun u njegovoj banci, otkrio je nešto neobično. U mnogim slučajevima, imenima ovih klijenata krišom su dodati tačke i zarezi, tako da izbegnu kompjutersku proveru.
„Tako nešto može da se uradi samo namerno, i to mora da uradi bankarski službenik“, rekao je on.
Ko zaslužuje strožu kaznu – neko sa fakultetskom diplomom koji svesno pomaže mafijašu ili teroristi da otvori račun u banci, ili neko bez srednje škole ko zaspi u vozu?
Nova Amerika kaže – ovaj drugi. Došlo je do te tačke na kraju dugog evolutivnog procesa, gde se vladavina prava polako zamenjuje ogromnom idiosinkratskom birokratijom osmišljenom da kriminalizuju neuspeh, siromaštvo i slabost s jedne strane, i da brani snagu, bogatstvo i uspeh s druge.
Još uvek imamo prava porotna suđenja i slobodne izbore, sve površne odlike funkcionalne, slobodne demokratije. Ali ispod te površine krije se dekorativna i malevolentna birokratija koja uglavnom (ne apsolutno, ali uglavnom) drži bogate i siromašne na međusobnom odstojanju pomoću hiljada sićušnih, jedva vidljivih nepravdi.
Na primer, iako će suđenje možda biti slobodno i pošteno, nepoštene kalkulacije očito igraju ulogu u tome ko će biti optužen za neko krivično delo, a ko neće. Ili koji će optuženi završiti u zatvoru, a koji će se izvući sa novčanom kaznom. Koji će prestupnik završiti sa krivičnim dosijeom, a kome će biti omogućeno poravnanje sa državom bez priznanja krivice. Koji će lopov platiti odštetu iz svog džepa, a kojem će biti omogućeno da mu je plati kompanija za koju radi. U kojim će naseljima hiljade policajaca patrolirati ulicama, a u kojima neće biti nijednog.
U tome se krije novi despotizam, u hiljadama proizvoljnih odluka koje okružuju naš inače transparentni sistem porotnih suđenja i pažljivo pobrojanih prava osumnjičenih. Ovaj nepregledni izvandemokratski mehanizam, kako se ispostavlja, sačinjen je od niza nepravdi, velikih i malih, od ogromnih nacionalnih koncepata poput plana o „kolateralnim posledicama“ Erika Holdera, koji omogućava popustljivost za „sistemski važne“ kompanije, do manjih, lokalnijih skandala, kao kad njujorški tužioci krše pravila o brzom suđenju kako bi izvukli priznanja od siromašnih optuženika koji nemaju za kauciju.
Većina ljudi na nekom nivou to shvata, ali ne znaju razmere, jer im se čitav život odigrava na jednoj strani jednačine. Ako ste rođeni u imućnoj porodici, verovatno ne znate koliko lako neko siromašan može da završi u zatvoru, često zbog istih gluposti koje ste i vi sami napravili u mladosti.
A ako ste siromašni i nemate mnogo iskustva u svetu, verovatno nemate pojma o razmerama kriminalnih prevara sa kojima moćni i politički povezani mogu da se izvuku, pred nosom bogataške policije.
Ovo je priča za koju ne treba navoditi posebne argumente. Treba samo da je vidite, i ona sama dovoljno govori za sebe. Samo smo mi postavili stvari tako da je ovaj problem za većinu ljudi praktično nevidljiv, ukoliko ga aktivno ne traže.
The Divide, 2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 04.07.2014.