Bilo je vrelo, prljavo i predugo je trajalo – ali konačno je došlo vreme da se zapali cigareta nakon predsedničke trke 2008. Na kraju se ova oštra kampanja svela na samo dve stvari: na neverovatnu, skoro neizrecivu nesposobnost Republikanske stranke i s druge strane, na proporcionalni uspon nesvakidašnjeg kandidata, Baraka Obame. Ovo drugo bi se desilo i bez prvog, u tom smislu što su Obamu stvorile okolnosti. U neko drugo vreme, njegovi preoprezni stavovi i naklonjenost korporacijama ne bi pomerili svet ni za milimetar. Umesto toga, njegov uspon se dogodio u godini kad su politika i ideologija skoro irelevantni. Da se kandidovao četiri godine ranije ili kasnije, možda bi postao novi Džon Keri ili Džeraldin Feraro.
To što Obaminu priču čini tako upečatljivom nije činjenica da se radi o čoveku koji je polucrnac-polubelac i čije je javno napredovanje do vrha spojilo neke od najbolnijih krajeva naše prošlosti, već to što je vodio dostojanstvenu i časnu kampanju. Protivnici mu nisu uzvratili na isti način. Njih je činio čitav niz ljudi koji su se više bojali da će izgubiti nego da će se osramotiti, i koji nisu odoleli nijednom iskušenju da se spuste nisko i podilaze onom najgorem u nama.
U prvo vreme nisam to najbolje razumeo. Ali sad, dok se prisećam, shvatam koliko je neverovatno mnogo postigao. Manji čovek bi do sada to sto puta uprskao. Kao i osoba koja nema toliko sreće. More istorije se bukvalno razdvojilo za ovog čoveka. Dok nepojamni idiotizam i podlost prekrivaju obe političke obale oko njega, on se penje do panteona američkih heroja tako što jednostavno hoda pravo i što nije đubre. Evo nekoliko najupečatljivijih trenutaka iz moje beležnice, koji ilustruju ovo čudno putovanje.
MUTIRANA NAKAZA
Merimek, Nju Hempšir – oktobar 2007.
Nalazim se u crkvici gde Mit Romni glavinja kroz pitaj boga koji miting, poletno kao prodavac na telešopu. Znate da postoji problem, što se političke dinamike tiče, kada kandidat uživa u pažnji publike više nego što publika uživa u njegovom govoru. Romni u kampanji brblja kao dečak koji je dojurio kući da prepriča mami svaku dosadnu glupost iz škole. Konačno, na veliko olakšanje publike, moderator se naginje do mikrofona i kaže: „Guvernere Romni, ovo je poslednje pitanje.“
U dosadašnjoj kampanji svi republikanski kandidati zvuče kao izlizani vicevi u Las Vegasu. Kolaps Bušove administracije potpuno je lišio Republikansku stranku ideološke prednosti. Bušova vladavina je onemogućila partiju da se reklamira kao fiskalno konzervativna (10 triliona dolara deficita), vojno nadmoćna (12 milijardi mesečno za borbu sa šačicom Arapa u sandalama, uz nerešen rezultat), pa čak ni kao partija „moralnih vrednosti“ (gomila republikanaca uhvaćenih kako nude da ga izduvaju nepoznatim ljudima u javnim klozetima ili kako šalju poruke dečacima preko Interneta). Postavu predsedničkih kandidata za 2008. činila je grupa drugorazrednih pajaca – Romni, Rudi Đulijani, Tom Tankredo, Majk Hakabi, Fred Tompson, Džon Mekejn – koji su veći deo sezone primarnih izbora proveli boreći se sa Meksikancima i Iranom. Načuo sam kako ih jedan republikanski operativac opisuje kao „gomilu nirmberških optuženika“.
Romni je, na svoj način, najgori u toj gomili. Njegov je plan, izgleda, da vreme iscuri – da zadržava dah i da se osloni na svoje mormonske moralne pripreme dok čeka da svi drugi mutanti iz trke poumiru od genetskih slabosti. Nije loša strategija. Omela ga je jedino činjenica da je, ukoliko već niste Romnijev simpatizer, potrebno samo pet sekundi u prisustvu tog zubatog, celuloidnog tipa, da vas obuzme neodoljiva želja da skočite kao nindža i šutnete ga u glavu. To ste mogli svuda da vidite, čak i u očima ostalih republikanskih kandidata.
Sada, u crkvi u Merimeku, Romni konačno privodi stvari kraju. Kao i obično, prilično je unezveren. Kada je neko iz publike postavio pitanje, dramatično se prenuo na zvuk mikrofona i počeo da kobajagi pogledom po tavanici traži odakle dopire glas. „Opa!“ kaže. „Zvuči kao neko odozgo.“ Da li to Romni, koji obično izbegava religiju i drži se svojih poslovnih dostignuća, pokušava da nam proda svoju hrišćansku priču?
„Zvuči kao ono, znate – ‘Pažnja, pažnja, cenjeni potrošači!’“ dovršava on. Masa ga gleda u tišini.
A ja se pitam: „Da li to ovi pokušavaju da izgube?“ Kako je moguće da republikanci ne mogu da nađu makar jednog kandidata koji se neće ponašati kao najtupaviji kreten gde god da ode. Je li ovo neka zamka? Što je još važnije, kako demokrate mogu ikako ovaj put da uprskaju? S druge strane, treba se setiti – demokate su to.
ZALJUBLJENI HAKABI
Vašington – oktobar 2007.
Od svih republikanskih kandidata, Hakabi deluje najmanje retardirano, i jedini je koji obećava nekakav iskorak iz ovog ćorsokaka poznatog kao savremena republikanska politika. Nagovestio je da će raskrstiti sa partijskom tradicijom laissez-faire kurvanja, i da će je zameniti ekonomijom koja je više populistička i koju će pratiti i dalje popularna ludačka religioznost. Ali Hakabi nije imao para, i kad je reflektor okrenut ka njemu, pokazalo se da nije baš spreman za udarni termin. Na ručku koji je priredio za novinare u otmenom vašingtonsko restoranu, slušali smo u neverici kako je podršku Čaka Norisa opisivao kao prekretnicu u trci.
Isprva je zvučalo kao da se šali, ali, hm, ne šali se. „Čak Noris je užasno, užasno popularan na Internetu,“ kaže Hakabi. „Njegova intelektualna superiornost nadmašuje čak i njegovu fizičku superiornost.“
Tu priča o Haku i Čaku postaje najlepša američka gej ljubavna priča od Bivisa i Batheda. Ubrzo potom Hakabi se pojavljuje u reklamama i izgovara rečenice poput: „Ispod brade Čaka Norisa ne krije se vilica – već još jedna pesnica.“ Ili pada u naručje Norisu u crnoj rolci, dok mu žena smrknuto sedi i pokušava da ignoriše taj čudni, neprijatni cirkus koji se odvija pored nje.
I ovaj tip je bio daleko najbolji republikanski kandidat.
PENOV SPIN
Las Vegas – januar 2008.
Demokratska trka je već postala gruba. Kroz svoje surogate, očajna kampanja Hilari Klinton javno šapuće o Obaminom korišćenju droge u ranoj mladosti i šalje cirkularne mejlove u kojima ga optužuje da je musliman, zaklet da „uništi Ameriku spolja i iznutra“. Naglašavajući važnu razliku između „radnika“ i „govornika“, Hilari odlazi u rasno napetu Južnu Karolinu, nakon što je uzgred pomenula da je za ostvarivanje sna o građanskim pravima Martina Lutera Kinga „bio potreban predsednik“. To je tipična politika skrivenih poruka, koja se poput karcinoma raširila Internetom. U međuvremenu, mejnstrim mediji željno gutaju idiotske zemljoradničke metafore koje im daju kreatori kampanje, u kojima je Hilari „vučni konj“ a Obama „paradni konj“.
Sada, nakon debate u Las Vegasu, slušam vrhunskog svinjskog savetnika Hilari Klinton, Marka Pena, kako drobi o ovome i pitam se koliko još dugo to ludilo može da traje?
„Senatorka Klinton je tegleći konj,“ kaže Pen. „Apsolutno je tegleći konj.“
„Da li implicirate da Barak Obama nije tegleći konj?“ spremno uskače izveštač.
Ovo se u kampanji kvalifikuje kao teško pitanje. Učinak novinara u ovim izborima će se pokazati kao daleko najgori ikad. Primer: Nakon što je na hiljade izveštača mesecima slušalo prvo Hilarine, a potom Mekejnove ljude kako trtljaju o Obaminoj povezanosti sa bivšim članom Weather Underground-a Bilom Ejersom, dočekali smo da Dejvid Leterman – Dejvid Leterman, ej! – pita nekog od njih o tome. „Je l’ se oni to vozikaju zajedno?“ pitao je Leterman, nakon što je naterao Mekejna da se uzvrpolji zbog svoje veze sa podjednako ekstremnim Gordonom Lidijem.
Kad bismo živeli u društvu odraslih, Brajan Vilijams, Kejti Kurik i Vulf Blicer bi to uradili odmah na početku. Ali oni nisu to tretirali kao podlo proseravanje dostojno podsmeha, već kao nešto stvarno, o čemu treba diskutovati i debatovati namrštenih obrva. Tako da je potrajalo.
Pen se smeška izveštaču. „Samo kažem da je senatorka Klinton tegleći konj.“
Drugi izveštač do mene odmahuje glavom. „Konj?“ šapuće on. „Šta ću sad koji moj s tim da radim?“
BES ZA HILARI
Filadelfija – april 2008.
Na proslavi Klintonovih u dvorani hotela Park Hajat u Pensilvaniji, krenuo sam u kupatilo i zaustavila me je žena od nekih pedesetak godina, duge sede kose i u nekakvom somotskom prsluku prekrivenom Hilarinim bedževima. Upitala me je jesam li ja onaj tip iz časopisa Rolling Stone.
Odgovor na ovo pitanje možda nije toliko jednostavan kao što mislite. Tokom ove kampanje već sam imao nekoliko šokantnih susreta sa Hilarinim simpatizerima. U Vašingtonu mi je neka žena pokazala srednji prst kada je čula kako nekom drugom postavljam pitanje o spoljnotrgovinskim stavovima Hilari Klinton. Uzgredno pominjanje Hilarinih „mlohavih“ ruku dovelo je do onlajn sukoba sa drevnom žrtvom plastične hirurgije i erotskom spisateljicom Erikom Džong – koja je ustvrdila da ta opaska otkriva moju potajnu želju da opalim nedostižnu majku koju predstavlja Hilari, a onda je taj sukob izazvao lavinu ljutitih mejlova, koja je trajala čitavo leto. Ovde u Filadelfiji pokušavam da se predstavim kao Džordž Stefanopulos, ali prekasno je, ova žena ne naseda na to.
„Samo sam htela da kažem – jebi se!“ kaže ona.
Onda počinje da napada (ovim redom): mene, seksizam i Obamu. Sad, razumem zašto je besna na mene i na medije uopšte. Ali bes koji pristalice Hilari Klinton osećaju prema Obami – čiji je najveći greh što ju je jednom nazvao „dovoljno dopadljivom“ – jeste nedokučiv koliko je i snažan. Na pitanje kakav to problem ima sa Obamom, ova žena odgovara: „Njegov program zdravstvene zaštite bi ostavio 15 miliona ljudi neosiguranim!“
Žena se trese od besa.
„I zbog toga ste tako besni?“ pitam je. „Da li ste se ovako ljutili na svakog demokratu koji nije obećavao zdravstveno osiguranje?“
„On je lažov!“ odgovara. „Obećao je univerzalnu zdravstvenu zaštitu. Nije univerzalna!“
„Petnaest miliona koji nedostaju“ jesu u suštini jedina razlika između Hilari, koja obećava potpunu pokrivenost zdravstvenim osiguranjem, i Obame, čiji predlog uključuje samo decu. Ako posmatrate krupnu sliku, ta razlika je toliko mala da je skoro nevidljiva golim okom, ali kampanja Hilari Klinton je uspela da usmeri taj ludački bes miliona u ovu malu pukotinu. Pristalice Hilari Klinton su čak pokrenule peticiju da se sakupi po jedan dolar za svakog Amerikanca koji bi po Obaminom planu ostao bez osiguranja. Ćaskanje na Internetu o ovom pitanju liči na jermensko-azerbejdžansko međuetničko vređanje.
„Obama je svakim danom sve drčniji,“ piše pristalica Hilari Klinton. „Jedva čekam taj dan kad će pasti. Nemam milosti.“ Neko drugi likuje što je „đubre razotkriveno“ i kaže: „KAKVA DRSKOST! Petnaest miliona ljudi izostavljeno iz programa, a on odgovara ‘Neko to ne može da priušti’“.
BES ZA MEKEJNA
Nju Orleans – jun 2008.
Mekejn je upravo završio najgori govor u kampanji, a mucava izvedba je u noći kad je Barak Obama osvojio demokratsku nominaciju naišla na žestoku kritiku. Izveštači su se uglavnom podsmevali drečavoj zelenoj pozadini ispred koje je Mekejn stajao, ali koliko sam ja mogao da vidim, veći problem je predstavljala masa ljudi. Svađam se sa tri žene koje insistiraju na tome kako je Obamin program koji primorava Amerikance da plate privatno zdravstveno osiguranje – „socijalistički“. Pitam ih da li smatraju da je i osiguranje koje plaćaju za kola socijalističko.
„Kola nisu socijalistička,“ odgovara jedna žena.
Hilarina prljava kampanja šutiranja u cevanice neprimetno se stopila sa Mekejnovom kampanjom. Neverovatno je posmatrati oba ova politička ratnika kako dolaze do iste političke raskrsnice i prave potpuno istu nesrećnu pogodbu za svoje političke živote. Oboje su gradili karijeru kao centristi-trećeputaši. Oboje su bili žrtve najprljavijih kampanja našeg doba. Mekejn je u Južnoj Karolini 2000. oklevetan kako ima vanbračnu ćerku sa crnkinjom, a Hilari su desničari razvaljivali zbog veza sa „komunistkinjom“ Belom Abzug i sa „komunističkim“ Nacionalnim udruženjem pravnika.
Ali kad je došlo stani-pani, oboje su se ostrvili na – Baraka Obamu. U aprilskoj debati u Filadelfiji, ista ona Hilari Klinton koju su za vreme mandata njenog muža nezasluženo nazivali marksističkom parijom, kokodakala je o Obaminoj vezi sa Bilom Ejersom, ističući kako je Ejers jedanaestog septembra izjavio kako žali što nije „uradio više“. Nekoliko meseci kasnije Mekejn je to ponovio, kukajući kako Ejers žali što nije „više bombardovao“. Od Džeremaje Rajta preko Obaminog navodnog glasanja za seksualno vaspitanje dece u vrtićima i fotografija na kojima je Obama u muslimanskoj nošnji, koje je najverovatnije Hilarin štab poslao sajtu Drudge Report, do skandaloznih informacija za koje je Bob Novak tvrdio da ih Hilarin štab poseduje, Obaminih veza sa ACORN-om i neprekidnih laži da je Obama musliman (nije, „koliko ja znam,“ rekla je Hilari u emisiji 60 Minutes), kampanje Hilari Klinton i Džona Mekejna predstavljale su jedan dugi, potpuno besramni pokušaj blaćenja ličnosti.
Ovde u Nju Orleansu, neki čovek naziva Obamu nepoštenim. Pitam ga po čemu. „Preteruje,“ odgovara on tajanstveno. Ponovi pitam kako. Ispada da je problem to što je Obama pominjao da su mu majka i baba belkinje, „kao da on, zbog toga, zna nešto o tome kako je biti belac.“
OBAMINA SMIRENOST
Hempsted – oktobar 2008.
Na univerzitetu Hofstra, u zaključnoj debati, Mekejn pljuje po Ejersu i optužuje Obamu da je glasao protiv pružanja tretmana „živorođenim“ fetusima. Da sam na Obaminom mestu, zgrabio bih Mekejna za gušu. Ali Obama nije zainteresovan da utoli moju niti bilo čiju žeđ za krvlju. Mirno odgovara na pitanje i nastavlja dalje, istovremeno spuštajući na zemlju i mene i Mekejna.
To znači biti bolji od svojih pristalica, i to je nova pojava u savremenoj američkoj politici. Godinu za godinom, čak su i predsednici naše zemlje konstantno bili premali ili preslabi da se usprave i suoče sa problemima kao odrasli ljudi, uvek svaljujući krivicu na ove ili one Amerikance. Ako to nije bio Regan koji je kukao o „grebatorima“ ili Džordž H. W. Buš koji je optuživao „apologete“, bili su to Klintonovi koji su zapomagali o „ogromnoj zaveri desničara“.
Svi smo ovde naučeni da krivimo neku drugu budalu, i zato mi Amerikanci uvek jadikujemo kako nas je neko zavrnuo: mediji, Holivud, duvanska industrija, bilo ko. Ali ove godine, što je više druga strana kukumavčila i upirala prstom, Obamina zvezda se više uzdizala. Ohrabrujuće je videti kako je u ovoj zemlji neko konačno odrastao. Nadajmo se da to govori o nama isto koliko i o predsedniku.
Rolling Stone, 31.10.2008.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 05.11.2008.
