Znam da ovo postaje vrlo zamorno. Obećavam da posle ovoga neko duže vreme neću da pominjem Tomasa Fridmana. Ali njegova današnja kolumna toliko je klasična da zaslužuje pažnju.

Fridman o Bliskom istoku jutros:

Od samog početka sirijskog ustanka/građanskog rata, upozoravao sam da, dok Libija, Egipat, Jemen, Bahrein i Tunis implodiraju, Sirija će eksplodirati, ukoliko se ubrzo ne pronađe političko rešenje. Upravo se to dešava…

Šta da se radi? Još uvek verujem da je najbolji način za razumevanje pravih opcija – a one su rđave – proučavanje Iraka, koga, kao i Siriju, čine uglavnom suniti, šiiti, hrišćani i Kurdi. Zašto Irak nije eksplodirao poput Sirije kad je Sadam uklonjen? Odgovor je: Amerika.

Izgleda da Fridman smatra da bi etnički podeljene bliskoistočne države poput Sirije danas bile stabilnije da su prvo bile okupirane i da su njihove nacionalne države izgrađene na temelju političkih kompromisa koje bi diktirala jaka vojna sila poput Sjedinjenih država. Iskusni čitaoci Fridmana znaju da ovakva logika obično vodi do kolumne sa „čeličnom pesnicom“ ili do kolumne sa „babicom“. Danas se opredelio za obe.

Fridman je nekad verovao da su Arapi fizički nesposobni da se odupru nagonu za etničko nasilje. Pre nekoliko godina, pokušavajući da objasni svoju, kako ju je nazvao, „grnčarsku“ metaforu (sintagma „ako je slomiš, moraš da je platiš“ kojom je opisivao Irak, i koju je kasnije prisvojio Kolin Pauel), Fridman je napisao da je u slučaju Iraka vaza slomljena mnogo pre nego što smo mi tamo došli. Slomilo ju je, rekao je on, „hiljadu godina arapsko-muslimanskog autoritarizma, tri brutalne decenije sunitsko-batističke vladavine, i pogubna decenija sankcija UN. Irak je držan na okupu samo pomoću Sadamove čelične pesnice.“

Dakle, imali ste glinenu posudu koju je držala čelična pesnica, ali mi smo sklonili čeličnu pesnicu, pa se posuda ponovo slomila. To je moglo da se spreči, pisao je on, tako što bismo mi gurnuli našu čeličnu pesnicu, i otpočeli terapiju, ali i to smo zabrljali, pa smo dobili vakuum: „Da smo propisno okupirali tu zemlju, otpočeli političku terapiju, možda bi američka čelična pesnica držala Irak na okupu dovoljno dugo da krene novim putem“, napisao je, „ali mi smo stvorili vakuum tako što nismo poslali dovoljno vojnika.“

To je bilo pre šest godina. Fridman tada nije bio optimističan kada je reč o Iraku. „Toliki ljudi ubijaju tolike druge ljude iz različitih razloga“, pisao je on, da Irak sada „više nije čak ni arapska Jugoslavija. To je hobsovska džungla“. Bila je to džungla, pisao je, kada smo „tolike vredne živote bacali u sve dublju i dublju rupu punu slomljenih parčića“. Rupa koja se beskrajno produbljuje, na čijem su dnu slomljeni parčići vaze, i koja se puni leševima dobrih ljudi. To je vrlo čudna i deprimirajuća slika, i to je Fridman video u Iraku 2006.

Međutim sada Irak izgleda dobro u poređenju sa Sirijom. Pokušavajući da objasni kako je to moguće, jer je pre šest godina izgledalo kao da je naša invazija na Irak pokrenula talas etničkog nasilja, Fridman iznova objašnjava istoriju rata u Iraku. Ispostavlja se da mi, kada smo ušli u Irak, nismo pokušavali da spojimo slomljene parčiće nacionalne vaze koji su toliko dugo pomoću Sadamove čelične pesnice bili spojeni. Ne, mi smo zapravo… pa, neka sam objasni (istakao on):

Kako god bilo, Sjedinjene države su u Iraku izvele geopolitički ekvivalent skakanja na bombu – koju smo sami aktivirali. To jest, izvukli smo osigurač; izvukli smo Sadama; izazvali smo ogromnu eksploziju u obliku šiitsko-sunitske borbe za vlast. Hiljade Iračana ubijeno je uz više od 4.700 američkih vojnika, ali prisustvo tih američkih vojnika u Iraku i duž iračkih granica sprečilo je širenje nasilja. Naša invazija ujedno je i pokrenula i obuzdala građanski rat u Iraku.

Dakle, Sadam nije bio čelična pesnica koja drži parčiće spojene, nego osigurač u metaforičkoj bombi u kojoj se nalazio eksplozivni prah građanskog rata. Zašto bismo uopšte izvlačili taj osigurač, zapitao bi se možda neko, ali mi se nismo zapitali – izvukli smo osigurač i poslali 4.700 mladih Amerikanaca da se bace na bombu (tj. na građanski rat). Obuzdali smo destruktivnu silu ovog građanskog rata fizički zatvarajući granice, ostavljajući vatru etničkog sukoba da se „sama sagori“, i nametnuvši sporazum o deljenju vlasti između Kurda, sunita i šiita. Zatim smo otišli.

(Međutim, primećuje Fridman zloslutno, „nije sasvim sigurno da će sporazum preživeti naš odlazak“, što znači da se uopšte nismo bacili na bombu, nego smo samo izazvali eksploziju koja će na kraju uništiti čitav region – međutim, za sada, metafora o skakanju na bombu koju smo sami aktivirali još uvek stoji.)

Pouka koju Fridman iz svega ovoga izvlači jeste da ako pokušavate da uklonite čeličnu pesnicu koja je uz to i osigurač na bombi, zapravo vam je potrebna babica. „Kad pokušavate da svrgnete jedan od ovih multisektaških režima čelične pesnice“, piše on, „dobro je imati spoljnu silu koja može da obuzda eksplozije i uspostavi novi poredak“. A pod tim misli na babicu. Koja je istovremeno i vatrogasac.

Ne postoji spoljna sila koja je spremna da skoči na sirijsku bombu i porodi novi poredak. Tako da vatra divlja nekontrolisano…

Do kraja članka, Fridman predlaže da mi sada treba da pozovemo advokata Sirije, da vidimo može li on da uspostavi sporazum koji će obuzdati vatru, što će sprečiti da kiselina ne izleti iz ove zemlje i razjede „karike“ koje stoje između Bliskog istoka i haosa:

Šanse su zaista male, ali trebalo bi da pokušamo da sarađujemo sa Rusijom – advokatom Sirije – da vidimo možemo li zajedno da uspostavimo dogovor o podeli vlasti u Siriji i multinacionalnu silu pod okriljem Ujedinjenih nacija koja će ga nadzirati. U suprotnom, ovaj požar će i dalje divljati i širiti se, dok kiselina iz šiitsko-sunitskog sukoba razjeda karike koje drže Bliski istok na okupu i stoje između ovog regiona i haosa.

Nagradiću držačem za papir u obliku ručne bombe čitaoca koji u jednom pasusu napiše najbolji sažetak današnjeg Fridmanovog vašara metafora. I molim vas, ako učestvujete, ne zaboravite da kasnije proverite da li ste osvojili nagradu, i da mi pošaljete podatke.

Bomba razumevanja: pobednici kviza „Piši kao Fridman“

Bilo je toliko sjajnih odgovora na jučerašnji zadatak da nisam mogao da izaberem samo jedng pobednika. Tako na kraju imamo četiri pobednika, od kojih svako dobija bombu-držač za papir. Čak je i ovaj izbor bio težak. Neki komentari nisu bili pravi odgovori nego samo dosetke, ali bili su na dobrom tragu: neće dobiti bombu, ali zaslužuju da ih spomenem. Na primer, „westcoast“ je napisao:

Uredništvo: „Hej, Kristof nije poslao članak, šta da radimo?“ Keler: „Napravite kolaž od Fridmanovih bliskoistočnih kolumni.“

Ne verujem da je baš tako bilo, ali da se stvarno to dogodilo, teško da bismo primetili razliku. Zatim se „Grione45“ prikladno setio Farga:

Da citiram Stena Grosmana iz Farga: „Hoćeš da kažeš…. Šta hoćeš da kažeš?“

Imali smo čak tri haiku pesme. Ja sam veliki pobornik haikua i mislim da bi ljudi češće trebalo da komuniciraju kroz haiku, nasumično, u svako doba dana. Mislim da je to dobar način za rešavanje sukoba: nateraš ljude da izraze problem u strogoj 5-7-5 formi. Korisnik “He who cannot be named” poslao je sledeći „fridiku“, za koji mislim da sjajno predstavlja fridmanovski pristup jin-jang konceptu:

Taksista u Bejrutu
Čelična pesnica za mir
Babica porađa babicu

„Jalmos“ je odgovorio ovako:

Fridman metafore
Kompleksnije od konflikta
bez realnosti

Ovo je sjajno zapažanje: metafora bi trebalo da pojasni stvari, ali u stvari je lakše razumeti mesopotamsku politiku nego neke od ovih kolumni. Na kraju, “12pounddictionary”:

Pesnice eksplozivne gline
Kisele karike izgaraju arapske živote
Fridmanovi neokonski snovi

A sada pobednici. Prva bomba ide korisniku „Shlok“, iz čije bi noir verzije Fridmana mogao da se snimi odličan film, kao izvrnuta, halucinantna verzija Iz prošlosti:

Isti košmar. 24/7/365. Uvek ona, beznadežna i prekrasna. Divovski zvuci i svetla otkrivaju borbu unutar vere. Vatra divlja po njenom licu. Kiselina je razjeda. Skačem na bombu, pa izvlačim osigurač. Ona se cepa, okida, eksplodira. Babica zabija eksere u Sadamovu glavu i iznenada, ona je opet tu. Ona je haos, ona je oslobođeni otrov. Premalo poverenja, znam, ali ja sam sasvim sam, stojim između nje i haosa. Šta da se radi?

Zatim smo imali Roberta Grina, za koga su glasali mnogi čitaoci. Među pobednicima se našao zbog čiste ambicije njegove verzije Fridmanovog „kvantnog sprezanja“. Malo je podugačko, ali s druge strane, takva je i Fridmanova knjiga Svet je ravan:

Da bismo spasli Siriju, koja se raspada i ne raspada, moramo slediti i ne slediti put koji smo sledili i nismo sledili u Iraku. Za to nam je potrebna ručna bomba, i pre i posle eksplozije, i trudna žena koja je rodila i nije rodila glinenu bebu. Treba da dozvolimo našem neprijatelju, advokatu Rusiji, koji je naš prijatelj, da se umeša i ne umeša u (ne)krizu.

Koristeći (i ne koristeći) naše iračko iskustvo, ili nedostatak istog, mi (ne)moramo nastaviti, ili prekinuti, sa sadašnjom strategijom kopanja rupe, i njenog zatrpavanja kostima onih koje smo spasli svojim prisustvom, pošto smo dopustili da budu ubijeni. Treba da bacimo njihove kosti u rupu, koju ne bi trebalo da kopamo.

Ako nas je 2006. nečemu naučila, onda je to da je 2012. zapravo 2006. na steroidima, samo bez steroida, godine 2003. Mogu da zaključim time što ću reći da ostajem pri svojim ranijim izjavama o Iraku u vezi sa Sirijom (koje se tiču Iraka), i odbacujem ih. NISAM progutao nikakvu kiselinu koja mi razjeda dušu, ali jesam opasno razvaljen.

Šredingerov kolumnista

Korisnik „UVP“ je od mene dobio najglasniji grohot:

Ej, čoveče, je l’ se i tebi čini da ručna bomba liči na glinenu vazu? A baš se to, ono kao, desilo u Iraku. Je l’ si nekad stvarno zagledao ljudsku šaku, čoveče? Izgleda kao zemlja!

Fridman meni uvek zvuči kao da je potpuno naduvan.

Sinoć sam o tome razgovarao sa jednim prijateljem. Ja sam tvrdio da Fridman ne duva. Moj prijatelj, lekar, slegnuo je ramenima. „Iznenadio bi se ko sve duva“, rekao je moj prijatelj, koji jedva da je čuo za Fridmana. „Mnogi za koje nikad ne bi rekao da duvaju“. „Samo mislim da nije takav tip“, rekao sam. Moj prijatelj je opet slegnuo ramenima, neubeđen. Onda sam malo razmislio. Valjda je moguće. Glavni razlog zašto ne verujem u to jeste što bi bi mene takvo pisanje dok sam naduvan strašno deprimiralo – ti silni prizori kiselina i iscepanih utroba, i automobila bez volana, i sve dubljih rupa i čvrstih pesnica i tome slično. Ne bih mogao da izdržim.

Da nastavimo: sjajan odgovor poslao je „Richard Rollington“:

Sjedinjene Države su pesnicom zadovoljile Irak, pa je on od takvog eksplozivnog sladostrašća prevrnuo vitrinu ejakulirajući kiselinu. Sirija je na kolenima i moli da bude sledeća.

Počeo sam ovo da čitam naglas ženi, i toliko se smejala posle prve rečenice da nisam mogao da nastavim. U stvari, ovo je metaforički vrlo blizu onome što je Fridman napisao, a stalo je u samo dve rečenice. Lepo i koncizno.

Na kraju, dodeliću još jednu bombu, ako je želi, tviterašu/tviterašici @PaulRyanPeak, za ovaj sjajan odgovor:

Fridman je fantastičan. Irak je kao cigareta koju smo morali da popušimo da bismo dobili rak kako bismo izlečili rak.

Odgovor nije formalno poslat na sajt, ali zaslužuje granatu.

Rolling Stone, 15.11.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 04.12.2012.

TEMA – NAŠ TERORIZAM