Nebojša Krstić prvi je dobitnik nagrade „Miroslav Lazanski“ koju Vojska Srbije – zajedno sa „Politikom“; Srpskom pravoslavnom crkvom, MUP-om i SANU, ustanovama kojima stanovništvo nepokolebljivo i najviše veruje – dodeljuje za izuzetan doprinos u propagiranju vojničkog života i svetonazora, a što je laureat, inače savetnik predsednika Republike i otac srpskog marketinga, činio na svome blogu gde su se od svekolikih uspomena muzičara, lekara i trgovca idejama, kao novčić na kiši, izdvajala njegova sećanja na vojni rok.
Nagrađeni je u zaštitu uzeo svoga dobrotvora, poslodavca i druga iz mladosti, g. Tadića, kad se na potonjega, tek olentanog Lentom Republike Srpske, behu okomili ljubomorni Tomislav Nikolić i Žarkojugend, i zaista, nije se dobitnik medalje Lazanskog I reda libio da brani najmoćniju glavu jugoistočne Evrope: Tomu sam satro opširnije, dok sam profesorčetu posvetio kao bih rekao, jednu više pesničku figuru, da se njegov vertikalni moralni integritet kao staklo razbija već o ivice bazena u Šilerovoj, čujem da će me tužiti, biće zabavno kad trudbenici reformisanog pravosuđa budu zaglodali ovu pesničku kosku i filozofsku mega-zagonetku tj. kad me budu pozvali kao jedinog merodavnog sudskog veštaka!
&
Predsednik Srbije pomilovao je odbeglog građanina koga suverena, susedna i prijateljska Crna Gora bezuspešno vija zbog nedoležanog dvostrukog ubistva – kako to, nisu li pomilovanja za pitomce naših kaznenopopravnih zavoda, pa i to samo za one koji se vladaju ne treba lepše, o kojima svaki čuvar, i sam pomalo otvdrla srca usled višegodišnjeg kontakta sa prestupnicima, može ruku staviti u vatru da su prevaspitani i zreli da se vrate svojim porodicama i svojim zakonitim poslovima?
Lepo je kad se vladar pojavi kao Deus ex machina, ali nije li boravak pomilovanoga u Americi sa stanovništa zakona puko bekstvo?!
Ah, predsednik nije dozvolio da zaostane za Manojlom zvanim Manjo Vukotićem koji je odbeglome štampao knjigu i rasprodao kako sam veli nekoliko izdanja (i sam sam čuo na Trgu republike kako građanka pita službenicu kioska: „Da nemate Žarkovu knjigu?“, ma kakvi, nema više, interesovanje za pisanu reč stalno raste otkako je najtiražniji list izneo na kioske i u knjižare autobiografiju slavne ličnosti! Iz slučajno prislušnutog dijaloga zapahnulo me je nešto naše, nepodnošljivo naše, domaće, familijarno, plemensko, zadružno, rodbinsko i strogo lokalno! Zato sam u prvom pasusu i ustanovio lažnu (za sada) nagradu koju sam dodelio predsednikovom drugu iz puberteta, a koji ga službeno savetuje: sve se događa u malenom karantinu koji se proteže od Gračanice do banjalučkog „Borika“, punog bombi, dinamita, sporogorećih štapina i trščica kroz koje se može dunuti otrovna strelica ka živoj meti… Avaj! I u spektakularnom otkriću arsenala dovoljnog da na onaj svet pošalje tolike demokratski izabrane predstavnike ostali smo sami mi, naši, ništa od vehabija i drugih neprijateljskih elemenata: radnik Bole, Srbin, samoprijavio se da je, nemajući u kući odgovarajuće skladište, svoje stvari, možda i zato što nisu sasvim konvencionalne, odneo na posao i tamo ih smestio tako da nikome ne budu na putu.
Ova se zamorna našost dakako pojačala i uznapredovala otkako smo i javno raskinuli sa dosadnom EU, naš se predsednik ekspesno i naprasno opet uživeo u pesmu Miroslava Ilića – jedan betar boga sela/Aberika celaaa – i prepušta se užicima proisteklim iz slatkog zemljaštva, okuplja Srbe iz regiona, divani sa njima kao sa svojim podanicima iako su se mnogi od njih igrom sudbine i istorije obreli izvan skuta naše blede matere, to mu bude malo pa pomiluje Srbina koji uopšte nije u zatvoru! Samo je ovde reč o mešavini imperatorske moći (predsednik kao da češće nego ranije govori u prvom licu: neću dozvoliti, ja nikad neću pristati, nikad neću priznati), opijenosti zavičajem i – naravno – predsednikove iskonske očaranosti glumačkom umetnošću i slavom. Pa kakva bi predsednik bio ličnost, da se druži sa de Nirom, sa Džonijem Depom, Kusturicom, da liči na Klunija, a da ne pomilije glumca koji je karijeru napravio u Beogradu!
Tadić bi da u istoriju uđe i kao milosrdni mecena, kao vladar prosvećen i posvećen sportu, umetnosti i bebama, upravo je prevazišao Tita koji je voleo i prehvaljivao omladinu – „Zemlja koja ima ovakvu omladinu ne treba da brine,,,“ – i sročio bebama hvalospev gotovo ravan onome koji sam bio izmislio za prethodni moj tekst, uglavnom je jednim gestom, kraljevskim pomilovanjem, stavio tačku na mučnu i istinabog zamršenu, višeslojnu priču (a koja to nije?! ako samo ima ko da razazna strukturu!) o nesreći dogodivšoj se na danas tuđoj teritoriji i čije su žrtve građani druge države. Je li tim pomilovanjem odobrovoljio Crnu Goru? Kako ‘je li odobrovoljio?!’ Pa toj se državi ne može celoj ugoditi, overio je svoju omiljenost kod onih koji se tamo izjašnjavaju kao Srbi, zamerio se dodatno domorocima koji sebe vide kao Crnogorce, ali na potonje mi u Srbiji i tako ne možemo da se oslonimo: oni neodustajno izmiču našem regionalnom imperijalizmu, ne osećaju se kao Dodik koji kad iz mrske federacije stigne u Beogradu svaki put usklikne: ku-ći-ca!
&
Ali vratimo se književnom događaju veka: kakva je Žarkova knjiga? (Nemojte nikad reći „Lauševićeva“ ili „Žarka Lauševića“, nego uvek kažite „Žarkova“, mada autora ne poznajete lično, dokažite sebi da ste svoj na svome, srpska knjiga o srpskom ramenu, pokažite da ste i vi deo svepraštajuće srpskosti koja nadasve ljubi umetnost i koja drži da se veštom a iskreno napisanom autobigrafijom greh može iskupiti mnogo temeljnije nego ordinarnim robijanjem!)
Knjigu sam pročitao, i smatram je dobrom, možda i vrlo dobrom. Dobio sam je na poklon, ni u kom je slučaju ne bih kupio: Žarko Laušević mi je bio i ostao simpatičan, ako to ikoga zanima, ima pravo da piše i da objavljuje, ama se ja ne bih pojavio kao kupac: ne bih da budem ni onaj ma koliko neznatan delić mašinerije koja autoru, ali i gradu i svetu, šalje poruku da se nošenje pištolja u pederuši ipak može isplatiti, ili može doneti debelu zaradu, pod uslovom naravno da utoku nosa neko ko je slavan.
I ko je, ne zaboravimo, naš.
Peščanik.net, 15.01.2012.
