Dijagonala masovnog nadzora

Posle otkrića Edvarda Snoudena o Prizmi i drugim programima za nadzor koje koristi američka Nacionalna bezbednosna agencija kakvi su Xkeyscore, Upstream, Quantuminsert, Bullrun, Dishfire, te saučesništvu službi kao što je britanski GCHQ (program Tempora), hitno nam je potrebna sistematska procena opsega, dometa i karaktera savremenih praksi nadzora, uz sva pravdanja i kontroverze koje ih prate.

Javnost mora da zna da li ove prakse znače bitnu rekonfiguraciju, recimo, odnosa između prikupljanja obaveštajnih podataka i nadzora interneta i drugih sistema telekomunikacije, ili ukazuju na trajne izazove fundamentalnim pravima u digitalnoj sferi.

Takođe postoji potreba za dodatnom pažnjom na dugoročne implikacije praksi koje su već pokrenule ozbiljna pitanja o masovnom kršenju pravnih principa i demokratskih normi. I, konačno, kako je transnacionalni nadzor u skladu sa savremenim promenama mesta i karaktera suverene vlasti i političkog legitimiteta.

Otkrića o sprovođenju nadzora u širokim razmerama koje prerasta u nadzor svakodnevnih aktivnosti i prikupljanje velikih količina podataka o velikim grupama ljudi, s pravom su izazvala ozbiljan spor. Postoji opasnost, međutim, da se i laičke i akademske debate svedu na poznate priče o tehnološkom razvoju koji menja odnose između nadzirača i nadziranog, ostvarenju predskazanja Džordža Orvela i Filipa K. Dika, ili transformaciji predstavničkih demokratija u totalitarne režime u ime bezbednosti.

Ne – po sredi nije horizontalni sistem nadzora (rizom), u kojem je nadzor sveprisutan ali nije centralizovan, i u kojem učestvujemo jer lično želimo korist od nadzora (na primer, da vidimo šta naši prijatelji rade na fejsbuku), ili koji omogućavamo dobrovoljnim otkrivanjem podataka svojim online prijateljima. Postojeći sistem ne prati ni vertikalnu logiku čistog državnog nadzora, kakav je zamišljao Orvel u svojoj knjizi 1984 (totalni nadzor).

Lovčeva dijagonala: nadzor i špijuniranje u transnacionalnom svetu

Trenutna situacija može se predstaviti kao lovac u šahu, „dijagonalizovan“ oblik nadzora i obaveštajnog rada. Značenje akronima PRISM (program NSA) ide ovome u prilog: softverska alatka za planiranje integracije, sinhronizacije i upravljanja izvorima (Planning Tool for Resource Integration, Synchronisation and Management). Ova dijagonalna forma dugog dometa pretvara horizontalnu mrežu svakodnevnog nadzora (npr. naše lično i dobrovoljno korišćenje društvenih mreža) u vertikalno kretanje važnih podataka.

Selekcija bitnih informacija koje treba istražiti automatizovan je proces koji uređuju složeni algoritmi uz pomoć određenih ključnih reči. Proces je dvosmeran, ka spolja i ka unutra: privatni podaci se dobrovoljno otkrivaju a zatim ih obaveštajne službe tajno prikupljaju. Nadzirani, prema tome, učestvuju u sopstvenom nadzoru.

Činjenica da ovi postupci ne poznaju nacionalne granice i da se obrađuju velike količine podataka pokreće niz pitanja. Od njih, dva su suštinska. Prvo se tiče pojmovnog razlaza između ideje o svetu u kojem svaka država ima jasnu predstavu o sopstvenoj nacionalnoj bezbednosti i prakse koju je uspostavio globalni nadzor. Savremena praksa nadzora obuhvata mrežu različitih obaveštajnih službi (tzv. Petoro očiju plus) gde se razmenjuju podaci vezani za globalni antiterorizam, dok se istovremeno radi protiv partnera u sopstvenom interesu nacionalne bezbednosti čime se destabilizuje tradicionalno razumevanje saveza i međudržavnih odnosa.

Druga posledica tiče se strategija koje mnogostruki akteri primenjuju u odbrani od nadzora, kroz diplomatska ili pravna sredstva, kao i prilagođavanja svakodnevnog online ponašanja internet korisnika. Tu se postavlja ključno pitanje: hoće li ovi korisnici nastaviti da učestvuju u sopstvenom nadzoru kroz otkrivanje svojih privatnih podataka ili će razvijati nove oblike subjektivnosti koji pažljivije promišljaju posledice sopstvenih postupaka?

Obaveštajni rad počinje kada analitičari izdvoje podatke prikupljene kroz opsežni nadzor, kako bi identifikovali nepoznate osobe povezane sa ciljanim pojedincem ili grupom, u okviru tri stepena udaljenosti („skokova“). Na primer, ukoliko osumnjičena osoba ima 100 prijatelja na fejsbuku, službenik zadužen za nadzor u NSA ili nekoj od privatnih agencija koje za NSA rade pod ugovorom, može da bez sudskog naloga prati komunikaciju prijatelja prijateljevih prijatelja, do tri „skoka“ – što je nekih 2,669,556 ljudi.^[1]

Prilikom obrade velike količine prikupljenih podataka, strategija koju analitičari primenjuju ne znači da će pročitati celokupan sadržaj tih komunikacija već da će izraditi graf međupersonalnih odnosa („meta-data“) u nadi da će raskinuti određena komunikaciona čvorišta. To je daleko od potpunog uvida u sve što sadrže ovi podaci, ali je podjednako daleko i od naučnog metoda koji bi pružio potreban nivo izvesnosti i makar privid tačnosti rezultata.

U suštini ovaj metod dovodi sumnjičenje do savršenstva. Postupak zavisi od intuicije analitičara i interpretacije, a rezultati se mogu drastično razlikovati od jednog do drugog analitičara. Za ovaj scenario strah od sveznajućeg velikog brata uglavnom je irelevantan, jer tvrđenje bilo kakve istine na osnovu ovako izrađenog grafa mora biti netačno, budući zasnovano na lažnoj tvrdnji da se mogu razraditi predikcije o određenim ljudskim postupcima u nekom trenutku u budućnosti, kad je teško napraviti čak i uopštena predviđanja o trendovima. Tehnologija se koristi kao da je u stanju da pruži naučnu izvesnost o budućnosti, ali ovo poverenje u moć „velikih podataka“ više liči na slepu veru nego na bilo kakvu izvesnost.

Nacionalna bezbednost i digitalizacija raison d’etat

Ovakvi načini prikupljanja i razmene podataka imaju paradoksalan efekat na zahteve nacionalne bezbednosti. Rečju, nacionalna bezbednost više nije nacionalna: različiti imperativi nacionalne bezbednosti među saveznicima mogu doći u konflikt i poverenje se erodira. Digitalizacija nacionalne bezbednosti stvara velike količine podataka prikupljene u transnacionalnom opsegu, što pomućuje liniju nacionalnog kao i granice između sprovođenja zakona i obaveštajnog rada.

Takve metode podstiču izmeštanje iz pravnog okvira kriminalne policije ka pristupima zasnovanim na prevenciji, predupređivanju i predviđanju, kao i izmeštanje od visokog stepena izvesnosti male količine podataka ka visokom stepenu neizvesnosti velike količine podataka. Hibridizacija javnih službi i privatnih kompanija pod ugovorom destabilizuje proces socijalizacije državnih interesa i otuda tajnost, što stvara potencijal za velika „curenja“ tajni preko osoba koje imaju pristup nesrazmernim vrednostima (kao u Snoudenovom slučaju).

Govoreći više teoretski, promena i neizvesnost koje sada prate kategorije „stranog“ i „domaćeg“ razgrađuju ih kroz mreže višestrukih međusobnih veza. Linija koja je jasno odvajala strano od domaćeg sada liči na Mebijusovu traku. Projektovanjem nacionalne bezbednosti naopačke, preko transnacionalne, javno-privatne alijanse stručnjaka za bezbednost i informacije, ukazuje se neočekivana spoljašnjost gde svaki internet korisnik postaje meta. Ovi „subjekti podataka“ zauzvrat moraju reagovati, ukoliko ne prihvataju situaciju u kojoj se gotovo svi internet korisnici tretiraju kao potencijalni osumnjičeni i, u principu, okrivljeni.

Višestruka mesta otpora

U tom smislu, Snoudenova otkrića izazvala su efekat lavine nepoverenja među akterima koji su u početku mislili da im je razmena podataka sa NSA od koristi. Odnedavni partneri „Petoro očiju plus“ (Švedska, Nemačka, Francuska) osetili su se izneverenim kada su američka NSA i britanski GCHQ svoje postupke pravdali otprilike ovako: „Znali ste da špijuniramo i vas i šefove vaših država. Niste valjda bili toliko naivni da vam nije palo na pamet šta radimo?“.

Isti argument se koristi za mnoge javne i internet aktere, od kojih su neki (kao Google, Yahoo ili Facebook) porekli bilo kakvo znanje o razmerama nadzora. NSA i GCHQ su tvrdili da nije problem u njihovoj praksi već u našoj naivnosti, jer smo im verovali onda kada očigledno nije trebalo.

Ovaj trik će ih možda sačuvati od zakonskih mera, jer će sudovi biti prinuđeni da uzmu u obzir činjenicu da internet korisnici nisu mogli imati razumno očekivanje privatnosti dok su slali svoje mejlove. Ipak, indirektnim priznanjem da im ne treba verovati destabilizovali su sopstveni sistem legitimizacije. Tako su recimo Snoudenova otkrića navela privatne telekom provajdere, kao što je francuska kompanija Orange, da sprovedu inspekciju svoje tehničke infrastrukture (posebno podmorskih kablova koji povezuju Evropu sa severnom Afrikom ili Azijom), kada su otkrili da je NSA zloupotrebila prvobitni dogovor o saradnji, motivisan legitimnijim ciljevima (borba protiv terorizma i organizovanog kriminala) i tajno instalirala ulaze za presretanje komunikacija koje prolaze kroz glavna čvorišta u Francuskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Holandiji i verovatno Brazilu.

Političari iz zemalja „Petoro očiju plus“ sada su se našli u procepu između zvanične podrške borbi protiv terorizma svim sredstvima, amerikanofilije, argumenata u korist zajedničke alijanse – i agresivnog ponašanja mreže Petoro očiju. Ako većina njih smatra da su uspeli da ućutkaju ozlojeđenost unutar samog državnog aparata (istražne sudije ili tužilaštva, na primer, koji su u teoriji „krajnji korisnici“ prikupljenih podataka), možda im isto neće poći za rukom kod privatnih provajdera a još manje kod građanskog društva.

Na stotine pravnih pritužbi iz vrlo različitih grupa – internet aktera, telekom provajdera, nevladinih organizacija, političkih stranaka i građanskih pokreta – uložene su iz sasvim različitih motiva u svakom od slučajeva, i biće nemoguće učiniti im svima po volji bez temeljnih reformi. NSA, Guliver koji je hteo da zna sve o svakome – uspela je da mobiliše sve Liliputance i uskoro bi se mogla naći paralisana njihovim sićušnim ali čvrstim mrežama.

Didier Bigo (jedan od autora izveštaja o masovnom nadzoru, sačinjenom za Evropski parlament)

 
Open Democracy, 05.03.2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 11.03.2014.