Foto: Maxim Shipenkov/EPA
Foto: Maxim Shipenkov/EPA

Invazija na Ukrajinu i posebno mobilizacija najavljena u septembru bile su šok za rusko društvo. Čak i po provladinim anketama, milioni ljudi u Rusiji nezadovoljni su ovim događajima, a najviše mladi. Po konzervativnim procenama, broj ljudi mlađih od 25 godina koji se protive ratu jednak je broju ljudi svih generacija koji ga podržavaju.

Zašto onda nema protesta na ulicama ruskih gradova? Ovo pitanje se često čuje na zapadu i na njega se odgovara sa: zato što Rusi podržavaju rat i Putina. Zapadni političari koriste ovaj argument kada pravdaju zatvaranje svojih granica za ruske građane. Njihova poruka glasi: „Borite se u svojoj zemlji“. Ovaj stav češće iskazuju istočnoevropski političari i građani i to je razumljivo: oni bolje razumeju patnje Ukrajine, jer se sećaju života pod sovjetskom okupacijom i boje se ruske invazije.

Jedna analogija može nam pomoći da razumemo odsustvo aktivnih protesta u Rusiji. Što se tiče represije i ideologije, Putinov režim je sličan sovjetskom po tome što svesno usvaja neke elemente staljinističkog režima. Otkad je počeo rat, u Rusiji su usvojeni zakoni po kojima vojnici koji se predaju ukrajinskim oružanim snagama mogu biti osuđeni na zatvorsku kaznu u trajanju do 10 godina. Onaj ko širi „lažne vesti“ – to jest, informacije o ratu koje su u suprotnosti sa zvaničnim stavovima – mogao bi da odleži do 15 godina u zatvoru. U Rusiji možete biti kažnjeni čak i ako koristite reč „rat“, a ne zvanično odobren izraz „specijalna operacija“.

Masovni politički protesti nikada nisu bili redovna pojava u Sovjetskom Savezu. Mada ih je izvesno bilo, sovjetske vlasti su ih strogo potiskivale. Tokom 20 godina svoje vladavine Putin je izgradio represivni aparat koji je gotovo jednako efikasan kao onaj u Sovjetskom Savezu (nezavisni sajt Mediazona koji uređujem detaljno se bavi tom temom). Krajem 70-ih godina 20. veka, Putin je počeo da radi za sovjetsku državnu bezbednost. On se verovatno ugleda na taj period sovjetske vladavine, od sredine 60-ih do sredine 80-ih, a posebno na režim u Istočnoj Nemačkoj gde je službovao.

Ali pored zabrane protesta, gušenja nezavisnih medija i progona novinara postoji još nešto po čemu je rusko društvo slično sovjetskom. Ruska država je potpuno odstranila građane iz političkog života u zamenu za stabilnost i postepeni rast životnog standarda, bar u velikim gradovima.

Važno je shvatiti i to da u Rusiji dugo nije bilo izbora u zapadnom značenju te reči. Kad vidite izborne rezultate Putinove vladajuće stranke Jedinstvene Rusije setite se lažiranih rezultata na nedavnim referendumima u južnoj i istočnoj Ukrajini, gde je navodno 90% građana glasalo za pridruživanje Ruskoj Federaciji. Uzgred, ti rezultati su neobično slični onima u baltičkim državama posle sovjetske okupacije 1940. Te godine je navodno 90% stanovništva Litvanije, Letonije i Estonije glasalo za pridruživanje SSSR-u. Ukratko, tvrdnja da ruski građani podržavaju Putina jer on stalno dobija izbore nema mnogo smisla.

Rezultati istraživanja javnog mnjenja – mada ne uvek pouzdani – još su jedan izvor informacija o tome šta misli rusko društvo. Nezavisni sociolozi, doduše, govore o sve većem broju ljudi koji odbijaju da odgovore na pitanja anketara. Posle invazije Ukrajine, ruski sociolozi su sugerisali da postotak ljudi voljnih da odgovore na pitanja ne prelazi 5%. Onima koji na to pristanu nije lako. Na primer, ako ne podržavaju rusku invaziju, kako će odgovoriti na pitanje da li podržavaju ruske vojne operacije u Ukrajini, kad postoji mogućnost da njihov odgovor povuče novčanu ili zatvorsku kaznu.

Dakle, posle 50 godina represije ruski građani se plaše da protestuju. Oni izbegavaju svaki kontakt sa ruskom državom. Istovremeno, uprkos ponuđenim ogromnim platama (do 4.000 evra mesečno), ruska vojska nije uspela da nađe dovoljan broj dobrovoljaca za rat u Ukrajini.

Ruske vlasti već dugo ubeđuju građane da su ulični protesti besmisleni i da mogu samo da pogoršaju stanje stvari. Godine 2020, desetine hiljada stanovnika Habarovska, grada na dalekom istoku Rusije, izašli su na ulice da protestuju protiv hapšenja regionalnog gubernatora Sergeja Furgala, koje su smatrali politički motivisanim. Dve godine ranije, 70% stanovnika tog regiona glasalo je za njega na izborima za načelnika gubernije – uprkos volji vlasti i tome što je sam Furgal tražio da glasaju za njegovog protivkandidata. Ali vlasti su se bezobzirno oglušile o volju glasača i marševi u kojima je učestvovalo više hiljada građana su se postepeno osuli. Vlasti nisu učinile nijedan ustupak i postavile su drugog gubernatora, koji je na sledećim izborima pobedio zahvaljujući izbornim mahinacijama.

U današnjoj Rusiji, koja ima milion policajaca, protestovanje je jednako opasno kao što je bilo u Sovjetskom Savezu. Zato ljudi biraju druge načine da iskažu neslaganje sa zvaničnom politikom, a jedan od njih je i odlazak iz zemlje. Oni koji su otišli iz Rusije nakon što je proglašena mobilizacija strahovali su da će poginuti u ratu ili završiti u zatvoru ako odbiju da se bore. Za mnoge od tih ljudi protest nije bio alternativa – bekstvo je bilo bezbednije. Mnogima od onih koji su otvoreno protestovali u velikim gradovima uručen je poziv za mobilizaciju. U savremenoj Rusiji, kao i u Sovjetskom Savezu, služenje vojnog roka se smatra nekom vrstom kazne.

Svako ko ruskim građanima prebacuje kukavičluk i nedostatak volje da se bore za svoja prava treba da zna da Rusija sve više liči na Sovjetski Savez. Eto zašto nema antiratnih protesta.

Sergej Smirnov, Open Democracy, 05.10.2022.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 13.10.2022.

UKRAJINA