U dokumentarcu Don’t Look Back reditelja D. A. Penibejkera, koji govori o engleskoj turneji Boba Dilana 1965. godine, ima nekoliko scena koje prikazuju Dilana i njegovu pratnju u apartmanu londonskog hotela Savoy. U jednoj od njih vidimo Dilana kako sedi na podu okružen engleskim folkerima i dokoličarima, i otežući reči, razgovara sa starim studijskim partnerom Rembling Džeka Eliota, Derolom Adamsom, koji se preselio u Englesku i koji mu predlaže da se nađu, da mu „pokaže neke stvari“.

„Važi. Ima li ovde pesnika kao što je Alen Ginzberg, čoveče?“ pita Dilan. „Ne, ne, nema takvih“, kaže Adams. Posle kratke pauze dodaje: „Dominik Bijan“. „Hej, da, da, znaš, znaš“, kaže Dilan, zatim se priseti tog imena i zgađeno kaže „ne, ne zanimaju me ljudi kao što je Dominik Bijan, čoveče.“

Dilan prezrivo izgovara ime, „Dominik Bi-jan“. Pijani glas izvan kadra kaže: „Dominik Bijan je moj prijatelj…“

„Hej, nemam ništa protiv, čoveče“, govori Dilan, ravnim tonom, „samo neću nikog takvog da slušam.“

Nije ni čudo što se Dilan iznervirao. Nekoliko godina pre toga, ukrao je melodiju Bijanove pesme “The Patriot Game” i iskoristio je u numeri “With God on Our Side”, pa se pročulo da je Dilan plagijator – iako je i sam Bijan melodiju preuzeo iz tradicionalne irske pesme “The Merry Month of May”. Bijan, brat pisca Brendana Bijana, bio je deo irskog radničkog odgovora na neofolkerski talas u Americi. Pošto je Dilan u folku postigao sve što se moglo, okrenuo se novim pravcima, pre svega svojoj verziji rokenrola (muzičkog sveta koji će uskoro otkriti) i američkoj „bop“ prozodiji koja je krajem šezdesetih klizila u hipi ekstazu. (Nešto kasnije u istoj sceni, zaseniće najnoviju britansku folk zvezdu, Donovana, svojom “It’s All Over Now, Baby Blue” u svojevrsnom odgovoru na Donovanovo spontano izvođenje njegove pesmice “To Sing for You”.) Iako je u proleće 1965. i dalje neumorno izvodio svoj stari materijal, sam, na akustičnoj gitari i usnoj harmonici, ali u mislima lutajući ka novim pravcima – Dilan je bio na prekretnici, i želeo je da čuje Ginzbergovu poeziju.

Kako se zadesilo, što Dilan nije znao (i što se u filmu Don’t Look Back ne otkriva), Alen Ginzberg je upravo doputovao u London iz Praga, pošto su ga češke vlasti proterale zbog širanja štetnog uticaja na omladinu – imao je trideset devet godina – nedelju dana nakon što ga je sto hiljada studenata, uz treštanje rok bendova, proglasilo za Majskog kralja, na novouspostavljenom godišnjem festivalu koji su komunisti zabranjivali dvadeset godina.

U narednoj sceni (snimljenoj sutradan, prema transkriptu filma), u hotelskoj sobi je sve mirno – i odjednom, iako samo na tren, vidimo Ginzberga kako sedi i mirno ćaska sa Dilanom. Scena je potpuno slučajna, a po tajmingu pomalo bizarna, imajući u vidu to što se upravo dogodilo: Dilan se raspituje za Ginzberga, i Ginzberg je odjednom tu, kao prizvani duh, a u stvari je došao zaslugom razjarenih praških komesara. (Penibejker je potvrdio da niko nije imao pojma da Ginzberg dolazi iste noći kada ga je Dilan spomenuo Derolu Adamsu.) Važan trenutak bitničke istorije poklopio se sa ključnim trenutkom u Dilanovoj karijeri – iako bi se objašnjavanjem svega toga u filmu skrenula pažnja sa Dilana, a oduzelo bi i previše vremena. Umesto toga, kamera je snimila najmodernije prijateljstvo šezdesetih godina – i omogućila kreiranje jednog imidža, spojivši pevača-pesnika u istom kadru sa pesnikom-kulturnim herojem.

Tokom dve godine, koliko je trajalo Dilanovo i Ginzbergovo prijateljstvo, njihova veza je postala javna činjenica, a pretvorila se i u umetnički i lični savez. Počela je vrlo tiho. Jedan deo leta 1964. Dilan je proveo u letnjikovcu svog menadžera, Alberta Grosmana, u mestu Berzvil u državi Njujork, zapadno od Vudstoka. Pošto se oslobodio raznih obaveza u Njujorku (između ostalih i kampanje za legalizaciju marihuane), Ginzberg je sa Orlovskim neko vreme proveo kod Grosmana, gde ga je Dilan učio da svira harmonijum, koji je Orlovski dovukao iz Indije. U septembru su Ginzberg, Orlovski i jedna od nekoliko Ginzbergovih devojaka, mlada rediteljka Barbara Rubin, pratili Dilana na koncertu u Prinstonu, u državi Nju Džerzi.

Naredne godine u februaru, Dilan je gostovao u TV emisiji Lesa Krejna. Nije kao i obično nosio somot i džins, već moderno odelo. Pratio ga je Brus Lenghorn, koji je svirao ozvučenu akustičnu gitaru. Između pesama, Dilan je zbijao šale sa Krejnom, tvrdeći da sa Ginzbergom radi na „jednom horor-kaubojskom filmu“. Ozbiljnim glasom je govorio kako Ginzberg piše scenario, a on ga ispravlja, i da će se radnja filma odvijati na njujorškom autoputu. „Stvarno?“ pitao je Krejn, koji je shvatio šalu, ali je rešio da nastavi ozbiljno. „Ti igraš glavnu ulogu?“ Dilan: Da, ja sam glavni junak. Krejn: Junak? Ti igraš strašnog kauboja? Dilan: Ja igram moju majku (smeh publike). Krejn: Majku? U filmu? Dilan: U filmu. Moraš da ga pogledaš (smeh publike).

Tri meseca posle toga, Ginzberg se pojavio u filmu koji je Penibejker snimao o Dilanu. U to vreme je već izašao album Bringing It All Back Home, sa fotografijama koje je Denijel Krejmer snimio u Prinstonu na poleđini omota. Među njima su i slike Ginzberga koji nosi dobro poznati Dilanov šešir i Rubina koji masira Dilanovu glavu. Da bi simbolika bila potpuna, tu je i sličica Dilana koji se vragolasto smeška, noseći isti onaj šešir koji je Ginzberg nosio na prvoj slici. Njih dvojica su delili istu boemsku krunu, u duhu Ludog šeširdžije iz Kerolove Alise u zemlji čuda. Da bi podvukao ovu bliskost, Dilan je napisao u svojoj beležnici:

ja sam odustao od traženja savršenstva. činjenica da je bela kuća puna lidera koji nikada nisu bili u bioskopu apolo me čudi. zašto alen ginzberg nije izabran da čita poeziju na inauguraciji nije mi jasno. / ako neko misli da je norman mejler važniji od henka vilijamsa nema veze.

Početkom decembra, u San Francisku, Dilan je svratio do knjižare City Lights u vlasništvu Lorensa Ferlingetija, gde je Ferlingeti organizovao ono što će kasnije biti nazvano Poslednjim skupom beat pesnika i umetnika (pet godina nakon „sahrane“ u stanu Roberta Kordijera). Došlo je desetak beat pisaca, između ostalih i Ginzberg, Orlovski i Majkl Meklur. Dilan, koji je do tada već izdao Subterranean Homesick Blues i Like a Rolling Stone, i svirao sa pratećim bendom, te večeri je nastupao u Masonic Auditorium-u, pošto je prethodne dve večeri svirao u Berkliju. Zabavljao se prethodnog dana na konferenciji za štampu, gde mu je Ginzberg postavio šaljivo pitanje: „Šta misliš, hoće li te jednog dana obesiti kao lopova?“ (Dilan se, nakon kratke pauze, osmehnuo i odgovorio, „Nije trebalo to da kažeš“.) Sada se kretao u krugu Ginzbergovih prijatelja u jednom od glavnih književnih štabova beat scene, u pratnji svog gitariste Robija Robertsona. Ova dva muzičara su krenula pravo u podrum knjižare, da izbegnu gomilu obožavalaca i da ne kvare svečanu priliku koja je, kako je Dilan smatrao, pripadala samo bitnicima. Kada su se ljudi razišli, Dilan je pozirao za nekoliko fotografija na ulici iza knjižare, sa Meklurom, Ginzbergom, Ferlingetijem, Robertsonom i Orlovskijevim bratom, Džulijusom.

Dilan je mislio da će neke fotografije sa pesnicima dobro izgledati na omotu albuma koji je upravo počeo da snima, i koji će prerasti u Blonde on Blonde. Iako se te slike, od kojih je neke snimio mladi fotograf Leri Kinan, nisu pojavile na albumu, kasnije će se često objavljivati u knjigama kao i na omotima budućih Dilanovih albuma, kao potvrda da je Dilanu mesto među pesnicima, kao i njima uz njega.

Posle skupa bitnika i nakon koncerta, Dilan se zaputio na jug sa Ginzbergom, Orlovskim i Meklurom, u Ginzbergovom Volksvagen kombiju (kupljenom od Gugenhajmove stipendije). Krenuli su u San Hoze, da se sastanu sa bendom za još jedan koncert, pre kraja turneje u Pasadeni i Santa Moniki. Dilan je Ginzbergu poklonio šesto dolara, što je ovom bilo dovoljno da kupi najmoderniji Uher diktafon. (U znak zahvalnosti, Ginzberg je snimio jedan Dilanov koncert u Berkliju, kao i pozitivne reakcije posetilaca, kako bi Dilanu pokazao da ne zaslužuje negativne komentare kritičara zbog prelaska na elektriku. Odgovarajući na optužbe da se Dilan prodao, Ginzberg je kasnije izjavio: „Dilan se prodao bogu. Hoću da kažem, dobio je zapovest da širi lepotu što dalje može. To je bio umetnički izazov, trebalo je videti da li se visoka umetnost može stvarati na džuboksu.“) Dilan je i Mekluru poklonio autoharfu, na kojoj će pesnik nedugo zatim početi da komponuje ono što je, za njega. bila potpuno nova vrsta pevane poezije.

Dilan je otputovao nazad za Njujork, da nastavi rad na novom albumu i da se pripremi za napornu turneju po Americi, Havajima, Australiji, Evropi i Britaniji, koja će kulminirati istorijskim koncertima u Mančesteru i londonskom Royal Albert Hall-u. Nakon kratkog putovanja u Big Sur, Ginzberg se vratio u Los Anđeles (gde je upoznao Byrdse i producenta Fila Spektora), a zatim se kombijem zaputio na istok. Orlovski je vozio, a Ginzberg diktirao poeziju u Uher diktafon, koji je zvao svojom „novom sekirom za komponovanje“. Dok je Volksvagen vijugao između Linkolna, Nebraske i Vičite u Kanzasu, Ginzberg je sažimao radijske najave, bilborde na drumu, stihove pop pesama Bitlsa, Kinksa i Dilana, uvek Dilana, i turobne farmerske predele u stihove, i spevao, u snimljenim izgovorenim strofama, dugačku „Wichita Vortex Sutra“ – jednu od svojih najboljih pesama i, uz Armije noći Normana Mejlera, najvažniji književni odgovor na američku intervenciju u Vijetnamu.

Delovi drugog poglavlja knjige Bob Dilan u Americi istoričara Šina Vilenca, Doubleday 2010.

 
Sean Wilentz, The New Yorker, 16.08.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 06.09.2010.