teniska loptica
Foto: Peščanik

Ako ste gledali film Smrtonosno oružje onda znate šta treba da uradite kad naletite na ludaka koji preti da će skočiti s krova solitera: treba da se pravite da ste luđi od njega. Upravo to radi policajac koga glumi Mel Gibson. Popne se na soliter, dopuzi do ludaka koji se sprema da skoči i kaže mu: „Sad ćemo obojica skočiti“. Zatim počne da se šegači, bulazni, lupeta. Njegova poruka je jasna: Ti misliš da si lud, ali ja sam luđi od tebe. Ludak se nasmrt preplaši. Njegovo ludilo u trenutku nestaje. Jer pored sebe ima policajca, dakle Zakon, koji je još luđi od njega.

Nešto slično se dogodilo u Australiji. Novak Đoković, nevakcinisan a preboleo koronu, odigrao je ulogu ludaka koji bi da skoči sa solitera. Usred pandemije se nije vakcinisao, a uprkos tome želeo da igra na velikom turniru u Australiji, iako dobro zna da Australija ne prima nevakcinisane strance. I zar nije australijska vlada odigrala još luđeg policajca? Uradila je sve da najbolje rangiranom teniseru – jednom od najboljih u istoriji, devetostrukom pobedniku Otvorenog prvenstva Australije – ne dozvoli da igra na turniru.

Ludak je naleteo na većeg ludaka. I da bi sve bilo još smešnije, Đokovićevi advokati su australijskoj vladi, većem ludaku, zamerili što poteže pitanje javnog reda i interesa na nelogičan, iracionalan i nerazuman način. Ova ludačka situacija, koja je okupirala medije, nije samo odličan filmski citat već i besprekorni odraz ludačkih vremena u kojima živimo. Za početak, ludačka situacija, koja bi u drugačijim istorijskim okolnostima bila nešto sasvim trivijalno (za rubriku zanimljivosti iz sveta), postala je najvažnija i najviralnija stvar na svetu. Vest broj 1. Globalni megahit. Zasenila je i nadglasala sve druge vesti. Televizije su njome počinjale vesti. Podelila je i radikalizirala ljude. Jedni drugima su pretili ratom. Galama na sve strane. Kuljaju emocije. Gomilaju se peticije. Đokovićevi navijači su časopisima (i slovenačkim) koji nisu na Đokovićevoj strani otkazivali pretplatu. Odjednom su svi mutirali u ekstremiste. Pitanje da li će Đokovića, teškog 220 miliona dolara, pustiti na grand slam ili ne, dobilo je težinu dileme o kometi i kraju sveta. Netflix hoće da snimi seriju o tome. Neko mi je rekao – čudno da je već ne emituju.

Tu smo mogli da vidimo, u laboratorijskim uslovima, strašan razdor koji je zahvatio vreme u kojem živimo, kako je zapaljiva i eksplozivna ta podeljenost i kako ju je lako prisvojiti. I kako je lako njome manipulisati. Na tu podeljenost je igrala australijska neoliberalno-nacionalistička vlada, koja je očigledno pokušala da ostavi utisak da je za neočekivano veliki, rekordni broj zaraženih, kriv anonimni nevakcinisani stranac, koji se infiltrirao u Australiju, a ne to što je ona pre vremena opet pokrenula ekonomiju. Gotovo je s karantinom, rekao je premijer Morrison. Rešavanje krize oko kovida, u skladu sa svojom verom u neoliberalne dogme, njegova vlada mirno je prepustila tržištu i privatnom sektoru, kojima je profit miliji od ljudi. Na tu kartu je igrao i Đoković, koji je znao šta ga čeka, ali je očigledno po svaku cenu želeo rekordni 10. australijski grand slam i rekordni 21. muški grand slam. Nasuprot američkom košarkašu Kyriju Irvingu, zvezdi kluba Brooklyn Nets, koji isto tako neće da se vakciniše, ali je prihvatio da na utakmicama gde je njegov tim domaćin – u Njujorku – ne može da igra (u Njujorku mogu da igraju samo vakcinisani), Đoković je pokušao da se probije na australijski megaturnir oslonivši se na podeljenost ugrađenu u australijsku i globalnu javnost (čiji su deo i teniski fanovi). Računao je da će ta podeljenost obrnuti situaciju u njegovu korist – da će se atmosfera zapaliti, da će nastati cirkus, da će javnost histerisati, podeliti se i radikalizovati, da će zatim politika solomonski zaključiti da u interesu sporta tu podeljenost treba zaustaviti, napraviti izuzetak i Đokoviću progledati kroz prste. Zato jer je sportista. Jer je nezaustavljiv. Jer je broj 1. Jer ima najbolji backhand u istoriji čovečanstva. Jer je kralj Melburna. Jer ima pravo na odbranu titule.

Sport je politika

Zar to nije tužno, kažu ljudi, da umesto o sportu svi govore o politici. To je ipak samo sport. Sport nije politika. Sport treba odvojiti od politike. U stvarnosti je sasvim drugačije: sport jeste politika. I upravo sad, tokom afere Đoković, lepo smo videli koliko je politike u sportu. Strahovito mnogo. Sport je prožet i nabijen politikom, koja jedva čeka da se oslobodi – da izleti i eksplodira. Ali nešto mora da je aktivira da bi planula i pokuljala iz sporta. Kao alien iz Kanovog prsnog koša u Osmom putniku. Na otvorenoj sceni smo videli kako se politika umešala u sport i istovremeno smo videli kako se sport – via Đoković – prelio u politiku. Ne, sport nije nedužan i neutralan, još manje nadpolitičan. Naprotiv, uvek je raspoložen za politiku. Ne bez razloga: ispisan joj je na koži. Izgleda kao naličje politike – veliča pobednike, borbu, podelu, nadigravanje, igre moći, izbegavanje protivničkih igrača, brutalni obračun s konkurencijom, kult posebnosti. Da parafraziram Aristotela: Đoković je politička životinja. I verovatno je morao da bude politička životinja da bi preživeo kao alien (stranac) u tenisu, tom zapadnjačkom sportu. U Australiji je iz njega iskočio političar-populista u večnoj borbi sa zapadnim elitama koje bi da ga zaustave. Antivakseri su u njemu videli borca za slobodu, disidenta i političkog zatvorenika: Ako to mogu da naprave superzvezdi i milioneru, šta tek mogu da urade nama? Srbi su u njemu videli nekoga ko će se osvetiti za sva njihova poniženja. U Australiju su ga ionako namamili samo zato da bi mogli da ga ponize, poručila je srpska vlada. Njegov otac ga je proglasio za Spartaka novog sveta. To pre svega pokazuje koliko je danas malo potrebno da nekoga proglase za novog Spartaka – treba samo da se ne vakciniše. Ne, ne treba da pomogne u poboljšanju javnog zdravlja ili uništavanju virusa – dovoljno je da veruje u teorije zavere. I u antinauku. Od ubeđenja da zagađenu vodu možeš očistiti pozitivnim mišljenjem (čitajte Đokovićevu autobiografiju, gde piše: da su naučnici dokazali da molekuli vode reaguju na naša osećanja), samo je korak do ubeđenja da s pozitivnim razmišljanjem možeš da pobediš kovid.

I autralijska vlada je to, da sport doziva politiku, spremno iskoristila – i zloupotrebila. Kako? Podsetimo se kako je Janša počeo svoj rat s evropskim poslanicima koji su se saplitali o autokratski rad njegove vlade – tako što ih je vređao i ponižavao. Pa ko ste vi uopšte? Rasplamsavao je diplomatske sporove. David Sassoli, predsednik Evropskog parlamenta, pozvao je Janšu da prestane, jer su napadi na evropske poslanike ravni napadima na evropske državljane. Jasno, videli su i njegove antisemitske izjave o marionetama Sorosa u Evropskom parlamentu. Svi su bili zgroženi, bezmalo zaprepašćeni: Janša ne mari za međunarodnu reputaciju Slovenije. Tačno, nije mario za međunarodnu reputaciju Slovenije – obraćao se, dražio je i mobilisao svoje biračko telo u Sloveniji. Bilo mu je svejedno šta misli Evropa. Hteo je da dobije izbore u Sloveniji, ne u Holandiji ili u Briselu; zato je obezbedio svojim biračima mete (evropske poslanike, alias liberalne elite), koje su njegovi birači s uživanjem mrzeli.

Zar nije australijska vlada išla Janšinim stopama? Zar joj nisu prigovorili da preteruje? Da se igra međunarodnim ugledom Australije i velikog teniskog turnira? Da joj to što radi Đokoviću ne služi na čast? Naravno, nije mislila na svoj međunarodni ugled – ubeđivala je, dražila i mobilisala svoje biračko telo, umorno od epidemijske pošasti, beskonačnog karantina i mučnog bežanja od kovida. Trpeli ste i odricali ste se, a sad taj bogataš – privilegovan i sujetan – pljuje na vaše muke. Htela je da dobije izbore u Australiji, ne u Srbiji. Drugačije rečeno: izbore je pokušala da dobije pomoću Đokovića; svojim biračima je našla čoveka koga su mogli s uživanjem da mrze. Napravila je upravo ono što zna svaki autokrat ili populista: da ljudima treba obezbediti predmet mržnje. To je sve.

Zato ne iznenađuje to što smo neprestano slušali horor priče o tome šta će se sve desiti sa Đokovićem, alias Novaxom, alias Đokerom, alias Noletom Srbinom – deportovaće ga u ekonomskoj klasi, zatvoriće ga na pet godina, tri godine neće moći da uđe u Australiju, ostaće godinama u hotelu za doseljenike (neki nespaseni stranci u njemu čame već 9 godina), ako bude stupio na teren, svi će ga izviždati, policija će ga izvući s terena. Zato ne iznenađuje to što su oni na Đokovićevoj strani poručivali da je dobro što Đokovića muče jer će ga to razljutiti – što je ljući, lakše će pobeđivati. Bes – sveti bes – motivisaće ga, radikalizirati, postaće još ekstremniji. Savremeni autokrati i populisti bi se oduševljeno složili: pobeđuje onaj koji zna da kapitalizuje bes birača. I zaista, pobeđuje onaj koji zna da usmeri mržnju.

Elite serviraju samo sebi

Cirkus koji je napravila afera Đoković posledica je silovite podele koju je pokrenuo kovid – histeričnog, eksplozivnog, otrovnog razvrstavanja na vakcinisane i nevakcinisane. Reakcija na aferu Đoković je bila tako burna, vrtoglava i grčevita, kao reakcija na kovid i vakcinisanje. Istovremeno je potvrdila nešto još jezivije i alarmantnije, da ponor između vakcinisanih i nevakcinisanih prikriva pravu provaliju, koja se sve više produbljuje – provaliju između siromašnih i bogatih. Đoković je pravi teatar te prikrivene provalije. Objasniću zašto.

U 13. veku su bile veoma popularne dvorske burleske (fabliaux), zabavne, komične, trivijalne, mada realistične, često brutalne, obscene i cinične priče u stihovima, koje bi se izvodile posle dobre večere. Glavni sadržaj tih vrlo omiljenih burleski bile su erotične priče o preljubama: uglavnom se radilo o nekim ljubavnim trouglovima – plemeniti bogataš, njegova žena i njen tajni ljubavnik. Tu nije bilo previše reči, nikakvog brbljanja, nikakve psihologije niti sentimentalnosti, nego bi uvek odmah prešli pravo na stvar – na seks. Ta, koja vara i mulja, uvek je bila žena. Što je bilo logično: ako bi varao i muljao muž, koji je ionako bogat i slavan, i koji stoga raspolaže fizičkom i socijalnom moći, bilo bi to sasvim nezanimljivo i nedramatično – i neomiljeno. Ko bi se identifikovao s bogatim i slavnim muškarcem, koji uz to laže, obmanjuje i vara? Koga bi takva burleska uopšte emocionalno privukla? Ne, takva burleska bi bila sasvim nejestiva. Izmišljena. Dosadna. I bila bi odbačena.

Upravo to se desilo u Australiji: za Đokovića, bogatog i slavnog (fizički i socijalno moćnog, silnog) pokazalo se da je lagao i varao. Prvo, kad su u Srbiji otkrili da je zaražen kršio karantin – dva dana posle pozitivnog testa je davao intervjue i družio se s decom (bez maske). Drugi put, kad je prelazio austalijsku granicu, gde je prvi put priznao da nije vakcinisan, dao je formular u kojem je slagao da 14 dana pre dolaska u Australiju nije putovao u druge zemlje (a putovao je u Španiju). To, da neko ko je bogat i slavan (fizički i socijalno moćan), vara, ludo je i neukusno – i nepopularno.

Đoković je izgledao kao odraz finansijskih elita, za koje se obično pokaže da varaju na porezu, manipulišu s finansijama, kredite dobijaju na lepe oči, do poslova dolaze korupcijom ili vezama, na svojim jahtama goste nekadašnje i buduće premijere. Na to polažu pravo, jer smatraju da su izuzetak. I kad ih uhvate, kažu da nisu uradili ništa lose ili krivicu svale na nekog drugog (na svoje saradnike, službenike itd). Upravo to je uradio Đoković: pred australijskim graničnim vlastima je tvrdio da nije uradio ništa pogrešno, zatim je krivicu svalio na svog agenta, on, agent, u formularu je obeležio pogrešan kvadratić. Elite žive u balonu, zato za njih važe drugačija pravila. Đoković takođe živi u elitnom balonu i zato misli, kao pobednik velike kapitalističke utakmice, da ima pravo na drugačija pravila i da je – kao junaci hladnoratovskih romana o atomskoj apokalipsi i kao hrišćanski fundamentalisti iz omiljene književne edicije Left behind – imun na katastrofu. Katastrofa je za mase, spasenje je za elite. Mase „ostaju pozadi“, elite su uvek automatski odaslane u raj. U poreski raj, da budemo precizniji.

U trenutku kad su za australijske mase važila stroga pravila, on je hteo da bude izuzetak, medicinski izuzetak, što su isprva potvrdile komisije, koje su formirali Teniski savez Australije (Tennis Australia) i država Viktorija. Počeo je da se buni, angažovao je nepristojno skupe advokate kad je imigracioni ministar odlučio da nije izuzetak, i da za njega važe pravila – i da zato ne može u Australiju. Ergo: išao je tamo, iako je znao da ne bi smeo – mislio je da pravila za njega ne važe, jer je izuzetak. Jer igra po svojim pravilima. Jer pobeđuje. Jer veruje. Jer ima muda. Jer društvu ništa ne duguje, najmanje solidarnost. Jer nije slabić kao ostali. Zar to nije mentalitet elita, koje su svet potopile u strašnu finansijsku krizu, koje su prouzrokovale trku ka dnu i koje su strahovito produbile ekonomsku nejednakost? Zar isto tako elite ne veruju da društvu ne duguju ništa i da pobeđuju samo zato jer veruju, jer imaju muda, jer nisu slabići, jer igraju po svojim pravilima i jer misle samo na sebe, a ne da su deo zajednice i zajedničkog dobra? Njihov osećaj da imaju pravo je jednako tako poguban kao i njihova izuzetnost. Đoković je nastupio kao afirmacija tog osećaja, te izuzetnosti, tog prava da bude izuzetan i posebno tretiran i te samozaslepljenosti svojim pravilima.

Teniski rečeno: potvrdio je da elite uvek serviraju samo sebi.

Odjednom je nastupio kao afirmacija dobro znane neoliberalne teze da društvo pokušava da sputa pobednike – da hoće da ih oporezuje, da hoće da im zapleni ono što su zaslužili, da hoće njihovo bogatstvo da preraspodeli. Đokovićevo očekivanje da će ga tretirati kao izuzetak samo je odraz neoliberalnih zahteva da se finansijske elite tretiraju kao izuzetak – da im se prizna pravo na niže poreze, poreske olakšice i otpis dugova, na nepovratna sredstva, podsticaje i subvencije, na život u poreskim oazama. Molim lepo: zašto bi nekom ko vozi skup auto, ko ima jahtu, ko putuje u prvoj klasi i ko igra golf na Mauricijusu otpisivali poreze i još mu davali nepovratna sredstva i subvencije, kad bi sve to mogli pametnije i korisnije da potrošimo, recimo za škole, vrtiće, puteve ili zdravstvo?

Politika izuzetka

Sport sasvim očigledno nije ni nadpolitičan ni nepolitičan. Nije ni predpolitičan ni postpolitičan. Sport je definitivno politika. Još gore: nigde nema toliko politike kao u sportu. U sportu je zacelo više politike nego u samoj politici. I sportisti nisu van politike. Daleko od toga. Đoković je javno pokazao da je sport samo druga strana politike, jer je nastupio kao teatralizacija upravo te politike izuzetka, koja neoliberalnim programima i merama osiromašuje i prekarizuje ljude.

Još čudnije i simptomatičnije je to što su ljudi – mnogo, mnogo siromašniji od sportskih asova – stali na Đokovićevu stranu i da su to uradili na tako fanatičan način. Samo, zašto bi se siromašni – žrtve neolibralne politike izuzetka i imanja prava – identifikovali s njim? Zašto bi se identifikovali s bogatim i slavnim muškarcem koji laže i vara? Koga bi takva burleska uopšte emocionalno privukla? Zar ne bi bila sasvim neukusna, izmišljena, dosadna, odbačena i neomiljena?

Definitvno. Ali Đokovićeva burleska je bila sve samo ne to. Zašto? Ljudi sportu bezgranično veruju, pa su očigledno ubeđeni da su tamo, u sportu, na sigurnom – da tamo nema nikakve politike ili ideologije, da ih stoga tamo niko ne muči i ne siluje politikom. Ali upravo sport im najbolje ispira mozak i to zato jer tamo politiku i ideologiju ne očekuju. Zato su mnogi tražili da Đokovića ostave na miru – jer je sportista, jer je sve postigao sam, jer je izuzetak, jer ima pravo na poseban tretman. Da ljudi tako srčano i vatreno i neutešno i patetično navijaju za bogataša koji vara, za bogataša koji misli da ima pravo da vara, laže i bude privilegovan, za pobornika politike izuzetka, koja ih je ekonomsko i socijalno iscedila, opustošila, ponizila, zakopala i marginalizovala jeste ludo, a još luđe je to što im se čini da je sasvim normalno i prirodno da sportisti – i slovenački, kad smo već kod toga – žive u poreskim oazama (Monte Carlo, Dubai itd), koje njihovo bogatstvo štite od represije, socijalizma i preraspodele.

Sportisti mogu da utaje porez. To rade u ime sporta. Za sve nas. Nešto uvek padne i na naš tanjir. Na naš televizor. Ipak nas razvesele. Njihova sreća curi nadole – ka nama. Zbog njih smo bogatiji. Barem tako veruju navijači. U stvari, to uverenje je druga strana neoliberalne vere da bogatima treba omogućiti da se još više bogate. Ako se bogati bogate, to znači prosperitet i za sve ostale – za te ispod, jer bogatstvo curi naniže.

Što je samo blef i iluzija. Studija Uzroci i posledice nejednakosti (Causes and Consequences of Inequality), koju se pre nekoliko godina uradili ekonomisti Međunarodnog monetarnog fonda, naime kaže da curenja naniže nema, te da stoga ono nema nikakav pravi učinak – na to da će s bogaćenjem bogatih dobiti i ostali ne može se računati. Povrh toga: ako društvo želi prosperitet, onda treba donjem devedesetodstotnom sloju stanovnika povećati plate i životni standard, zaključuje studija. I to nije sve: bogatima treba povećati poreze, sprečiti izbegavanje plaćanja poreza, radnicima poboljšati uslove rada, ojačati preraspodelu, distributivnu ulogu fiskalne politike i primeniti politike koje jačaju srednju klasu.

Jasno, neoliberalna politika – druga strana sportske politike izuzetka, koju je promovisao Đoković – deluje upravo suprotno: ona istinski patetično navija za smanjivanje plata, kresanje socijalnih prava i transfera, snižavanje minimalne plate, spuštanje plata u javnom sektoru, strožija pravila za penzionisanje, lakše otpuštanje, skraćivanje odmora, smanjivanje dodataka za nezaposlene, presecanje kolektivnih ugovora, širenje privremenih radnih ugovora i za – poreska olakšanja bogatima.

Da li bi neko glasao za stranku s takvim programom? Ma kakvi. Ili možda… Ljudi, naime, nemaju ništa protiv toga što sportske zvezde žive u poreskim rajevima, iako sami zbog tih poreskih olakšica plaćaju još veće poreze. Obični poreski obveznici pokrivaju te nevidljive ili prikrivene rupe, što znači da neprestano i prikriveno dokapitalizuju životni standard finansijskih elita i sportskih zvezda.

Oni pritom previđaju da neoliberalna politika izuzetka nepravedno ne raspoređuje i preraspoređuje samo društveno bogatstvo (profit, tj. dobitke, seli gore, elitama), nego isto tako i političku moć, demokratiju i slobodu… pa i kreativnost i konkurentnost, koje raspoređuje tako da jačaju individualizam i egoizam, a ne solidarnost, osećaj za zajedničke vrednosti, uzajamnost, slobodu i demokratiju. Kad ljudi navijaju za sportske zvezde, koje žive u poreskim oazama, rade protiv sopstvenih socijalnih, ekonomskih i kulturnih interesa.

Pobednik nosi sve

Smešno je da među sportskim navijačima, kojih je na milione i milione i milione, nema pobunjeničkog gneva prema sportskim elitama, nad sportskom plutokracijom, zbog ekstremnih plata koje sportisti primaju, a među njima su i teniske zvezde – i nad strašnim ekonomskim ponorom koji zjapi između navijača i zvezda. Ako igde drugde, ekonomska nejednakost upravo u sportu upada u oči. Međutim, navijači, mali ljudi, inače alergični na bogataške elite i privilegije, gotovo su religiozno ubeđeni da te sportske zvezde zaslužuju svoje plate. Nije istina: tako nepristojno visoke plate imaju zato jer navijačima tako nepristojno skupo naplaćuju ulaznice, dresove, šalove i druge džidžabidže, odnosno, deru ih bezgranično. Ulaznice, dresovi, šalovi i šoljice, mogli bi da se prodaju mnogo jeftinije, ali sportskim zvezdama su nužno potrebni milioni i milioni. Imaju pravo na bogatstvo – to za sebe misle i finansijske elite.

I da, i finansijske elite isto su pokušale da stvore utisak da je to sasvim prirodno i da se podrazumeva. Kao što znamo, utisak nije držao vodu. Kod sporta je drugačije: tu važi ekonomska nejednakost – rekordni ekonomski ponor između elita i navijačkih masa – kao nešto sasvim prirodno, što se podrazumeva. Nesporno. Još gore: navijači izgledaju kao proleteri koji rade za sportske zvezde, samo što su još u goroj poziciji – dok su proleteri za svoj rad slabo plaćeni, tako da rade praktično za džabe (plata nema, kasne itd.), dotle navijači još i plaćaju dok rade za sportske zvezde. Sport je ispunio neoliberalni san. Napokon, neoliberalizam u sportu deluje tako glatko i besprekorno, da se niko ne oseća iskorišćenim. Zaista – čudesna normalnost. Pobednik otvorenog prvenstva Australije će dobiti 4,4 miliona dolara. Najskuplja sedišta koštaju 15.000 dolara.

Globalne elite razmišljaju samo još o tome kako da neoliberalni model, koji tako čudesno deluje u sportu, prenesu i na druga područja života, rada i poslovanja. Što znači da je sport ono što je nekada bio Čile – laboratorija neoliberalnih politika koje kreiraju magični prostor u kojem pobednici nose sve.

Ko je bio gori – australijska vlada ili Đoković? Koja strana je gora? Što bi rekao Staljin – obe strane su loše.

Marcel Stefančič. Jr, Mladina, 21.01.2022.

Preveo sa slovenačkog Đorđe Balmazović

Peščanik.net, 26.01.2022.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Br. 2 u Srbiji

Dejan Ilić – Buka, zvuk u modi

Aleksandar Pavlović – Dogodine u Melburnu

Dejan Ilić – Zbogom Rio Tinto

Dejan Ilić – Korona i ideologija

Nikola Kovačević – Đoković, X. i Y.

Dejan Ilić – Trampovski svet, bez Trumpa

Aleksandar Pavlović – Pravda za Novaka ili da li je svaki Srbin Đoković

Ljubodrag Stojadinović – Let u Melburn

Dejan Ilić – Jevanđelje po Novak(s)u