Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Vrlo malo pažnje privukla je sad već ne tako sveža vest da je prema konačnim podacima Srbija prošlu godinu završila sa deficitom (takozvane opšte države, koja pored budžeta Republike uključuje i fondove – penzioni i zdravstveni pre svega – kao i budžete Vojvodine i opština) od svega 57 milijardi dinara ili 1,4 odsto bruto domaćeg proizvoda. Time je godišnji manjak u državnoj kasi sveden na četvrtinu onog ostvarenog pre samo dve godine (2014. bio je 258 milijardi dinara ili 6,6 odsto BDP-a) i trećinu prošlogodišnjeg (149 milijardi ili 3,7 odsto BDP-a). To je zaista odličan fiskalni rezultat. I nije čudo što Vlada Srbije i premijer Vučić dobijaju pohvale od međunarodnih finansijskih institucija.

Štaviše, prošlogodišnji deficit je manji od onog koji je planiran za ovu godinu (75 milijardi; 1,7 odsto BDP-a). Kada je naime rađen plan za ovu godinu negde u novembru prošle, računalo se da će 2016. deficit biti oko 2,1 odsto BDP-a (što je zapravo bio revidirani prvobitni plan koji je računao sa manjkom od čak 3,9 odsto BDP-a). Bilo kako bilo, pred Vladom je sada zadatak da opet ostvari rezultat (makar malo) bolji od prošlogodišnjeg. Jer, cilj koji je sama sebi postavila i u čemu ima podršku i MMF-a i Svetske banke jeste deficit od oko 0,5 odsto BDP-a. Doduše, ona je taj cilj „zacrtala“ za 2019. godinu, dok Fisklani savet misli da je potrebno, a i moguće, dostići ga već u narednoj 2018. godini.

Ma koliko možda nekome izgledalo da je sada taj konačni cilj lako dostižan – jer kad je pređen najveći deo puta neće biti teško načiniti još par poslednjih koraka – nije baš tako. Rizici da se Vlada baš sad saplete nisu mali. S jedne strane stoji večna pretnja – državna preduzeća, gde vlada haos i gde, kako reče premijer Vučić lično, stalno iskaču neki „kosturi“ iz ormara, s tim što zapravo to sad već i nisu „kosturi“ nego sasvim sveži „leševi“. To jest, da se manemo ove nekrofilne metafore, novi dugovi u javnom sektoru. RTB „Bor“ je postao novi „eklatantan“ primer – njegov dug od tridesetak milijardi svakog časa može da se svali na državni budžet. Tu su naravno i „stare mušterije“, EPS i Srbijagas, čiji je slučaj doduše sa „obrnutim predznakom“, jer je prema njima prošle godine neplaćanjem računa stvoreno 20 milijardi dinara novih docnji. Ali i tu postoji veliki rizik da taj račun na kraju iz budžeta njima plati država.

S druge strane, pitanje je da li će Poreska uprava i ove godine moći da ponovi rezultate iz prethodne dve. Naime, najveći doprinos smanjenju deficita (veći od smanjenja plata u javnom sektoru i penzija) dali su „finansijski policajci“ obezbedivši da se u državnu kasu sliva mnogo više novca nego ranije. Poreski prihodi opšte države (među kojima su glavni PDV, doprinosi i akcize) bili su prošle godine za 120 milijardi dinara (milijardu evra) veći nego pretprošle. Samo prihodi od PDV-a i akciza su porasli za blizu 100 milijardi. Dobrim delom to je rezultat borbe protiv sive ekonomije. U tom „rezervoaru“ ima još para, ali je za njihovu „eksploataciju“, tvrde stručnjaci, neophodna ozbiljna reforma Poreske uprave – kadrovska, organizaciona, tehnološka. Ništa na tome, međutim, nije urađeno.

S treće strane, nad budžetom Srbije nadvija se novi olujni oblak – rast dolara. Poskupljenje američke valute moglo bi značajno da poveća sumu za otplatu inostranih kredita (samo za kamate Srbija ove godine mora da izdvoji 130 milijardi dinara).

Sve navedeno, dakle, čini da prelazak onih nekoliko poslednjih koraka ka konačnoj fiskalnoj stabilizaciji Srbije ne izgleda tako lak i izvestan.

Ma koliko dobrodošla i čak neophodna, fiskalna stabilnost, međutim, nije i ne može biti ključni, krajnji ekonomski cilj. Ni nacije, ni države, ni vlade.

Premijeru Vučiću se može odati priznanje što je „stisnuo petlju“ pa zaveo stroge mere štednje i upustio se u borbu sa troglavom fiskalnom dubiozom. Pri čemu se, naravno, ne sme zaboraviti da je taj istorijski državni deficit od preko dve milijarde evra zabeležen baš u vreme njegove vladavine, ali to sad i nije najvažnije. Dakle, možda je Vučić imao petlju, ali je žrtvu podneo narod. Tačnije – građani i privreda. Iz njihovih džepova se u državni („Vučićev“, ako baš hoćete) u poslednje dve godine slilo dodatnih 222 milijarde dinara. Za toliko su, naime, povećani državni prihodi između 2014 (1.621 milijarda) i 2016 (1.843 milijarde) godine. Gotovo dve milijarde evra, dakle.

Žrtva obavezuje. Ako su građani, relativno siromašni kakvi su, povećali svoja izdvajanja za državu, onda zaslužuju da od te države nešto dobiju za uzvrat. Pri čemu se, naravno, u skladu sa definicijom s početka ovog teksta, ne misli samo na državu u užem, nego i u najširem smislu reči. Dakle, ne samo na državnu upravu, nego i na zdravstvo, školstvo, socijalu, (komunalnu) infrastrukturu… Građani zaslužuju da za svoje pare od države dobiju mnogo bolji proizvod. Odnosno, znatno viši kvalitet administrativnih, zdravstvenih, prosvetnih i drugih usluga koje im različite (para)državne službe isporučuju.

Da bi se to postiglo neophodno je da u samim tim „podsistemima“ kvalitet postane njihov osnovni princip; glavni zadatak, najvažnije merilo. Danas to nije slučaj. Relativno nizak kvalitet njihovog proizvoda nije posledica samo, pa ni pre svega, nedostatka novca. Sa raspoloživim sredstvima, ma koliko skromna bila, javni sektor bi mogao da funkcioniše mnogo bolje. Zaposleni u njemu, međutim, samo kukaju kako nemaju para za ovo ili ono, plate najčešće, ali način rada, organizaciju, odnos prema poslu, ne misle da menjaju. S druge strane, ni vlast ne pokazuje osobitu želju da nešto korenito menja. Ona samo gleda kako i gde može da smesti što više svojih kadrova. Reforma javnog sektora praktično nije ni počela. Tako da sve više rastu izgledi da žrtva koju su građani podneli, teška dve milijarde evra, bude uzaludna.

Nije stvar u tome što će građani (još jednom) biti prevareni. Loša država, tj. država čiji je proizvod niskog kvaliteta deluje povratno na društvo. Tako što, između ostalog, njegovi najbolji članovi napuštaju zemlju. To smanjuje mogućnosti („endogenog“, „samoodrživog“) privrednog rasta. Što povećava potrebu da se rast (veštački, sa strane, zaduživanjem u inostranstvu) podstiče. Što povećava (makro)ekonomsku nestabilnost.

Peščanik.net, 12.02.2017.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)