Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

To je prvo bila naučna fantastika, a sada nauka – i trebalo bi da se od toga uplašimo. Od svakog novog izveštaja uglednog i trezvenog Panela o klimatskoj promeni (IPCC) diže se kosa na glavi, jer je jasno da se planeta bliži mogućim trenucima nepopravljive štete, na nepredvidljive načine i neočekivanom brzinom.

Naučnike dugo zabrinjava mogućnost da se klimatske promene neće zbivati „linearno“, to jest da planeta neće samo iz godine u godinu postajati pomalo toplija. Umesto toga oni strahuju da bi čovečanstvo moglo da doživi „nelinearne“ klimatske promene (poznate i kao „singularnosti“ ili „kritične tačke“), posle kojih bi usledila nagla i nepovratna katastrofalna promena. Na toj pretpostavci počiva film o klimatskoj katastrofi Dan posle iz 2004, u kome su prikazani upečatljivi prizori zamrznutog Njujorka. U ovom filmu, topljenje leda na polovima izazvalo je poremećaj kretanja Golfske struje, što je dalje izazvalo niz katastrofalnih oluja i nepogoda. U vreme prikazivanja ovog filma, mnogi ugledni naučnici ismevali su pretpostavku na kojoj počiva njegova radnja i tvrdili da je prikazani splet događaja neverovatan ili prosto nemoguć.

Posle samo 11 godina, mogućnost kritičnih događaja na severnom Atlantiku ili drugde više ne izgleda kao naučna fantastika. Naprotiv, klimatolozi već primećuju rane znake mogućih katastrofa. Uzmimo, na primer, poremećaj u kretanju Severnoatlantske struje, središnji događaj u Danu posle. U stvari, duboka Golfska struja nosi relativno tople slane vode iz južnog Atlantika i Kariba do krajnjeg severa Atlantika. Time ona Evropu čini toplijom nego što bi inače bila. Kada stigne do subarktičkih predela, ona postaje hladnija i teža, spušta se u dubinu i započinje povratno putovanje u toplije krajeve na jugu, gde ceo proces počinje iz početka.

Sve dok radi ta „globalna pokretna traka“ – koju naučnici zovu Atlantska meridionalna obrtna struja (AMOC) – tople vode će dospevati do istočnih delova SAD i Evrope. Ako bi ona stala, ceo proces bi mogao da stane i evroatlantska klima bi postala hladnija i sklonija olujama. Takav poremećaj može da se dogodi ako se u većoj meri otopi ogromni ledeni pokrivač na Grenlandu, što se danas već događa, i velike količine slatke vode se sruče u Atlantski okean. Zbog svoje manje težine, ta nova voda ostaće blizu površine, sprečiće spuštanje slane vode s juga u dubinu i time prekinuti pokretnu traku. U stvari, ovaj proces se već odvija.

Po svemu sudeći, 2015. je najtoplija godina otkad se beleže temperature. Veliki deo sveta pretrpeo je ozbiljne toplotne talase i šumske požare. Međutim, prema izveštajima Nacionalne okeanske i atmosferske uprave, područje severnog Atlantika ispod Islanda i Grenlanda doživljava, uprkos svemu, rekordno niske temperature. Kako objasniti tu nepravilnost? Po mišljenju naučnika iz Potsdamskog instituta za istraživanje uticaja klime i Državnog univerziteta Pensilvanije, kao i drugih institucija, najverovatnije objašnjenje je prodiranje hladne vode u to područje sa grenlandskog ledenog pokrivača, koji se sve brže topi. Budući da je ta voda slatka, ona ostaje blizu površine okeana i usporava napredovanje toplije vode iz Golfske struje ka severu.

Za sada Severnoatlantska struja nije doživela dramatičan poremećaj, ali se njeno kretanje usporava, i naučnici su zabrinuti da bi ubrzano topljenje grenlandskog leda usled zagrevanja Arktika moglo da izazove još veći dotok slatke vode koji bi ozbiljno narušio sistem Golfske pokretne trake. To bi zaista bila prekretnica sa ozbiljnim posledicama po Evropu i Severnu Ameriku. Ne samo što bi u Evropi temperature bile niže (na inače toplijoj planeti), već zato što bi priobalna Severna Amerika doživela veći porast nivoa mora od onog koji je predviđen kao posledica klimatskih promena. Golfska struja odvlači vodu sa istoka SAD-a i potiskuje je prema Evropi. Kada se to ne bi događalo, porast novoa mora ugrozio bi gradove kao što su Njujork i Boston. Naučnici su otkrili da je usporavanje Golfske struje tokom 2009. i 2010. izazvalo porast nivoa mora od Njujorka do Njufaundlenda za desetak centimetara.

U svom izveštaju o statusu globalnog zagrevanja iz 2014, IPCC je ukazao da je relativno malo verovatno da će se Golfska struja zaustaviti pre kraja ovog veka. Ali neke studije pokazuju da je pokretna traka već 15-20 odsto ispod normale, iako je topljenje ledenog pokrivača na Grenlandu još uvek u ranoj fazi. Kada se proces ubrza, potencijal za propast naučno-fantastičnih razmera postaće stvarnost.

Prelomne tačke

U izveštaju „Uticaj, prilagođavanje i ranjivost“ iz 2014, radna grupa II IPCC-a otkrila je još tri prirodna sistema koji pokazuju rane znake kritičnih tačaka: Arktik, koralni grebeni i prašuma Amazonije. Sva tri, kaže se u izveštaju, mogu pretrpeti ogromne i nepovratne promene s teškim posledicama po ljudska društva. Arktik se posebno pažljivo posmatra zato što je doživeo veće zagrevanje nego bilo koji drugi region na planeti i zato što je uticaj klimatskih promena u tom regionu već vrlo očigledan. Kao što stoji u izveštaju: „Za region Arktika postoje novi pokazatelji da se događa promena biofizičkog sistema koja ima niz posledica po fizičke sisteme, ekosisteme i sredstva potrebna za život ljudi.“

Taj proces je započeo masovnim topljenjem morskog leda u regionu i pratećom pretnjom po lokalne morske vrste. „Za arktički morski živi svet“, primećuje se u izveštaju, „brzo smanjivanje letnjih ledenih pokrivača je kritična tačka koja sada ozbiljno ugrožava ekosisteme ispod površine, kao i sisare koji zavise od leda, kao što su foke i polarni medvedi“. Ostala flora i fauna arktičkog biosveta takođe zapada u teškoće povezane sa klimatskim promenema. Na primer, u ogromnim prostranstvima tundre širi se žbunje i nisko drveće koji desetkuju životnu sredinu nekih životinjskih vrsta i povećavaju opasnost od požara.

Ova arktička „sistemska promena“ utiče i na mnoge druge aspekte ekosistema. Više temperature, na primer, povukle su veliko otapanje permafrosta: trajno zamrznutog tla i vode, koji podupiru znatan deo arktičke kopnene mase. To je druga moguća opasnost od ove kritične tačke: naime, količina ugljenika u zamrznutom tlu je više od dva puta veće od količine danas prisutne u atmosferi. Kako se permafrost topi, ugljenik se oslobađa u obliku metana, moćnog proizvođača efekta staklene bašte, s višestruko većim potencijalom zagrevanja od onog koji imaju ugljendioksid i drugi takvi gasovi. Drugim rečima, kao što stoji u izveštaju IPCC-a, svako znatnije topljenje arktičkog permafrosta „stvoriće potencijalno jaku reakciju koja će ubrzati arktičko (i globalno) zagrevanje“.

Pored navođenja biofizičkih efekata, treba reći i da zagrevanje Arktika ugrožava sredstva potrebna za život ljudi, kao i načine njihovog života u regionu. Nestajanje letnjeg morskog leda, na primer, ugrozilo je morske vrste od kojih u mnogim takvim zajednicama zavise hrana i očuvanje kulturne tradicije. U međuvremenu, topljenje permafrosta i erozija obale usled porasta nivoa mora ugrozili su i priobalna sela. U septembru je predsednik Obama posetio Kocebu, selo na Aljasci koje je pedesetak kilometara udaljeno od arktičkog kruga i koje bi moglo da nestane zbog topljenja permafrosta, porasta nivoa mora i sve jačih vetrova.

Koralni grebeni

Drugi ključno važan ekosistem koji pokazuje znake kretanja ka nepovratnoj kritičnoj tački je svetski sistem koralnih grebena. Mada ti grebeni ne čine ni 1% Zemljine površine, oni pružaju stanište za čak 25% morskog života. Oni su ključni i za zdravlje okeana i za ribarske zajednice, kao i za sve one čija se ishrana zasniva na ribi. Prema jednoj proceni, koralni grebeni znače prehrambenu sigurnost za 850 miliona ljudi.

Pokazalo se da su korali, kolonije sićušnih životinja u simbiozi sa morskim sasama, veoma osetljivi na promene kiselosti i temperature okolne vode, a obe vrednosti rastu zbog apsorbovanja prevelike količine ugljendioksida iz atmosfere. Zbog toga, u vizuelno dramatičnom procesu koji se naziva „izbeljivanje“, koralna populacija izumire širom sveta. Prema nedavnoj studiji Svetskog fonda za prirodu, u poslednjih 30 godina rasprostranjenost koralnih grebena smanjila se za 50% i svi grebeni bi mogli da nestanu već do 2050, ako se nastavi sadašnji tempo povećanja kiselosti i zagrevanja okeana.

„Taj nenadoknadovi gubitak biodiverziteta“, izveštava IPCC, „imaće značajne posledice po regionalne ekosisteme, kao i za ishranu ljudi koji od njih zavise“. Sve obimnije svedočanstvo o takvim gubicima „potvrđuje zaključak da je povećano masovno izbeljivanje korala signal upozorenja na singularni događaj koji bi činio nepovratan gubitak za čovečanstvo“.

Sušenje Amazonije

Amazonija je dugo bila pojam tropske prašume sa izvanrednim diverzitetom. Taj šumski pokrivač igra ključnu ulogu u smanjivanju globalnog zagrevanja, jer apsorbuje ogromne količine ugljendioksida iz atmosfere procesom fotosinteze. Ali Amazonija je godinama pustošena sečom drveća. Kolonisti iz priobalnih područja Brazila krčili su zemlju za zemljoradnju i stočarstvo, a drvoseče su, često ilegalno, sekle drveće za drvnu industriju. Sada je povredi dodata i uvreda, i region se suočava s novom pretnjom klimatskih promena: suša i sve češći šumski požari koji je prate povećali su mortalitet drveća.

Iako u regionu Amazonije kiša pada tokom cele godine, jasno se razlikuju sezona vrlo obilnih kiša i sušna sezona. Produžena sušna sezona s malo padavina može da ugrozi opstanak mnogih vrsta drveća i da poveća opasnost od šumskih požara. Istraživanja naučnika sa Teksaškog univerziteta pokazala su da se sušna sezona u južnom regionu Amazonije produžavala za nedelju dana u svakoj deceniji od 1980. i da se zato produžila i godišnja sezona šumskih požara. „Sušna sezona u južnoj Amazoniji već je na granici opstanka prašume“, kaže Rong Fu, vođa istraživačkog tima. „U nekom trenutku, ako ta sezona postane preduga, prašuma će se naći u kritičnoj tački“.

Budući da prašuma Amazonije sadrži najveći spektar flore i faune na planeti, njen gubitak bi naneo nepopravljivu štetu biodiverzitetu. Pored toga, u regionu žive najveće skupine starosedelaca koje se još uvek drže svog tradicionalnog načina života. Čak i ako bi se njihovi životi spasli (premeštanjem u urbana predgrađa ili državne kampove), gubitak njihovih kultura, koje predstavljaju više hiljada godina prilagođavanja na zahtevnu sredinu, bio bi težak udarac celom čovečanstvu.

Kao i kada je reč o Arktiku i koralnim grebenima, propadanje Amazonije izazvaće „lančani efekat“: opustošene ekosisteme, smanjeni biodiverzitet i nestajanje načina života starosedelaca. Što je još gore, kao i topljenje na Arktiku, sušenje Amazonije će najverovatnije ubrzati klimatske promene, povećati njihov intenzitet i izazvati još „kritičnih tačaka“.

U svojim izveštajima IPCC, čije analize spadaju u konzervativnu klimatologiju, ukazuje na to da se Amazonija suočava s relativno niskim rizikom izumiranja pre 2100. Međutim, studija koju je 2009. sačinila ugledna britanska Meteorološka služba pokazuje da je rizik daleko veći nego što se ranije pretpostavljalo. Čak i ako globalne temperature ne budu porasle za više od dva stepena Celzijusa, kaže se, za sto godina nestaće 40% Amazonije. Porast temperature od 3 stepena bi uništio 75%, a od 4 i do 85% prašume. „Sadašnja prašuma bi zapravo nestala“, kaže Vicky Pope, istraživačica Službe.

O kritičnim tačkama i singularnostima

Ova četiri prirodna sistema (Golfska struja, Arktik, koralni grebeni i Amazonija) nisu jedini koji bi se u bliskoj budućnosti mogli suočiti s razornim kritičnim tačkama. Izveštaj IPPC-a i druge naučne studije navode druge biljne pokrivače (biome) koji pokazuju rane znake potencijalne katastrofe. Ali ova četiri znaka nam jasno govore da klimatske promene treba da shvatimo na drugi način: ne kao spor, linearni proces na koji se vremenom možemo prilagoditi, već kao nelinearni skup događaja koji povlače dramatične i nepovratne promene globalne ekosfere.

Ta razlika je suštinska: linearna promena nam daje vremena da smislimo i primenimo krivulje emisije gasa koji izaziva efekat staklene bašte i da preduzmemo mere kao što je izgradnja bedema za zaštitu od mora. Nelinearna promena smanjuje raspoloživo vreme i suočava nas s mogućnošću relativno naglih i razornih klimatskih obrta od kojih nas ništa ne može zaštititi.

Ako, na primer, nestane Golfska struja, nema načina da je povratimo, kao što ne bismo mogli ni da ponovo stvorimo koralne grebene ili da oživimo Amazoniju. Dodajmo još jedan faktor: kada prirodni sistemi tih razmera propadaju, zar ne treba očekivati da će propasti i ljudski sistemi? Niko ne može dati pouzdan odgovor na to pitanje, ali znamo da su se i ranija ljudska društva urušavala zbog velikih klimatskih promena.

Sve to treba da imaju na umu delegati klimatskog samita u Parizu, sastanka u čijem je središtu međunarodni paket ograničenja na emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Svaka zemlja učesnica obavezna je da priloži dokument o skupu mera koje je spremna da preduzme (INDC) kako bi se ostvario zajednički cilj: sprečavanje planetarnog zagrevanja za više od 2 stepena Celzijusa. Međutim, dosad pristigli INDC, među ostalima iz Sjedinjenih Država i Kine, jasno ukazuju da njihov pristup počiva na kriterijumu ekonomskog rasta. Ako su kritične tačke planete relativno blizu, takvim razmišljanjem nećemo rešiti problem. Vreme je da se posvetimo opstanku civilizacije.

Autor je profesor mirovnih i studija svetske bezbednosti na Hampshire koledžu; poslednja knjiga: The race for what’s left (Trka za onim što je ostalo).

Copyright 2015 Michael T. Klare

Michael T. Klare, TomDispatch

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 01.11.2015.