Zašto je Agencija Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj (USAID), s godišnjim sredstvima od oko 1% federalne potrošnje, dospela na vrh liste onih kojima Ilon Mask smanjuje budžetska sredstva? Da li zbog političke kalkulacije da je pomoć inostranstvu dobra meta zato što je nepopularna među mnogim Amerikancima i što će smanjivanje tih fondova pogoditi samo strance, a ne i američke glasače? Ili je posredi Maskova osveta za nešto o čemu nismo obavešteni?
S tim je povezano pitanje zašto se Mask obrušio na USAID sa neuporedivo većom silinom („kriminalna organizacija“, „leglo radikalno levih marksista koji mrze Ameriku“) nego na druge federalne programe?
Kao što su izvestili razni mediji, čini se da je Majk Benc imao najviše uticaja na Maska u toj stvari. Za vreme prvog Trampovog mandata on je bio službenik američkog Ministarstva stanovanja i urbanizma, a sad već nekoliko godina širi neverovatne teorije zavere o agenciji USAID: da je ona imala ključnu ulogu u pokušaju Trampovog opoziva 2019, da je finansirala proizvodnju virusa kovida u nekoj kineskoj laboratoriji, da stoji iza „svih terorističkih grupa u Pakistanu i širom Afrike“… Po svemu sudeći, upravo je Benc izvor mnogih Maskovih tvrdnji – nepotkrepljenih činjenicama – o korumpiranim ili neopravdanim programima pomoći u inostranstvu.
To nas vodi ka drugom pitanju: šta Ilon Mask zaista zna o američkoj pomoći u inostranstvu, osoblju agencije koja je isporučuje i ljudima koji je dobijaju? Da li se on imalo potrudio da sam ponešto istraži ili je samo slušao Bencove neistine? Da li je ikad lično video nekog primaoca američke inostrane pomoći ili nekog čiji je posao da tu pomoć isporučuje? Da li se ikad našao licem u lice s Afrikancem čiji život zavisi od USAID-a jer mu ta agencija omogućuje da dobije neophodne lekove protiv smrtonosnih tropskih bolesti ili s porodicom koju je rat isterao iz kuće u Avganistanu, Sudanu, Ukrajini ili s nekim od stotina hiljada gladne dece na Haitiju koja će umreti bez USAID-a?
S nekim kao što je, na primer, Kristin Šekler?
Život posvećen pomaganju drugima
Kristin Šekler, sad u penziji, provela je 27 godina radeći za USAID, od toga dve godine u Iraku. Drugi njeni zadaci su iziskivali putovanja kroz Sijera Leone, zemlju koja se tada oporavljala od desetogodišnjeg građanskog rata u kom je nestalo 50.000 života i više od dva miliona ljudi bilo prinuđeno da napusti svoje domove, kao i kroz nekoliko bivših sovjetskih republika, Pakistan i druge zemlje. U stvarnom svetu, možete se mirno opkladiti da ona nikad neće razgovarati s Ilonom Maskom, ali sam se ipak zapitao kako bi mogao izgledati taj razgovor i da li bi Mask mogao da promeni svoja stanovišta kad bi čuo šta ona ima da kaže – na primer, za početak, o svom iskustvu u Iraku.
Šekler je radila u Iraku od 2008. do 2010, u vreme kad su Maskove prve Tesle stizale na puteve i kad su njega (nagađamo) malo ili nimalo zanimali američki rat u Iraku (već tada razoran), Amerikanci koji su tamo radili i uticaj rata na iračke civile. Ona nije provela te godine u Zelenoj zoni, dobro zaštićenoj enklavi od 18 kvadratnih kilometara, u kojoj se nalaze američka ambasada i zgrade iračke vlade, zaštićene ogradom od betona i bodljikave žice, kao i kontrolnim punktovima na kojima američki i saveznički vojnici kontrolišu sva vozila koja ulaze u zonu i iz nje izlaze. Šekler je bila smeštena u mnogo opasnijoj Crvenoj zoni, u okrugu Abu Graib, jednom od mesta na kojima su pripremani napadi pobunjenika (i gde se nalazi zloglasni istoimeni zatvor u kom su američki vojnici mučili iračke zatvorenike).
„Bilo je teško“, kaže Šekler dok se seća vremena koje je tamo provela. „U svakom trenutku je bilo opasno.“ Njen rad je bio usmeren na pomaganje seljacima, vlasnicima malih preduzeća i lokalnim vlastima, pa je redovno putovala u manje bezbedne delove regiona i često se susretala s lokalnim šeicima. Na tim sastancima je skidala šlem i drugu zaštitnu opremu: bio je to „proračunati rizik“ jer nije htela da pošalje poruku da ne veruje Iračanima s kojima sarađuje.
Na poslu se dvaput suočila s neposrednom opasnošću. Prvi put u maloj zgradi u centru Bagdada, gde je bila na sastanku s bagdadskim lokalnim gradskim većem. Tek što je odatle krenula u oklopljenom vozilu (onom koje se obično naziva MRAP, što je skraćenica od „otporno na mine i zasede“) ka obližnjoj američkoj ambasadi, njenom vozaču je stiglo naređenje da okrene vozilo zato što je gradsko veće upravo napadnuto. Pošto su se parkirali u susednom bloku zbog opasnosti od novog napada, Šekler i nekoliko drugih osoba prepešačili su ostatak puta do napadnute zgrade, gde je bombaša samoubicu, čije je vozilo bilo natovareno eksplozivima, zaustavila barikada, pa se on zaleteo u MRAP koji je bio parkiran izvan zida i tako izazvao eksploziju. Bombaš je ubijen, zajedno s vozačem i putnikom taksija koji je išao iza njega. Mada je eksplozija oštetila delove krova i izbila sve prozore zgrade zasipajući ljude u njoj krhotinama stakla, nekim čudom nije bilo drugih žrtava, kaže Šekler.
Nekoliko meseci kasnije vozila je iza vojnog kamiona (Hamvija) koji je bio na čelu konvoja kad se nedaleko odatle zaustavio mali beli automobil koji je došao iz suprotnog pravca. Iz svog vozila, udaljenog od kamiona oko šest metara, videla je kako iz automobila izlazi čovek s telefonom u ruci i kako zatim koristi telefon za pokretanje EFP-a (eksplozivno formiranog penetratora, projektila s usijanom bakarnom bojevom glavom koja može probiti i najdeblji zaštitni oklop). Eksplozija je odbacila kamion u vazduh, a zatim na polje udesno od puta, ranivši tri vojnika i jednog civila koji su bili u njemu. Najteže ranjen je bio vozač kamiona: izgubio je desnu nogu ispod kolena, leva mu je bila slomljena i imao je velike unutrašnje i spoljašnje opekotine. Šekler ga je poznavala kao i sve vojnike iz svog konvoja, jer ju je na putovanjima po okrugu uvek pratila ista jedinica.
Projekat kog se seća s posebnim ponosom je rekonstrukcija Poljoprivrednog fakulteta u sklopu Bagdadskog univerziteta u Abu Graibu, koji je u prethodnoj fazi rata bio potpuno srušen. Uz pomoć USAID-a, zgrada fakulteta je ponovo izgrađena; u jednu prostoriju doneta je audio-vizuelna oprema kako bi studenti i nastavno osoblje mogli da komuniciraju s drugim školama. Kad je ponovo počeo da radi, fakultet je omogućio lokalnim farmerima da savladaju savremene metode navodnjavanja i korišćenja vode i pomogao im da obnove mlekarstvo i useve u regionu koji je ključan za proizvodnju hrane.
Bilo je to važno partnerstvo. Pored toga što je koristilo iračkim farmerima, ono je znatno promenilo odnos meštana prema američkom prisustvu, kao što su joj rekli šeici na oproštajnom sastanku na kraju njenog rada u Iraku. „Kad je Kristin došla ovde pre dve godine, mrzeli smo Ameriku i Amerikance“, rekao joj je jedan od njih dok joj je predavao poklon. „Ali ako Kristin predstavlja američki narod, mi ga volimo.“
Dok se seća svog iračkog iskustva, Kristin ne govori samo o opasnostima i napornom radnom vremenu („od šest ujutro do iza ponoći bezmalo svakog dana“), već i o ogromnom zadovoljstvu. „Potrošili smo mnogo novca na izvanredno dobre stvari i na to sam izuzetno ponosna.“
Ponosi se i svojim radom u drugim zemljama, posebno onim za vreme lokalnih izbora u Sijera Leoneu, gde su se žene nadale većoj predstavljenosti u društvu u kom su rodni odnosi, kao što je jedna međunarodna think-tank organizacija izvestila 2009. (dakle, u vreme kad je Šekler tamo radila), „krajnje neravnopravni, te se žene Sijera Leonea suočavaju s visokim nivoom isključenosti, nasilja i siromaštva“. Rodna neravnopravnost je postala vidljivija posle građanskog rata iz 1990-ih, kad su mnoge žene bile žrtve seksualnog nasilja ili trpele strašnu glad i siromaštvo nakon što su im muževi ubijeni.
Radeći s timom nevladine organizacije Nacionalni demokratski institut, Šekler je pomagala da se ministarke i parlamentarke širom Afrike angažuju u traženju žena s liderskim veštinama u Sijera Leoneu i da se susreću s kandidatkinjama na izborima, hrabre ih i savetuju. Delegacija je putovala širom zemlje, u starim vozilima, po lošim putevima, a kako je i Šekler često bila na putu da bi nadgledala i evaluirala rezultate izborne strategije i obuke za lidere, putanje su im se često ukrštale. Na kraju su žene Sijera Leonea skoro udvostručile svoju zastupljenost u lokalnim vlastima (skok sa 11% na 20%). Šekler je bila „super ponosna“, ne samo zbog sopstvenog doprinosa već pre svega zbog „snage, mudrosti, odlučnosti i izdržljivosti žena Sijera Leonea“ s kojima je radila.
Da li bi Mask slušao?
Vratimo se sada Ilonu Masku i zamislimo razgovor šefa Tesle i čelnika Odeljenja za efikasnost vlade sa Kristin Šekler. Naravno, ne možemo da znamo da li bi njena sećanja ublažila njegovu odluku o gašenju USAID-a. Možda, verovatno, po svemu sudeći, osoba poput Šekler ni najmanje ne bi uticala na njega. To je čovek koji veruje da je empatija „najveća slabost zapadne civilizacije“ zato što je njeni neprijatelji „pretvaraju u oružje“ i koriste naše humane porive za svoje opake ciljeve. Veliko je pitanje da li bi Mask išta razumeo o životu zasnovanom na pomaganju drugim ljudima ili na bilo kom drugom cilju osim lične dobiti.
On možda smatra da američki vojnici nemaju obavezu da olakšaju patnje civila u ratu – to stanovište je očigledno usvojio sekretar odbrane Pit Hegset kao zvaničnu politiku kad se ustremio na kancelariju za ublažavanje civilne štete i reagovanje i druge programe ministarstva odbrane usmerene na predupređivanje stradanja civila (ili bar na reagovanje) za vreme američkih borbenih operacija. U skladu s tim, umesto da zahvali Kristin Šekler na njenom radu u Iraku, on bi joj možda rekao da nije trebalo ni da ide tamo. Ne bi nas začudilo ni da Mask smatra da Sjedinjene Države ne treba da se mešaju u ugnjetavanje žena u Sijera Leoneu ili bilo gde i da su slični projekti čisto rasipanje dolara američkih poreskih obveznika (ako uopšte prihvata ideju da su ženska prava legitimno pitanje, što nije izvesno).
Razumno je, dakle, zamisliti da bi u razgovoru s Maskom Šekler samo gubila vreme. Druga mogućnost je da ona ispriča svoje priče članovima Kongresa, posebno onima koji na sav glas ispovedaju svoju hrišćansku veru, što možda znači da se njihovo mišljenje o empatiji razlikuje od Maskovog (mada se ni u to ne bih kladio). Ako bi Šekler uspela da razgovara s nekim senatorom ili poslanikom, možda bi bilo dobro da joj se pridruži i Nikolas Kristof, novinar New York Timesa, koji je svedočenjem iz Sudana i Kenije o onom što je video rođenim očima potvrdio da se smrt velikog broja dece i odraslih može direktno pripisati obustavi američkih programa pomoći u inostranstvu i tako osporio Maskove tvrdnje da niko nije umro zbog ukidanja sredstava USAID-u.
Možda bi slušanje Kristin Šekler i Kristofa ubedilo bar nekolicinu republikanskih zakonodavaca da prekinu svoje sramno ćutanje. Možda oni ne bi samo digli glas protiv Maskovog i Trampovog napada na USAID, već bi se i potrudili da vrate otpuštene službenike i ponovo uvedu ugašene programe pomoći. To ne bi spaslo već izgubljene živote niti bi sprečilo mnoge nepotrebne smrti, ali bi možda smanjilo danak uništenja u narednim godinama.
Kad govore o programima USAID-a ili o troškovima federalne vlade, Tramp, Mask i njihovi podređeni neprestano ponavljaju reči „rasipanje, prevara i zloupotreba“. Rasipanje je legitiman problem, u nekim agencijama više nego u drugim. Ali prema svim realističkim standardima, prevarom i zloupotrebom uglavnom se služi strana Tramp-Mask, a ne zaposleni u federalnim institucijama. Prevara je prava reč za njihove lažne optužbe i žestoka preterivanja o ušteđenim dolarima, a izveštaji pokazuju da se njihove zloupotrebe ne mogu nabrojati – lažne tvrdnje o nezadovoljavajućem radu otpuštenih, obustava usluga zaštite mentalnog zdravlja za veterane, pokušaji zastrašivanja sudija čije presude im se ne sviđaju i zatvaranje vrata izbeglicama kojima je već bio odobren ulazak u Sjedinjene Države (među njima i mnogim Avganistancima koji su se borili rame uz rame s američkim vojnicima u neuspešnom ratu protiv talibana). Ne zaboravimo ni smrt hiljada ljudi koja se mogla predvideti i izbeći da je agencija USAID nastavila rad u njihovim zemljama – rad koji su ljudi poput Kristine Šekler i hiljada drugih obavljali širom sveta pokazujući moralnu posvećenost koju bi Amerikanci danas morali da čuvaju kao malo vode na dlanu umesto da je uništavaju.
Arnold Isaacs, TomDispatch, 06.04.2025.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 22.04.2025.
TRAMPOZOIK