Prema aforizmu koji se nekad pripisuje Lavu Tolstoju, a nekad Džonu Gardneru, cela književnost počiva na jednoj od dve teme: neko kreće na put ili neznanac dolazi u grad. Dopustite mi da ponudim svoju verziju. Cela istorija ljudskog roda može se sažeti u par reči: ljudi se kreću. Sve drugo je tek razrada osnovne fabule.
Neki od najvećih zločina u istoriji mogu se pripisati tome što su neki ljudi pokušavali da kontrolišu kretanje drugih ljudi, bilo tako što su ih hvatali, saterivali u zatvore, koncentracione logore, strateški odabrana ili namenski podignuta sela, tako što su ih porobljavali i transportovali ili opkoljavali u opsednutim zemljama i regionima i podizali ograde prema mestima na koja bi ti ljudi mogli da pobegnu. Ostavljali su ih da umru u pustinjama ili na moru samo zato što su pokušali da koriste osnovno ljudsko pravo na slobodu kretanja.
Evropska sloboda i kolonijalna dominacija
Predsednik Tramp je u februaru zapanjio svet izjavom da Sjedinjene Države „treba da preuzmu“ Gazu i očiste je od palestinskog stanovništva. Koliko god bio neobičan, njegov predlog je u skladu sa njegovom namerom da ukloni milione ljudi iz Amerike. I jedno i drugo odražava kolonijalnu aroganciju koja je zajednička Americi i Izraelu. U pitanju je ideja da neki ljudi (Amerikanci/Evropljani/belci/ kolonizatori) imaju pravo da se kreću kako god žele i da istovremeno pomeraju druge protiv njihove volje. To je savremeno izdanje aparthejda.
Terati ljude da se kreću ili im to zabranjivati dve su strane istog kolonijalnog ili neokolonijalnog pristupa. Kolonizatori upadaju u neku zemlju i isteruju njene stanovnike ili ih porobljavaju, raseljavaju, ograđuju i zatvaraju, a barikadama štite privilegovana mesta koja su namenili sebi. U tom začaranom krugu kolonizatori ili imperijalne sile pravdaju svoje granice i zidove „bezbednosnim“ razlozima dok se štite od onih koji očajnički pokušavaju da umaknu njihovoj dominaciji. Ovi prastari koncepti su još uvek sa nama.
Evropski imperijalni akteri, od Kristofera Kolumba nadalje, verovali su da imaju pravo na slobodno kretanje po ovoj planeti. Danas građanima Amerike u poštansko sanduče sa pasošem stiže letak sa veselom porukom: „Sa američkim pasošem svet je vaš.“
Razmotrite nonšalantnu tvrdnju istoričara i naučnika Džareda Dajmonda: „Nijedno tradicionalno društvo nije tolerisalo relativno otvoren pristup putovanju kakav uživaju današnji američki ili evropski građani. Većina njih može da putuje bilo gde… ako službeniku pasoške kontrole pokaže važeći pasoš i vizu.“
Dajmond tvrdi da Amerikanci i Evropljani otelovljuju slobode modernosti dok „tradicionalnija društva“ ugnjetavaju ljude ograničavajući im mogućnost putovanja. Ali Amerikanci i Evropljani ne uživaju slobodu putovanja zbog toga što su mnogo moderniji od drugih stanovnika ove planete, već zbog toga što druge zemlje ne ograničavaju njihovu slobodu kretanja. S druge strane, upravo Sjedinjene Države i Evropa, Dajmondovi simboli modernosti, teže da drugima nametnu ograničenja kretanja militarizacijom svojih granica i režimima deportovanja.
I zaista, modernost bi se mogla definisati kao sklonost Evropljana da kontrolišu kretanje drugih, prisiljavajući ih da prihvate njihove upade i uskraćujući slobodu kretanja ostatku sveta. Sjedinjene Države i Izrael nude spektar primera koji pokazuju kako se pravo deportovanja, pravo raseljavanja, pravo ograđivanja i pravo isključivanja dopunjuju na ovoj našoj čudnoj planeti. Obe zemlje sebe smatraju liberalnim demokratijama i hvale se svojom posvećenošću jednakim pravima za sve ljude, mada su ta prava rezervisana za neke ljude, a uskraćena drugima.
Kolonijalizam i posleratni poredak
Lako je reći da je kolonijalizam nepovratni deo naše prošlosti, ali ako bolje razmislimo, shvatićemo da su njegove strukture, institucije i ideje i te kako žive u našem današnjem svetu. A jedna od moći koje definišu kolonizatore je način na koji oni zadržavaju za sebe (i samo za sebe) pravo da se slobodno kreću, kao i pravo da pomeraju kolonizovane kao šahovske figure na globalnoj tabli.
Kretanje (i prisiljavanje drugih da se kreću protiv svoje volje) suštinski je sastojak svakog kolonijalnog projekta. Koreni današnjih režima deportacije – posebno u Sjedinjenim Državama i Izraelu – počivaju u rešenosti kolonizatora da otmu plodove zemlje i rada onih koje su kolonizovali i da uživaju u tom bogatstvu u sopstvenim privilegovanim prostorima iz kojih su kolonizovani uglavnom isključeni.
Novi svetski poredak koji se pojavio posle Drugog svetskog rata stvorio je institucije međunarodne saradnje i međunarodnog prava, dokrajčio kolonijalne imperije (bivše kolonije su jedna za drugom sticale nezavisnost), ukinuo segregaciju u Sjedinjenim Državama, a na kraju i aparthejd u Južnoafričkoj Republici. Ali ništa od toga nije istinski ili potpuno izbrisalo ono što je postojalo ranije. Pokazalo se da su posleratna globalna dekolonizacija i borba za jednakost dugotrajni i ponekad krajnje krvavi procesi.
U Sjedinjenim Državama obojeni ljudi su danas punopravni građani i ne mogu više, kao grupa, biti zakonski izolovani ili premeštani protiv svoje volje. I Evropa je razmontirala svoje kolonijalne imperije. Postkolonijalni svet razvio je, međutim, novu vrstu globalnog aparthejda, u kom je nagon za ograđivanjem i izmeštanjem – zasnovanim na rasi – usmeren na imigrante, ljude koji uglavnom beže od pogubnih posledica kolonijalizma (u novije vreme i klimatske krize) u svojim zemljama.
Izrael je na neki način anahronizam na toj Stazi suza 20. veka. Njegov kolonizatorski projekat nametan je u vreme kad su drugi kolonizovani narodi zbacivali svoje strane vladare. Isterivanje Palestinaca, koje je počelo 1940-ih, u naše vreme se samo ubrzalo. U međuvremenu je Izrael legalizovao sopstvenu verziju aparthejda (dok je južnoafrička verzija ukinuta) i Palestinci koji nisu oterani sve više se opkoljavaju zatvorima i zidovima.
Pravo na deportovanje: Izrael
Cionisti su počeli da potvrđuju svoje pravo na proterivanje drugih znatno pre 1948, to jest pre nego što je stvorena izraelska država. Često se citiraju reči osnivača cionizma Teodora Hercla iz 1895: „Pokušaćemo da prevedemo siromašno [arapsko] stanovništvo preko granice… Isterivanje siromašnih mora se obaviti diskretno i oprezno.“ Posle Prvog svetskog rata, za vreme britanskog mandata u Palestini, cionistički, arapski i britanski zvaničnici složili su se da „nema održive jevrejske države u Palestini ako se ne sprovede masovno raseljavanje arapskog stanovništva“.
Palestinske britanske kolonijalne vlasti zalagale su se za takvo raseljavanje u Izveštaju Pilove komisije 1937. Taj izveštaj su s oduševljenjem podržali cionistički lideri poput Davida Ben Guriona, kasnije izraelskog premijera („Prinudni transfer Arapa iz predela predložene jevrejske države mogao bi nam dati… priliku kakvu se nikad nismo usudili ni da sanjamo“) i Haim Vajcman („Kad bi se izmestilo pola miliona Arapa, na njihovo mesto bi stalo dva miliona Jevreja“).
Izrael je udružio svoje pravo da deportuje s pravom da zatvara, ograđuje i ubija. Mnoštvo zakona i zidova služili su za dalje ograničavanje vraćanja, kretanja i stanovanja Palestinaca. Izraelski istoričar Ilan Pape opisao je izraelski okupacioni režim na Zapadnoj obali i u Gazi od 1967. kao „najveći zatvor na svetu“.
U starijim doseljeničkim zemljama doba Staze suza, zatvaranja u rezervate, prisilnog odvođenja dece u internate i istrebljivačkih ratova uglavnom su prošlost. Ali u Izraelu se jedan takav projekat upravo ostvaruje. Pored ubijanja desetina hiljada stanovnika Gaze, projekat eliminacije ogleda se i u neuvijenom predlogu predsednika Trampa i izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da se palestinsko stanovništvo potpuno ukloni iz tog dela zemlje, kao i u zabranama kretanja, hiljadama srušenih domova i raseljavanjima na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu.
Pravo na deportovanje: Sjedinjene Države
Tokom 19. i 20. veka Sjedinjene Države su ukinule ropstvo i segregaciju i dale građanska prava bivšim afričkim robovima i njihovim potomcima, kao i američkim starosedeocima. Ali sve do završetka građanskog rata, „imigranti“ su bili zapadni Evropljani – jedini kojima je bilo dopušteno da postanu građani. Sticanje državljanstva na osnovu rođenja u zemlji, regulisano 14. amandmanom posle Građanskog rata, zakomplikovalo je tu sliku zato što su i nebelci rođeni na teritorijama Sjedinjenim Državama automatski postajali građani. Da bi to izbegla, država je ubrzo započela radikalno ograničavanje imigracije. Krajem 20. veka i nebelci su stekli pravo da imigriraju i pravo da uživaju ravnopravniji tretman u zemlji. Ali ta prava su uvek bila manje primenjivana i praćena antiimigrantskim kampanjama i deportacijama, koje su sve više bile pravdane pojmom „nelegalnosti“ boravka.
Zbivanja u 21. veku jasno sugerišu da se lûk istorije ne savija nužno ka pravdi, jer režim rasno zasnovanih deportacija ponovo cveta pod predsednikom Donaldom Trampom. Kao što znamo, on već dugo naglašava razliku između „usranih zemalja“ i „zemalja poput Norveške“, i zateže obruč oko većine imigranata iz Afrike, Azije i Latinske Amerike, dok raširenih ruku dočekuje bele stanovnike Južnoafričke republike.
Trampova administracija ugnjetava imigrante na više načina: militarizacijom granica, oduzimanjem legalnog statusa stotinama hiljada imigranata, smišljanjem sve bizarnijih izgovora za deportaciju, proširivanjem osnova za zatvaranje imigranata i deportacijama koje podrazumevaju ucenjivanje ili podmićivanje zemalja, od Kostarike do Venecuele, Libije i Južnog Sudana, da prihvate ljude koji su prisilno deportovani iz Amerike. Drugi su nestajali u zatvorima kao što su Gvantanamo i El Salvador.
Čudno je – a možda više i ne treba da nas čudi – to što SAD deportuju „ljude dostojne prezira“, a istovremeno traže ekstradiciju drugih, između ostalog više desetina Meksikanaca. „Prethodna administracija je dopustila tim kriminalcima da budu na slobodi i vrše zločine širom sveta“, požalio se Tramp. „SAD proširuju svoj pravosudni sistem“, objasnio je jedan meksički analitičar, „tako da mogu da sude Meksikancima za zločine počinjene u Meksiku“. Prisilno premeštanje ljudi postaje dvosmerno.
Amerika i Izrael: import-deport
Kolonijalni režimi importacije-deportacije Sjedinjenih Država i Izraela prepleteni su na mnogo načina. Naravno, odluka Sjedinjenih Država iz 1920-ih da strogo ograniče jevrejsku (i drugu južnoevropsku i istočnoevropsku imigraciju) doprinela je očajničkom traganju evropskih Jevreja za pribežištem u doba Hitlera, kao i jačanju cionizma i posleratnoj migraciji u Izrael.
Ujedinjene nacije – koje su uglavnom činili kolonizatori skloni da deportuju sopstveno jevrejsko stanovništvo (ili, u slučaju Sjedinjenih Država, da spreče njegovo uvećavanje) – podelile su Palestinu krajem1947. da bi stvorile Izrael. Kao jedina moćna zemlja koja je izašla neokrznuta iz Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su igrale nesrazmerno veliku ulogu u toj organizaciji.
Predlog predsednika Trampa da Amerika preuzme Gazu i eliminiše njeno stanovništvo izražava njegov (i izraelski) doseljeničko-kolonijalni san, koji australijski antropolog Patrik Volf naziva „eliminacija starosedelaca“. Tramp je u početku predlagao da se stanovništvo Gaze deportuje u Egipat i Jordan, zatim u Sudan, Somaliju i Somaliland, i na kraju u Libiju – a izraelski premijer Netanjahu je s oduševljenjem podržao te predloge. Do sredine marta ove godine Izrael je stvarao novu migracionu upravu za nadgledanje planiranog proterivanja Palestinaca, a 80% izraelskih Jevreja smatralo je taj plan „poželjnim“ (mada samo 52% „praktičnim“).
Do maja nijedna od predloženih zemalja nije prihvatila Trampov predlog, mada su pregovori sa Libijom izgleda bili daleko odmakli. Trampov plan da pritisne ili podmiti siromašnije, slabije zemlje da prihvate deportovane Palestince sličan je njegovim pregovorima o deportovanju „neželjenih“ ljudi iz Amerike. Pored nekoliko latinoameričkih država u koje je njegova administracija već slala svoje prognane, sada se razmatraju Angola, Benin, Ekvatorijalna Gvineja, Esvatini, Libija, Moldavija i Ruanda. Kao što je objasnio državni sekretar Marko Rubio: „Radimo s drugim zemljama i kažemo im: Želimo da pošaljemo neke ljude najdostojnije prezira u vaše zemlje… Da li biste nam učinili tu uslugu? Što ste dalje od Amerike, to bolje.“
Druga veza između režima progona Sjedinjenih Država i Izraela je način na koji je Trampova administracija koristila optužbe za antisemitizam da bi zatvarala i deportovala Palestince i one koji ih podržavaju. Kad je naredio progon Mahmuda Kalila i drugih demonstranata, Rubio je rekao da „tolerisanje antisemitskog ponašanja“ podriva ciljeve američke spoljne politike.
Sjedinjene Države i Izrael dele još jedan distopijski projekat: izazivanje straha i patnje da bi se ljudi naveli na to da se „samo-deportuju“. Sekretarka Nacionalne bezbednosne agencije Kristi Noum preplavila je društvene mreže i druge medije „višemilionskom oglasnom kampanjom“ kojom je pretila imigrantima: „Idite odmah. Ako ne odete, naći ćemo vas i deportovati.“ U tom smislu se MAGA republikanci ne razlikuju mnogo od liberalnih demokrata. U poruci Kristi Noum odjekuju reči Kamale Haris upućene migrantima iz Gvatemale: „Nemojte dolaziti… Ako dođete, bićete vraćeni.“ Na sablasno sličan način, na Zapadnoj obali se na TV ekranima i bilbordima pojavljuju oglasi doseljenika koji poručuju Palestincima: „U Palestini nema budućnosti za vas.“ Iako im se taktike razlikuju – Sjedinjene Države ne masakriraju imigrante i ne bombarduju svoje susede – one dele isti cilj eliminisanja populacije drugih.
Jedna prividna razlika čini to poređenje još zanimljivijim. Sjedinjene Države usmeravaju represiju na imigrante, a Izrael na starosedelačko stanovništvo. Ali najranija istorija deportovanja u Sjedinjenim Državama počela je s potiskivanjem ili masovnim ubijanjem starosedelačkog američkog stanovništva da bi se zemlja raščistila za doseljavanje belaca. U međuvremenu su silom uvezene stotine hiljada Afrikanaca da bi se obezbedila radna snaga; taj proces je počeo pre nego što su Sjedinjene Države postale nezavisna država. Ti Afrikanci su skoro sto godina ostali robovi i kretanje im je bilo ograničeno. Drugim rečima, kolonijalna kontrola slobode kretanja može s vremenom poprimati različite oblike.
I Sjedinjene Države i Izrael nesrazmerno više zatvaraju svoje manjinsko stanovništvo u odnosu na većinsko – što je takođe uskraćivanje slobode kretanja. U Americi su to obojeni ljudi. Crnci čine 14% stanovništva, a 41% zatvorske populacije. Američki starosedeoci dospevaju u zatvor četiri puta više nego belci. Sjedinjene Države takođe imaju najveći sistem za zadržavanje pristiglih imigranata na svetu, a već se sprovode planovi za proširenje njegovih kapaciteta.
U Izraelu, kako u samoj zemlji tako i na njenim okupiranim teritorijama, nesrazmeran deo zatvorske populacije su Palestinci: Palestinci čine 20% ukupnog izraelskog stanovništva, a oko 60% izraelskih zatvorenika. (Danas je teško doći do statistike, pa tu nisu uračunate hiljade onih koji su zatvoreni posle 7. oktobra 2023.)
Mnogi palestinski zatvorenici čame u takozvanom „administrativnom zadržavanju“, statusu koji omogućuje dugo pritvaranje bez optužbe, a koji je smišljen za Palestince.
Granice, zidovi i globalni aparthejd
Navikli smo da zamišljamo svet sačinjen od jednako suverenih zemalja, od kojih svaka ima svoju imigracionu politiku, pa možemo lako prevideti kolonijalne dimenzije imigracionih tokova i načine na koje su međusobno povezani kolonijalne istorije, imigraciona ograničenja, proterivanja i zatvaranja. Doseljeničke zemlje poput Izraela i Sjedinjenih Država imaju posebne sličnosti (i posebne veze), ali većina evropskih sila koje su se okoristile svetskim kolonijalnim poretkom sada štite svoje granice od potencijalnih migranata.
Većina ljudi na svetu smatra da je aparthejd unutar granica neke zemlje vrhunac nepravde. Zašto smo onda tako spremni da prihvatimo njegovu globalnu verziju?
Aviva Chomsky, TomDispatch, 10.06.2025.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 19.06.2025.
IZRAEL / PALESTINATRAMPOZOIK
