MASOVNA UBISTVA S NEBA
Bombardovanje iz aviona nudi distancu koja je u ratovanju na zemlji nemoguća. Udaljena od svojih žrtava, vazdušna moć se shvata i kao vrhunac modernosti. Ipak, kao što je zaključio monah Tomas Merton u jednoj pesmi iz 1961. stavljajući te reči u usta nacističkog zapovednika: „Nemojte misliti da ste bolji zato što spaljujete prijatelje i neprijatelje projektilima velikog dometa i nikad ne vidite šta ste uradili.“
Prošlo je devet decenija otkad je vazdušna tehnologija postala bitan deo ratnih pohoda. Sredinom 1930-ih, kad je Benito Musolini poslao italijanske vazdušne snage u akciju tokom invazije Etiopije, glavne mete su bile bolnice. Već u aprilu 1937. fašističke vojne eskadrile Nemačke i Italije bombardovale su španski grad Gerniku, čije je ime postalo sinonim za pokolj civila.
Slika Pabla Pikasa „Gernika“ koju je umetnik naslikao i izložio svega nekoliko nedelja posle bombardovanja grada doprinela je globalnom osećaju užasa nad tim varvarstvom. U septembru 1939, kad je počeo Drugi svetski rat, još se smatralo da je neselektivno bombardovanje naseljenih mesta nedopustivo i da je to besmisleno terorisanje i ubijanje civila. Ali tokom sledećih nekoliko godina to je postala standardna operativna procedura.
Isporučena s neba, sistematska okrutnost je s vremenom samo eskalirala. Napad nemačkog Luftvafea odneo je više od 43.500 civilnih života u Britaniji. Kad su saveznici stekli prednost, imena nekih gradova ušla su u istoriju zbog vatrenih oluja koje su izazvale njihove bombe i radioaktivnog pakla koji je usledio. U Nemačkoj: Hamburg, Keln i Drezden. U Japanu: Tokio, Hirošima i Nagasaki.
Prema dokumentaciji politikologa Aleksa Dž. Belamija, „između 300 i 600 hiljada nemačkih civila i više od 200 hiljada japanskih civila ubijeno je u savezničkim bombardovanjima tokom Drugog svetskog rata, uglavnom u napadima usmerenim na civile“. Suprotno tradicionalnim narativima, „britanska i američka vlada očigledno su nameravale da gađaju civile“, ali „nisu priznale da im je to cilj i razradile su složenu argumentaciju poricanja da su civili bili njihova meta“.
***
Kao što je izvestio New York Times u oktobru 2023, tri nedelje posle početka rata u Gazi, „zvaničnicima Sjedinjenih Država postalo je jasno da izraelski lideri veruju da su masovne civilne žrtve prihvatljiva cena u vojnoj kampanji. U privatnim razgovorima s američkim kolegama, izraelski zvaničnici su pominjali da su Sjedinjene Države i druge savezničke sile pribegle razornim bombardovanjima Nemačke i Japana tokom Drugog svetskog rata – pa i bacanju dve atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki – u nastojanju da poraze te zemlje.“
Premijer Benjamin Netanjahu rekao je predsedniku Džou Bajdenu manje-više to isto kada je ovaj izrazio brigu zbog izraelskog nemilosrdnog ubijanja civila u Gazi: „Vi ste izveli tepih-bombardovanje Nemačke. Bacili ste atomsku bombu. Poginulo je mnogo civila.“
To pominju i apologete izraelskog genocida u Gazi. Pre nekoliko nedelja, na primer, Majk Hakabi, američki ambasador u Izraelu, podrugljivo je odgovorio na izjavu britanskog premijera Kira Starmera da je „pogrešna odluka izraelske vlade da dodatno eskalira svoju ofanzivu u Gazi“. Hakabi je u svom tvitu podsetio na američko-britanski vazdušni napad na Drezden u februaru 1945: „Da li ste čuli za Drezden, premijeru Starmeru?“
Na Fox & Friends, Hakabi je rekao: „Tamo nam se neki Britanci žale na slabu dostavu humanitarne pomoći i govore da im se ne sviđa način na koji Izrael vodi rat. Podsetio bih te Britance na njihovu istoriju. Na kraju Drugog svetskog rata oni Nemcima nisu bacali hranu, bacali su masivne bombe. Setite se Drezdena – više od 25.000 civila ubijeno je samo u tom bombardovanju.“
Ujedinjene nacije su izvestile da žene i deca čine bezmalo 70% potvrđenih palestinskih žrtava u Gazi. Kapacitet za nastavak ubijanja tamošnjih civila uglavnom zavisi od izraelskih vazdušnih snaga (koje su Sjedinjene Države dobro snabdele avionima i oružjem), a one ponosno izjavljuju da je izraelska vojska „u stanju da obavlja veliki deo svojih vojnih aktivnosti upravo zahvaljujući vazdušnoj nadmoći IAF-a i njegove eskadrile“.
***
Američka vlada, koja je Izraelu omogućila da stekne vojnu moć, i sama ima mračan dosije u ovom veku. Zlokoban ton koji je nagovestio neobuzdani pokolj mogao se čuti 8. oktobra 2023, dan posle napada Hamasa na Izrael, u kom je ubijeno bezmalo 1.200 ljudi. „Ovo je za Izrael 11. septembar“, rekao je izraelski ambasador u Ujedinjenim nacijama ispred dvorane Saveta bezbednosti, dok je izraelski ambasador u Sjedinjenim Državama rekao gledaocima PBS-a: „Ovo je, kao što neko reče, naš 11. septembar.“
Veran brendu „rata protiv terorizma“, američki medijski establišment po kratkom postupku je otpisao zabrinutost zbog smrti i patnje civila. Zvanično objašnjenje je bilo da je najnovije oružje (naravno) usklađeno s najvišim moralnim standardima. Kad su Sjedinjene Države u martu 2003. pokrenule svoj vazdušni napad na Bagdad nazvan „Šok i trepet“, kojim je započeo rat u Iraku, voditelj Tom Brokou rekao je gledaocima NBC-a s nenamernom ironijom: „Od tog prizora vatrene moći zastaje dah.“ Drugi dopisnik je rekao: „Neverovatan svetlosni spektakl, zaista neverovatan svetlosni spektakl.“
Kasnije te godine, kad je počela američka okupacija Iraka, dopisnik New York Timesa Dekster Filkins (koji sada pokriva vojne teme za The New Yorker) na prvoj strani je hvalio borbene helikoptere Crni soko i Apaš, rekavši da lete iznad Bagdada „tako otmeno i poletno“. Rutinsko divljenje američkoj visoko-tehnološkoj vazdušnoj moći podrazumevalo je da će se u rukama Ujka Sema ta moć koristiti samo u plemenite svrhe.
U govoru diplomcima West Pointa 2014. predsednik Barak Obama je rekao: „Sjedinjene Države su jedina nezamenjiva nacija. Tako je bilo u vekovima za nama i tako će biti u budućim vekovima.“
Pošto su pokrenule dve velike invazije i okupacije u ovom veku, Sjedinjene Države teško da su mogle igrati ulogu moralnog arbitra kad su osudile Rusiju zbog invazije na Ukrajinu u februaru 2022. i zbog čestih bombardovanja velikih gradova te zemlje. Sedam meseci posle početka invazije, predsednik Vladimir Putin pokušao je da opravda svoje nepromišljene nuklearne pretnje zastrašujućim insistiranjem na tome da je atomsko bombardovanje Japana uspostavilo „presedan“.
***
Novinar Anand Gopal, autor sjajne knjige Nema dobrih ljudi među živima, proveo je više godina u Avganistanu posle američke invazije na tu zemlju zalazeći u zabita seoska područja koja zapadni reporteri nisu posećivali. Dok su američki mediji bili zaokupljeni raspravama o dobrim i lošim stranama konačnog povlačenja vojske iz te zemlje, Gopal je izrekao presudu koju skoro niko na vlasti nije želeo da čuje: američki ratni napori u Avganistanu uključivali su masovna ubijanja civila iz vazduha i broj civilnih žrtava u toj zemlji je bio „grubo potcenjen“.
U provinciji Helmand („stvarnom epicentru nasilja u Avganistanu u poslednje dve decenije“) Gopal je istraživao šta se dogodilo porodici domaćice po imenu Šakira koja je živela u malom selu Pan Kilaj. U razgovoru za Democracy Now! rekao je da je ona izgubila 16 članova porodice. „Zaprepašćuje činjenica da se to nije dogodilo u jednom vazdušnom napadu ili u jednom incidentu s masovnim žrtvama, već u 14 ili 15 različitih incidenata tokom 20 godina.“
Gopal je dodao: „Ljudi su, dakle, stalno doživljavali tragediju, svaki put iznova. Posle razgovora s njom poželeo sam da proverim koliko je taj slučaj reprezentativan. Razgovarao sam s desetak porodica i dobio imena ubijenih. Pokušao sam da ukrstim te podatke s potvrdama o smrti i svedočenjem drugih očevidaca. Nivo ljudskih gubitaka je zaista neverovatan. Većina tih smrti nikada nije zvanično zabeležena. Mediji obično izveštavaju o velikim vazdušnim napadima. U tim krajevima internet se ne koristi mnogo – tamo nema medija. Manji incidenti u kojima pogine jedna ili nekoliko osoba ostaju ispod radara. Zato mislim da smo jako umanjili broj civilnih žrtava u ovom ratu.“
BBC je ovako sažeo nalaze studije Ujedinjenih nacija o civilnim žrtvama u Avganistanu u prvoj polovini 2019: „Avganistanske i američke snage ubile su nekih 717 civila u poređenju s 531 civilom koje su ubili talibani… U vazdušnim napadima, koje su većinom izveli američki ratni avioni, ubijeno je 363 ljudi, među njima 89 dece, u prvih šest meseci ove godine.“
Tokom kratkog putovanja u Avganistan pre 10 godina posetio sam Peti odsek izbegličkog kampa Helmand na periferiji Kabula, gde sam upoznao sedmogodišnju devojčicu po imenu Guljuma. Ispričala mi je šta se dogodilo jednog jutra prethodne godine kad je spavala u svojoj kući u dolini Helmand na jugu Avganistana. Oko pet sati ujutru, američke vazdušne snage bacile su bombe. Neki članovi njene porodice su poginuli. Ona je izgubila ruku.
Guljuma je živela sa nekoliko stotina ljudi u improvizovanim šatorima u izbegličkom kampu. Hrana im je stizala sporadično. Guljumin otac Vakil Tavos Kan rekao mi je da retke donacije stižu od avganistanskih poslovnih ljudi, a mala pomoć od avganistanske vlade. Sjedinjene Države nisu nudile nikakvu pomoć. Poslednji put su Guljuma i njen otac bili u dodiru s američkom vladom onda kad su ih bombardovale njene vazdušne snage.
***
Kad su Šakira i Guljuma izgubile članove porodice zbog bombi koje su bile bačene zahvaljujući američkim poreskim obveznicima, njihovi najbliži nisu bili čak ni broj za Pentagon. Umesto toga, precizne procene su došle iz projekta Troškovi rata sa Univerziteta Braun, gde je procenjeno da je „broj direktno ubijenih ljudi u nasilju tokom ratova posle 11. septembra u Avganistanu, Pakistanu, Iraku, Siriji, Jemenu i drugde“ veći od 905 hiljada, a 45% od ubijenih su civili. „Nekoliko puta više ih je stradalo od posledica ratova – na primer, zbog gubitka vode, uništavanja kanalizacije i drugih infrastrukturnih problema, kao i od bolesti povezanih s ratom.“
Sve veće oslanjanje Amerike na vazdušne snage umesto na kopnenu vojsku promenilo je značenje pojma „biti u ratu“. Na primer, za samo tri meseca NATO bombardovanja Libije 2011. američka vlada, koja je predvodila celu operaciju, potrošila je milijardu dolara, a kasnije još mnogo više. Ali Obamina administracija insistirala je na tome da je odobrenje Kongresa nepotrebno, jer Sjedinjene Države zapravo nisu bile uključene u vojna „neprijateljstva“ – pošto u njima nije izgubio život nijedan Amerikanac.
Pravni savetnik Stejt departmenta Harold H. Koh, bivši dekan pravnog fakulteta na Univerzitetu Jejl, svedočio je na saslušanju senatskog Odbora za spoljne odnose gde je rekao da američke akcije u Libiji nisu povlačile „nikakvo kopneno prisustvo Sjedinjenih Država, a zasad ni američke žrtve“. Nije čak postojala ni „ozbiljnija pretnja američkim životima“. Ideja je bila da to i nije rat ako su Amerikanci iznad svega toga i ako ne ginu. U znak podrške Kohu, bivši kolega na Pravnom fakultetu Jejla, Akil Rid Amar, tvrdio je da Sjedinjene Države zaista nisu učestvovale u „neprijateljstvima“ u Libiji i da nije upotrebljena nijedna „vreća za tela“ američkih vojnika.
Deset godina kasnije, u govoru u Ujedinjenim nacijama u septembru 2021, ubrzo pošto su poslednji američki vojnici napustili Avganistan, predsednik Bajden je rekao: „Danas stojim ovde i prvi put za 20 godina Sjedinjene Države nisu u ratu.“ Drugim rečima, američki vojnici nisu ginuli u znatnom broju. Jedna od direktorki projekta Troškovi rata Ketrin Luc istakla je istog meseca da se američki angažman u vojnim akcijama „nastavlja u više od 80 zemalja“.
U nastojanju da uveri Amerikance u to da je povlačenje iz Avganistana stvar novog pozicioniranja, a ne odustajanja od upotrebe vojne moći, Bajden je hvalio „sposobnost da pratimo događaje iza horizonta, koja će nam omogućiti da uočimo sve direktne pretnje Sjedinjenim Državama u regionu i da odlučno delujemo ako se ukaže potreba“. Tokom četiri godine od tada, Bajdenova i Trampova administracija direktno su poslale bombardere i projektile iza mnogih horizonata, između ostalog u Jemen, Irak, Siriju, Somaliju i Iran.
Ne tako direktno, ali s užasnim trajnim posledicama, povećana vojna pomoć Sjedinjenih Država Izraelu omogućila je Izraelskim vazdušnim snagama da sistematski ubijaju palestinsku decu, žene i muškarce s industrijskom efikasnošću na kojoj bi im fašističke vođe iz 1930-ih i 1940-ih verovatno zavidele. U svakodnevnim užasima u Gazi još odjekuju bombe koje su pale na Gerniku. Ali razmere pokolja u Gazi mnogo su veće i surovije. Zločini se nastavljaju bez prestanka, a svet to gleda i ne reaguje.
Norman Solomon, TomDispatch, 28.08.2025.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 13.09.2025.
IZRAEL / PALESTINA
