U nadi da, za razliku od prethodnih godina, diskusije o visokom obrazovanju neće iščileti iz javnosti sa vraćanjem studenata u klupe, hoću da dam još jedan prilog debati o značenju transformacija visokog obrazovanja u Srbiji, ovaj put skrećući pažnju na motiv sve prisutniji u javnim diskusijama, koji, zajedno sa nekim kolegama, zovem „prizivanje države“.
Prizivanje države podrazumeva nemogućnost da se suoči sa, diskutuje o, i/ili nađe rešenje za, različite socijalne konflikte (legitimne i, moguće, neizbežne u svakom demokratskom a ne savršeno egalitarnom društvu). Poziv rektora Univerziteta u Beogradu da država reši problem studentske okupacije nekih fakuleta „milom ili silom“ predstavlja jedan, sada već čuven, primer takvog prizivanja; slično je i sa tekstom Vesne Miletić („Znanje je na ceni“, 01.11.2011). U drugom slučaju, međutim, prizivanje je znatno suptilnije, jer podrazumeva da pravo države da upravlja visokim obrazovanjem proizlazi iz njenih ekonomskih interesa; dakle, razlog zašto država (treba da) finansira visoko obrazovanje leži u potencijalnoj ekonomskoj isplativosti (upotrebljivosti) znanja koja studenti i studentkinje stiču. Iz ovoga obično sledi zaključak da je jedini način da država sredi „haos“ u visokom obrazovanju da definiše koji procenat i struktura visokoobrazovanog stanovništva je potreban za zadovoljavanje ekonomskih potreba, te da projektuje/finansira visoko obrazovanje u skladu sa time. Slično drugim zdravorazumskim argumentima, i ovaj je zavodljiv dovoljno da ga benevolentnih komentatori ili reformatori obrazovnih politika često usvajaju. Pokušaću, zato, da skrenem pažnju na neke od njegovih implikacija.
Ekonomizacija obrazovanja. Niko ne spori da obrazovanje ima ekonomsku i upotrebnu vrednost. Problem nastaje kada ta vrsta vrednosti dobija primat i potiskuje sve druge. Na primer, prilično očekivana posledica ekonomizacije (odnosno, u savremenoj formi, neoliberalizacije) obrazovanja je da se radikalno smanjuje ili prekida državno finansiranje za sve discipline koje ne doprinose direktno ekonomskom razvoju. Ovo je danas slučaj u Velikoj Britaniji, gde je gotovo potpuno ukinuto finansiranje za društvene i humanističke nauke. Državi su potrebni inženjeri, lekari, advokati, arhitekte, programeri, i poneki administrator; ali joj nisu potrebni filozofi, sociolozi, antropolozi, pesnici (osim za veličanje nacije), niti slobodni umetnici. Najmanje od svih su joj potrebni oni koji umeju da misle, pa u tom procesu mogu da dođu do zaključka da država stvari ne radi baš najbolje, te i da se pobune. Države tradicionalno nisu naklonjene pobunama, jer one koče ekonomski rast, naročito kada dovode u pitanje vladajući poredak. Stoga, najsigurnije za državu jeste da podržava i finansira samo obrazovanje koje direktno dovodi do ekonomskog razvoja, a da zaobiđe ili direktno potiskuje sve ostalo.
Usmereno obrazovanje. Takav eksperiment, međutim, već je postojao u SFRJ; zvao se usmereno obrazovanje. Podrazumevao je da se ljudi obrazuju za rad i uz rad, te da se time jednako zaustavi reprodukcija socijalnih nejednakosti u i kroz obrazovanje (koja je postojala uprkos „besklasnosti“ socijalističkog društva), rast nezaposlenosti i pad produktivnosti (oba već akutni problemi u tom trenutku), a pri tome i spreči ponavljanje studentskih protesta sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina. Jedino u čemu se (delimično) uspelo je poslednja stavka, jer je na ozbiljnije studentske proteste trebalo čekati do početka devedesetih. Glavni uzrok neuspeha usmerenog obrazovanja, međutim, nije bio u buržoaskom preziru prema svemu što ima predznak radničkog (naročito u obrazovanju), već u nemogućnosti da se, uprkos političkoj volji/pritisku i mnogobrojnim petogodišnjim planovima, zaista predvide ekonomski trendovi. Samim time, planiranje obrazovanja za potrebe fiktivne ekonomije nije moglo da urodi uspehom. Ukoliko nije uspelo u kontekstu (ipak) relativno planske privrede i ekonomije, kolika je verovatnoća da će dati dobre rezultate u kontekstu liberalizovanog tržišta?
Obrazovni intervencionizam. Čak i kad bi bilo moguće ponoviti eksperiment usmerenog obrazovanja, veći problem od verovatnoće neuspeha leži u pretpostavci da država – jedina – ima pravo da definiše ekonomske potrebe i da njima prilagođava visoko obrazovanje. Ta pretpostavka podrazumeva da vrhovna mudrost u planiranju obrazovanja leži u domenu državne administracije, te da bilo koja individua ili grupa sa strane tu nemaju šta da kažu (osim, možda, da pregovaraju o sitnicama). Taj pristup potpuno dezavuiše građansko društvo: sindikati, studentske organizacije, istraživački centri, i bilo ko drugi – jer obrazovanje je, zaista, problem svih nas – nemaju veću legitimnu osnovu da učestvuju u javnom dijalogu; obrazovanje postaje „pitanje dogovora“ između države i univerziteta, gotovo „interna stvar“. Najstrašnije, međutim, jeste to što je uloga univerziteta u ovom slučaju potpuno promenjena: od važnog socijalnog aktera univerzitet postaje pružalac usluga (service provider) za potrebe države, koja određuje prioritete, kontroliše kvalitet i nadgleda učinak. Studenti, kao što sam već napisala, u ovom slučaju postaju konzumenti – korisnici usluga, and so on, kako bi rekao Žižek.
Autonomija univerziteta počiva na ideji da država nije jedini izvor mudrosti kad je upravljanje visokim obrazovanjem u pitanju. U osnovi autonomije univerziteta je uverenje da univerzitet (to znači uprava, nastavno i administrativno osoblje, i studenti) imaju dovoljno znanja, volje i iskustva da demokratski upravljaju institucijama visokog obrazovanja. Znanje ne služi samo tome da bi se branila domovina; naprotiv, u prirodi znanja je da domovinu kritikuje i preispituje. Prizivanje državne intervencije u zemlji u kojoj je zakonom garantovana autonomija univerziteta bila ozbiljno ugrožena pre jedva malo više od deset godina, kao što je i napisala Vesna Rakić-Vodinelić („Najmanje moguće: ostavka rektora Kovačevića“, 30.10.2011), potencijalno je opasno. U krajnjoj liniji, kao što je napisao Dž. B. Šo, demokratija je instrument koji osigurava da ćemo imati onakvu vlast kakvu zaslužujemo. Demokratsko društvo koje prestane da se bori za autonomiju univerziteta može da zasluži da se o pitanjima visokog obrazovanja više ne razgovara i ne odlučuje na demokratski način.
Autorka je gostujuća istraživačica na Odeljenju za javne politike Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti. Istraživanjem i kritikom obrazovanja bavi se od 2001. godine, objavljuje stručne radove i analize, naročito na temu socijalnih i političkih implikacija transformacije visokog obrazovanja. Doktorirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Peščanik.net, 02.11.2011.