Jedan od najprisutnijih stereotipa o klasičnoj ruskoj književnosti je ubeđenje da su Tolstoj i Dostojevski antipodi. Naravno, kao i većina stereotipa, i ovaj ima ograničenu upotrebu. Dva pisca su doista u mnogočemu suprotstavljena, ali imaju i dosta zajedničkog. Da pomenem samo veze “pravog” života, kako ga autori shvataju, sa narodom i zemljom.

Pomenuti stereotip podržavaju kako književni, tako i vanknjiževni razlozi. Mihail Bahtin i nebrojeni slavisti “bahtinomani” (kao što su drugi “zavisnici” od Dostojevskog ili Tolstoja, tako se mnogi “drogiraju” bahtinskim idejama), ne sumnjaju u tezu da je Dostojevski primer polifonije u književnosti, dok je Tolstoj jednouman, monologičan autor. I to bi već bilo dovoljno da ih proglasimo antipodima. I današnji slovenofili su ubeđeni da je Dostojevski uzor, ali ne polifonije, nego najnedvosmislenijeg pravoslavnog proroka u predapokaliptična vremena (Justin Popović, autor knjige “Dostojevski o Evropi i slovenstvu”, novi prepodobni srpske Crkve ga je čak predlagao za kanonizaciju), dok je Tolstoj bio model preteče antihrista (ruska Crkva ga je izopštila i još uvek se pridržava te anateme). Dakle: antipodi i sa crkvene strane. Ali, ni jedno ni drugo “antipodstvo” nije samo po sebi razumljivo. Tek treba da otkrijemo šta znače i koliko važe.

Ovog puta bih se ograničio samo na jedno područje na kome možemo da upoređujemo stavove Tolstoja i Dostojevskog: na njihov odnos prema hrišćanstvu i, s tačke gledišta hrišćanstva, prema ratu. Ali, već će to biti previše. Jer – s obzirom na dva tako različita razumevanja hrišćanstva možemo se zapitati šta je uopšte hrišćanstvo i koliko su jedan ili drugi pisac, ili obojica, u pravu što se tiče njihovih shvatanja i očekivanja. I, odmah moramo priznati, da ne postoji jednostavan odgovor.

U mnoštvu doživljavanja i interpretacija fenomena ruskog pravoslavlja (“narodna vera”, monaška duhovnost “nesticatelja” Nila Sorskog, državotvorno pravoslavlje Josifa Volockog i njegovih sledbenika, hipertrofirana obrednost karakteristična za “staroverce”, ali i za zvaničnu Crkvu do naših dana),[1] prinuđeni smo da izaberemo model koji bi bio karakterističan, mada ne i jedini, za drugu polovinu devetnaestog veka. Pri izboru modela će nam pomoći činjenica da su oba pisca bila za njega vezana. Radi se, dakle, o čuvenom Optinskom manastiru, koji je u to vreme bio duhovni centar ruskog hrišćanstva. U Optini se razvilo poznato rusko “starčestvo”, način rada duhovnika ne samo sa monasima koji su im bili dodeljeni u dušebrižništvo, nego i sa poklonicima, “duhovnim čedima” iz svih slojeva ruskog društva. Naše pitanje će se suziti: ako je optinsko pravoslavlje “pravilno”, kakve su u poređenju s njim bile vera Tolstoja i Dostojevskog i njihov odnos prema ratu? (Opšta dogmatska “pravilnost” te vere ovde nije predmet našeg interesovanja, tim pre što je stvar, bar što se Tolstoja tiče, jasna: on nije krio svoje razilaženje sa praksom i dogmatikom Crkve.)

Ako bi se nekako mogla sažeti suština optinske duhovnosti, onda bi to bilo da su najuticajniji optinski starci – Amvrosije, Makarije, Lav, Josif – svi bili predstavnici filokalijskog pokreta, za koji je karakterističan individualni duhovni rad samog vernika, a pod rukovodstvom “duhovnog pastira”. Prvi korak u takvom radu je osvešćivanje ličnosti u pogledu stepena u kojem je ostvarila ili promašila “Božiji plan o sebi”, sopstvenu bogolikost. Krajnji cilj je ukloniti “nepodobni” balast, i uzgojiti bogoliku ličnost, ispunjenu ljubavlju. U pitanju je antropologija prema kojoj čoveka određuju njegove navike, dobre ili loše. Zadatak je oslobađati se loših i sticati i učvršćivati dobre. To postižemo upornim radom na sebi, vežbanjem (grčki: áskesis). Sredstva u tom radu su najčešće tradicionalna (molitveno pokajanje i smirenje), ali nas starci ponekad iznenade svojom nekonvencionalnošću, insistiranjem na apsolutnoj slobodi kao kriterijumu bogolikosti, stepenom poštovanja ličnosti drugoga.

Svoje viđenje ovog hrišćanskog modela, odnosno svoje viđenje duhovnog života, Lav Tolstoj je podrobno opisao u noveli “Otac Sergije”. U noveli nalazimo kraći opis optinskog starčestva iz koga se vidi da je pisac izbliza poznavao manastir. Poznato je da je u njemu bio najmanje šest puta, u razna vremena. Najpre je bio oduševljen svim što je doživeo, ali kasnije postaje sve oštriji kritičar. Posle posete manastiru 1877. godine pisao je o “mudrosti staraca, o duhovnoj snazi Amvrosija”. Devedesetih godina, međutim, nervira ga “bolesna” vera “jadnog” Amvrosija. Ali, kažu, da je istovremeno rekao i kako je “ovaj Amvrosije sasvim svet čovek”.[2] Na kraju ne čudi Tolstojeva tendencioznost u noveli, njegov kritički stav prema praksi i greškama, ali se u osnovi ipak vidi da zna šta je bio cilj starčevstva i gde su se krile opasnosti. Novela, doduše, opisuje pogrešno i neuspelo vođenje duše mladog iskušenika Sergija, zamenu unutrašnje borbe protiv strasti (u Sergijevom slučaju je ta strast gordost, sujeta, ambicioznost), postizanjem spoljašnjeg privida skromnosti i smirenja, monaškim karijerizmom.

Opisana je cela serija pogrešnih odluka, kako starca i mitropolita, tako i samog Sergija. Ali, greške su to što jesu upravo u poređenju sa normom. Ta norma se kod Tolstoja poklapa sa filokalijskim učenjem i na kraju ta norma i pobeđuje: posle teškog pada lažnog, a poštovanog “sveca” Sergija, ipak mu se otkrio put do interiorizovanog smirenja. Spoljašnja askeza i slava stečena pomoću nje su manje nego ništa; tiha anonimna askeza i rad na sebi su sve. Dakle, posle tolikih grešaka je shvatio da zavisi samo i isključivo od Božije volje i da se toj volji treba otvoriti. U Optini bi morali biti zadovoljni novelom, ako ne bi bilo škakljivih momenata sa katastrofalno pogrešnim duhovnim rukovođenjem mladog Sergija. Drugu kritiku bi još mogli i prihvatiti.

Ali, vreme nije bilo za zadovoljstvo. Tolstoj je novelu “Otac Sergije” napisao sredinom devedesetih godina, kada je već bio u žestokom sukobu s Crkvom. Novela je karakteristična za Tostojev tadašnji odnos prema hrišćanstvu. Pisac nije protiv Hrista, ali jeste protiv Crkve kao ljudske institucije, koja narodnu veru pogrešno usmerava i cinično zloupotrebljava. Pravih vernika u noveli skoro da nema. Zato njome defiluje celo rusko društvo, kao u najkošmarnijim snovima. Analiza sklonosti i motivacije većine “vernika”, hodočasnika, monaha, mitropolita je porazna. Svi su pogrešno motivisani, a najpogrešnije upravo predstavnici hijerarhije, koji jure za imovinom i počastima. I za Tolstoja postoji prava vera, vera u ljubav među ljudima, u smirenje i skromnost. Ali, tu veru ne uči Crkva. O tom svom razočarenju u Crkvu Tolstoj piše u autobiografskim spisima nastalim već 1881. (“Ispovest”): “Ti ljudi (misli se na sveštenstvo) su najveći nevernici, jer, ako je za njih vera sredstvo za postizanje bilo kakvih životnih ciljeva, onda to uopšte više nije vera.”[3]

Prava vera bi tek trebalo da bude rezultat religiozne reforme koju je želeo da sprovede sam pisac. U to vreme je preživljavao duboku duhovnu krizu, grozničavo je tražio, čitavu godinu pratio sva bogosluženja, proučavao crkvenu literaturu – i došao do zaključka da je sve zajedno velika prevara, da je Crkva odstupila od vere u Boga i od Duha ljubavi, nenasilja i čovekoljublja, i da je sve to zamenila grubim magijskim procedurama iza kojih stoji još samo sebičnost. Reforma, kako ju je zamislio Tolstoj, i koja je više moralna nego verska, dovela ga je u tako izrazit konflikt sa Crkvom, da je na kraju bio izopšten.

“U naše dane, Bog je zbog naših greha dopustio da se pojavio novi učitelj krive vere – grof Lav Tolstoj. U celom svetu čuveni pisac, Rus po rođenju… on je u nastupu svog gordog uma drsko ustao na Gospoda Boga i njegovog Isusa Hrista… i javno, pred svima se odrekao Matere koja ga je dojila i uzgajala, Pravoslavne Crkve… a talenat, kojim ga je Bog obdario upotrebio za to da među narodom širi učenje protiv Hrista i Crkve, kako bi u srcima ljudi uništio veru kojom su živeli i spasavali se naši preci…”[4]

Na proglas o izopštenju Tolstoj je odgovorio između ostalog: “Proglas je nepravedan, jer samo mene optužuje za neverovanje u to što je tamo navedeno, a istina je da ne samo brojni, nego i skoro svi obrazovani ljudi sve vreme zastupaju takvo neverovanje.” Da, optužbe kako ne veruje u Crkvu, u njene dogme i obrede, Tolstoj ne poriče. Ali zato kaže: “Verujem da je istinsko dobro za čoveka u tome da ispunjava volju Božiju, a da je volja Božija – da se ljudi međusobno vole i da jedni s drugima postupaju tako, kako bi želeli da se s njima postupa, kao što je rečeno u Jevanđelju; i da na tome počivaju Zakon i proroci. Verujem da je smisao života svakog čoveka samo u uzgajanju u sebi ljubavi, da ta ljubav svakog čoveka vodi ka sve većem i većem dobru. Da ta ljubav posle smrti daje utoliko veće dobro, ukoliko ju je više bilo u čoveku, a da zajedno s tim omogućuje Carstvo Božije u svetu, odnosno takav način života u kome bi sadašnji raskoli, prevare i nasilje bili zamenjeni slobodnom saglasnošću, istinom i bratskom ljubavlju. … Verujem da za uzrastanje u ljubavi postoji samo jedno sredstvo: molitva, ali ne zajednička molitva u crkvama, koju je Hristos upravo zabranio (Mt 6, 5-13), nego molitva za koju nam je uzor dao sam Hristos, molitva u samoći, koja obnavlja i učvršćuje svest o smislu sopstvenog života i o zavisnosti samo od Božije volje.”[5]

“Vjeruju” Tolstoja nije baš mnogo optinski, ali mu i ne protivreči. U pitanju je racionalizirana, moralizirana lična vera, a ne vera Crkve i ne vera u Crkvu. U kritici obreda Tolstoj je sitničav: ne shvata žanrovske osobine simboličkih tekstova, čita ih doslovno i onda se, naravno, zgražava. Jednostrano, polazeći od žanra neprimerenog čitanja, Crkvu je redukovao do apsurda, a onda je taj apsurd, naravno, odbacio, “jer je za njega istina milija od svega drugog”. (Pri tom treba da imamo na umu i činjenicu da je kritika konkretnih pojava unutar Crkve, njezine pretesne povezanosti s vlastima i nepravičnim društvenim redom, najčešće bila opravdana.)

Međutim, već je samo Sveto pismo, premda redukovano na “Propoved na Gori” i Dekalog, omogućilo da zauzme jasan stav prema ratu. Naime, Tolstoj je postao poznat kao propovednik nenasilja, mira, kao principijelan i veoma aktivan pacifista. Sam je napisao i dao da se štampa mnogo propagandne literature protiv rata. Možda je sve to još ponajbolje sažetu u njegovom odgovoru na izopštenje:

“Hristovo učenje se ne ogleda ni u /svešteničkom/ mađijanju, niti u molebnima, svećama, ikonama –nego u tome da ljudi vole jedan drugog, da ne uzvraćaju zlom za zlo, da ne osuđuju i ne ubijaju jedan drugog. Ali, ako to neko pokuša ljudima da kaže, odmah ga dočekaju protesti onih koji od dosadašnje prevare imaju koristi. Ovi javno, s neverovatnom drskošću, govore u crkvama, štampaju po knjigama, časopisima i svojim veronaukama, da Hristos nikada nije zabranjivao davanje zakletve (vojne), da nije zabranjivao ubistva (smrtna kazna, ratovi) i da su učenje i nesuprotstavljanju zlu zlom sa satanskom lukavošću izmislili Hristovi neprijatelji (reči Amvrosija, harkovskog vladike).”

Tolstoj se jednostavno poziva na Hristove reči. Tolstojevi oponenti su po tom pitanju bili prinuđeni da razvijaju više ili manje složenu i posrednu argumentaciju (ne govorim o uspešnosti te argumentacije, nego o njenom tipu). Najčešće su opravdavanje ratova i nasilja gradili po modelu koji je sredinom devetnaestog veka predložio moskovski mitropolit Filaret (Drozdov): Hristos je, doduše, zapovedio da volimo svoje neprijatelje, to je tačno, ali to znači voleti svoje neprijatelje sensu stricto. Dakle, “voli svoje lične neprijatelje, ali se bori protiv neprijatelja Države i naroda, a mrzi neprijatelje Crkve i Boga!” To je poluzvanična doktrina ruske Crkve o pacifizmu, koji vidimo, naprimer, u nastupu Jovana Kronštatskog povodom ruskog poraza u ratu protiv Japana 1905. Za poraz je, navodno, kriv baš Tolstoj: “Zašto nedavno nismo bili u stanju da pobedimo protivnike-pagane, uprkos osvedočenoj hrabrosti naše vojske? Kažimo bez uvijanja: zato što ne verujemo u Boga, zbog opšteg pada morala i zbog besmislenog tolstojevskog učenja “ne protiviti se zlu”. Zbog tog učenja je pao Port-Artur i ratni brodovi su se predali sa celokupnom opremom.”[6]

Karakteristična je još polemika koju je Tolstoj izazvao svojim stavom protiv ruskog angažovanja u ratu između Srbije i Turske, povodom i posle Hercegovačkog ustanka 1875-76. Ali, o tome ćemo nešto kasnije.

Kao pisac, Dostojevski je bio izuzetno precizan. Njegovi opisi Peterburga su takvi da još uvek možemo pronaći stanove nekih junaka, jer su čak i stepenice do vrata brižljivo prebrojane. Za tu vrstu tačnosti su verovatno bile dovoljne dve, premda kratke, posete Optini. Teže je odgovoriti na pitanje koliko je starac Zosima veran svom modelu – Amvrosiju, i koliko se piščevo shvatanje hrišćanskog života poklapa sa “Dobrotoljubijem”, osnovnom knjigom optinskog monaštva. Jer, između ostalog, ne radi se o jednostavnom prepisivanju modela, nego o stvaralačkom radu. Autori koje je Dostojevski koristio pri oblikovanju svojih junaka su: Isak Sirin, Tihon Zadonski, Nil Sorski, Jovan Damaskin… Znamo da su u njegovoj biblioteci bili “Žitije optinskog starca Lava”, “Žitije Serafima Sarovskog”, “Istorijski opis Kozeljskog Optinskog manastira”. Ali, sve te izvore autor koristi slobodno i dobija – neočekivane rezultate.

I kakva je vera Zosime-Dostojevskog? Već smo rekli da je za optinsku duhovnost veliki značaj imala askeza, vežbanje u vrlini. Kod Dostojevskog-Zosime je u odnosu na askezu daleko istaknutija uloga volje (moralnog znanja). Glavna je volja, glavna je odluka. Napor koji je potreban da bi se u životu postigla promena ostao je van vidokruga. “Raj se krije u svakom od nas; vidite, i u meni se sada skriva raj i ako samo budem hteo, već sutra će za mene istinski nastati i trajaće celog mog života” (Braća Karamazovi, II-119).[7] Ovo govori tajanstveni gost Zosime, a sam Zosima to ponavlja nekoliko stranica dalje, tik pred svojom smrću, kao neku vrstu zaveštanja. Ako je zaista tako, ako je zaista dovoljno da se rešimo, onda nikakvo vežbanje u vrlini, tvrdi rad na sebi, nisu potrebni. U ovoj perspektivi nema zla koje bi imalo ontološku težinu i inerciju koja uzrokuje uvek novi pad. Sve počiva na prvobitnom izboru između dobra i zla.

Leontjev, pisac koji je svoj život završio kao monah, nazvao je takvo viđenje “ružičastim hrišćanstvom”, i pokušao da dokaže Dostojevskom da su dobro i ljubav na kraju puta, a da je život neprestana borba, patnja i napredovanje u pokajanju i strahu Božijem, i tek kroz to – napredovanje ka slobodi i ljubavi. Asketski uvežban čovek, kada se “odluči” za dobro, teže pada natrag u nedobru svakodnevicu, nego oduševljenko koji nema nikakvog iskustva u borbi protiv sopstvenog zla. Najbolja odluka, ako je ne prati ojačanost volje (a ojačanosti bez vežbanja nema, samo pokušajte bez pripreme, naprasno, da se oslobodite bilo koje strasti), brzo se pretvara u žalosno vrludanje između “greha” i kajanja, u skoro besmislenu “ružnu beskonačnost” ponavljanja jednog i drugog.

Takav kolebljiv čovek je sam duhovno pasivan, potreban mu je drugi, naprimer “sveti starac”, ne bi li ga izvukao iz blata, a sam neće mnogo učiniti, osim što će se mlako “pokajati” u potoku krokodilskih suza. Na ovaj model nas podseća Dimitrije Karamazov, a takav je, po Dostojevskom, njegov obožavani ruski narod: (Aljoša) “je suviše dobro razumeo da smirena duša jednostavnog ruskog čoveka, izmučena patnjom i mukama, a još više svakodnevnom krivicom i svakidašnjim grehom, kako svojim, tako i grehom celog sveta, ne zna za jaču potrebu i utehu osim te, da pronađe svetinju ili sveca i da padne predanj i pokloni mu se. Ako je među nama greh, krivica i iskušenje, zato ipak ovde ili tamo postoji neki sveti, neki viši čovek; zato je kod njega istina, zato je on poznaje; to znači da istina na zemlji neće umreti i da će stoga doći i k nama i da će zavladati u celom svetu. Aljoša je znao da upravo tako misli i oseća ruski narod; shvatao je to, a o tome da je baš starac taj svetac, taj čuvar Božije pravde u očima naroda – o tome samo nije ni najmanje sumnjao” (I – 39).

U romanu se mnogo govori o posebnom ruskom putu; da je to narod, drukčiji od ostalih, prijemčiviji za sveto, mekši i bolji, narod koji još uvek ima savest, čega u Zapadnoj Evropi više nema… “Naš narod je blagostan i pun zahvalnosti.” “Bog će spasiti svoje ljude, jer je Rusija velika u svome smirenju.” “Sa Istoka će zasijati zvezda” (koja će spasti čovečanstvo) (II – 108, 136, 132).

Na zapadu se Crkva izgubila u državi, postala je njezin nevažan deo, “to je Rim i njegove žudnje, to je treće iskušenje đavolovo” … “prema ruskom shvatanju i verovanju ne radi se o tome da Crkva treba da se preporodi kao država, prelazeći iz niže u viši oblik, nego naprotiv, država na kraju treba da se udostoji da postane Crkva, ništa manje od toga, i neka tako bude, neka bude!” … I još jednom: “sa Istoka će zasijati ta zvezda.” Prvi put je tu rečenicu izgovorio Zosima, drugi put otac Pajsije, i ona deluja kao refren koji odjekuje u duši autora romana (I – 79, 81, 82). Rusija je drukčija, jer i “ruski zločinci još uvek veruju”, a utoliko više narod, za koji je najveća kazna – osećanje sopstvene krivice, delovanje savesti. Zosima: “Premda je prost (ruski) čovek razuzdan i ne može se odreći prljavog greha, on je ipak svestan da je njegov smrdljivi greh proklet od Boga i da čini zlo kada greši” (I – 82, II – 135). Ali, čak i ako nije baš tako, jednog će dana biti, jer treba verovati – u narod.

“Ko je stekao veru u narod Božiji ugledaće i njegovu svetost, iako do tada uopšte nije verovao u nju. Jedino narod i njegova buduća duhovna snaga mogu da preobrate bogataše koji su se odvojili od rodne zemlje.” Taj ruski narod će ostvariti Carstvo Hristovo na zemlji i svi će biti jednaki, i svi će voleti jedan drugog… (I – 39, II – 108).

Vera Dostojevskog-Zosime je donekle slična Tolstojevoj: to je vera u zajednicu onih koji vole jedni druge. Ta zajednica je neka vrsta raja, u kome su svi čvrsto povezani međusobno i “stide se ako od života imaju više nego drugi”. Ali, i razlike su vidne. Najveće izopačenje duhovnog života je “usamljenost”. Premda je s tim ciljan egoizam, Dostojevski sistematski koristi reči “pojedinac”, “razdvajanje sebe od drugih”, “usamljenost” (II – 120, 133-136). To nije slučajno.

Kada se radi o vrednovanju pojedinca i kolektiva (naroda), kod Dostojevskog je vaga jako nagnuta na stranu kolektiva. Pojedinac, čak i sveti starci “na kojima svet počiva”, važe samo u odnosu prema kolektivu. Temelj duhovnog života je kolektivne prirode, kolektiv sve pobeđuje i pokriva: greh nekoga svetošću drugoga, slabu molitvu kolektivnom molitvom u crkvi.

U ruskom isihazmu, isto kao i u vizantijskom, bar s molitvom stvari stoje drukčije. Najefikasnija je molitva “u podrumu” (zanimljivo, to naglašava Tolstoj). Tamo gde se čovek, kada se zatvori i odvoji od utcaja spoljašnjih događaja i osećaja, očisti i obračuna najpre sa samim sobom, a tek onda stupa u područje javnog delovanja, postaje dobročinilac, za sobom vuče kolektiv. Bez drugog je prvo jalovo, ljubav bez dela je sumnjiva. A drugo bez prvog je nepostojano. Pred Bogom stoje pojedinci, a ne kolektivi: svako odgovara za svoja dela (to da se zauzima za druge može te druge samo podsticati na njihov napor, ali im ne oduzima njihovu odgovornost). Carstvo Božije nije kolektivna činjenica jednog, inače grešnog, naroda. Ono nije na zemlji i u njega ulaze pojedinci – a ne kolektivi.

Vladimir Solovjov, saputnik Dostojevskog prilikom posete starcu Amvrosiju, ovako opisuje taj događaj (njegove reči nam prenosi zajednički prijatelj Stahejev): “Fjodor Mihajlovič Dostojevski nije mogao dugo i strpljivo da sluša reči starog shimnika (Amvrosija), sam je govorio više nego on, uzbuđivao se, žustro protestovao, razvijao i objašnjavao smisao sopstvenih reči, tako da se – a da sam to nije primetio – iz čoveka koji je došao da sluša dušespasiteljne reči starca pretvorio u pravog učitelja.”[8] Zanimljivo.

Možda je još zanimljivije to da Crkva uopšte nije tematizovala razilaženje između učenja Amvrosija i Zosime-Dostojevskog. Tolstojeva odstupanja od predanja su joj veoma smetala, a odstupanja Dostojevskog ni najmanje. Tome se može čuditi samo neko ko je uveren kako je Crkva uvek i u svemu verna čuvarka monolitnog predanja i apsolutno nepromenjivog učenja. Ali, već učenje Amvrosija i prvih optinskih staraca nije bilo učenje celokupne ruske Crkve. Druge aspekte su razvijali drugi ljudi: već pomenuti Filaret Moskovski i Jovan Krinštatski, pa još mladi prijatelj Dostojevskog, kasniji mitropolit Antonije Hrapovicki i mnogi drugi. I ne na poslednjem mestu oberprokuror Sinoda Pobedonoscev. Ovi ljudi su razvijali drugi oblik pravoslavlja, koji se isto toliko pozivao na Hrista i na bratstvo među ljudima i narodima, ali je kao sredstvo ostvarenja umesto askeze, duhovnog vežbanja, naglašavao narod i državu.

Duhovno vođstvo je u tom obliku zaista postajalo kolektivni čin, kao što ga je video Dostojevski, a vođeni nisu bili pojedinci, nego udruženja, naprimer “Savez ruskog naroda” ili “Savez arhanđela Mihaila”, bolje poznati kao černosotinske organizacije. Rozanov je jednom rekao da bi Dostojevski, kad bi dočekao dvadeseti vek, sigurno bio među ideolozima “Saveza ruskog naroda”.[9]

Slovenofilstvo kakvo Dostojevski razvija u “Puškinskom govoru”, postajalo je sve više evroazijsko. Novi ideolozi slovenofilstva se, kao i Dostojevski, pozivaju se na “ruski narod, koji je jedini sačuvao Hristov lik”. Nikome više ne smeta da je taj Hristov lik iz dana u dan sve više udaljen od filokalijskog. Prubližavaju se revolucija, ratovi, katastrofa. Askeza, dobrotoljubije, s njim nenasilje, pacifizam, nisu više poželjni. Došlo je vreme za delovanje, a ne za podmetanje drugog obraza, ne za tolstojevsko nesuprotstavljanje nasilju nasiljem. Ruski narod će Hristu služiti i za njega se žrtvovati – u ratu.

Sve do sada smo ekspoziciju pogleda Dostojevskog na hrišćanstvo pratili uz navode iz “Braće Karamazovih”. Ali, greše svi koji bi hteli da razdvoje Dostojevskog-pisca od Dostojevskog-publiciste. Potpuno iste tvrdnje i shvatanja kao u romanu nalazimo i u “Piščevom dnevniku”. Pogledajmo neke od njih.

“Ponavljam, ne sudite o ruskom narodu po onim gadostima koje on tako često pravi, nego po onim velikim i svetim stvarima za kojima on i u samoj gadosti svojoj stalno uzdiše. Pa ni svi u narodu nisu gadovi, postoje upravo sveti ljudi, i još kakvi: sami svetle i svima nama put osvetljavaju!” (P. d. I – 246). “Rusija… u sebi nosi blago koga nigde više nema – pravoslavlje… ona je čuvar Hristove istine, ali prave istine, pravog Hristovog lika koji je u svim drugim veroispovestima i svim drugim narodima bio izbledeo” (I – 316). “Ja tvrdim da je naš narod odavno posvećen, pošto je svim bićem prihvatio Hrista i njegovo učenje” (II – 301). “U ruskom hrišćanstvu, zapravo, uopšte nema misticizma, u njemu je samo čovekoljublje, samo Hristov lik” (I – 389).

“To je verovatno njegova osobina kao slovenskog naroda, da mu se kroz patnje diže moral, da politički jača kad je ugnjeten i da se u ropstvu i poniženju ujedinjuje u ljubavi i Hristovoj istini. … Eto, to je shvatila naša najviša inteligencija i svim srcem je prihvatila ovu želju naroda, a kad ju je prihvatila, odjednom je osetila da se s njim sjedinila” (I – 362). /Kada bi spahinica Korobočka iznenada postala prava hrišćanka/ pređašnja gospodarica i pređašnji rob nestali bi kao magla na suncu i pojavili bi se potpuno novi ljudi, u potpuno novim međusobnim odnosima kakvih ranije nije bilo” (II – 315). “Izgubljeni Hristov lik sačuvao se u svoj svetlosti svoje čistote u pravoslavlju. Sa Istoka će odjeknuti nova reč svetu, reč koja će možda ponovo spasti evropsko čovečanstvo… Ali za takvu misiju Rusiji je potreban Konstantinopolj” (II- 246).

Bez ovog pominjanja Konstantinopolja uz najbolju volju ne možemo da razlikujemo Dostojevskog-pisca od Dostojevskog-publiciste. Po stilu, po tonalitetu, sve ove rečenice bismo mogli preneti u roman, i niko to ne bi ni primetio. O, i Konstantinopolj bi se u istom obliku kao i u “Dnevniku” sigurno pojavio i u “Karamazovima”, ako bi se tamo bar malo govorilo o slovenskom pitanju. Nije se govorilo, ali to uopšte ne znači da u romanima Dostojevskog “publicističke” teme nisu često prisutne.

Ne budimo nepravedni prema autoru. Njegova književnost nije “čista umetnost”, nije namenjena razbijanju dosade, nevinoj i naivnoj zabavi. Autor je suviše dobro znao šta njome želi da postigne, a znao je i da se izrazi. Analogne navode bismo mogli da uzmemo i iz autorovih ličnih pisama. Recimo iz pisma V. S. Solovjovu od 16. 06. 1876.: “Još nikada u svojim delima nisam sebi dozvoljavao da neka svoja uverenja dovedem do kraja, da kažem svoju poslednju reč.” Ova poslednja reč se odnosi na junski dnevnik, na Srbe i Crnogotce, na Konstantinipolj, na Hristovu istinu, koju još jedino čuva pravoslavlje. Ista sadržina se tako preselila u treći, intimni književni žanr, jako daleko od svake polifonije.

Pominjanje Konstantinopolja lepo pokazuje u kom pravcu se razvijalo slovenofilstvo, a paralelno s njim i zvanično rusko pravoslavlje kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Osnova svemu je po Dostojevskom “neukaljano hrišćanstvo” ruskog naroda, njegova “svečovečnost” i predanost “bratstvu svih naroda”, spremnost da “svima služi” – na “spasenje svih”. Konkretno, taj narod najpre mora rešiti istočno pitanje. A kada vidi rusku nesebičnost i Evropa će se možda pokajati i prihvatiti ponuđenu bratsku ruku. To će biti “svetlost sa Istoka”, to će biti “nova reč” koju će čovečanstvu objaviti ruski narod.

Da će Rusija pre toga morati da zauzme more, kako bi mogla na njemu da “dočeka Englesku” – samo je sporedna pojava. Značajno, zaista značajno, je svečovečansko bratstvo. Istočno pitanje će biti rešeno, došlo je vreme za to. A za njim i sva druga pitanja! Dolazi epoha raja na zemlji!

A za sada rešavamo pitanje Srba i Bugara. Rusija 1876. godine šalje u Srbiju generala Černjajeva. Slovenofili su se veoma angažovali pri prikupljanju pomoći, regrutovanju dobrovoljaca. Veliki deo “Piščevog dnevnika” za 1876. i 1877. posvećen je tome. Dostojevski objašnjava, ubeđuje, čiste savesti sam u rat šalje ljude (na primer studentkinju koja mu je došla po savet). I pri tom zna da radi u saglasnosti sa svojim narodom, svojom verom, svojom Crkvom.

Jula 1877. je izašlo poslednje, osmo poglavlje Tolstojeve “Ane Karenjine”. Znamo, Tolstoj nije polifonični pisac, kod njega je sve jednako, pisac i publicista se ne razlikuju, zato o istočnom pitanju i o ratu u Srbiji, o dobrovoljcima i o organizatorima kampanje piše direktno u romanu i tamo iznosi svoje mišljenje. Pažnju Tolstoja, odnosno njegovog junaka Levina, privukao je narodni pokret od kojeg Dostojevski tako mnogo očekuje. Ali ga je Tolstoj-Levin video u sasvim drugom svetlu. Levinov brat i njegov prijatelj Katavasov putuju k Levinu istim vozom u kome su i dobrovoljci namenjeni u Srbiju. Levinov brat, Sergej Ivanovič, video je i “priznavao da su po novinama štampali mnogo toga preteranog i nepotrebnog, sa namerom da privuku pažnju i nadviču druge.

On je video da su se u tom opštem pokretu društva u prve redove probili, i da su vikali glasnije od drugih, neuspeli i uvređeni ljudi: zapovednici bez vojske, ministri bez ministarstava, novinari bez novina, vođe stranaka bez članstva. Bilo mu je jasno da u svemu tome ima mnogo toga lakomislenog i smešnog; ali je takođe video i priznavao nesumnjivo i sve veće oduševljenje koje je objedinjavalo sve slojeve društva, i to nije bilo moguće ne podržati” (A. K. II- 362). Prijatelj Katavasov je za vreme vožnje razgovarao sa dobrovoljcima. Sličan utisak: neuspeli, nepotrebni, izgubljeni ljudi. Ipak, “znajući iz iskustva da je pri sadašnjem raspoloženju društva opasno pokazivati mišljenje suprotno opštem, a posebno osuđivati dobrovoljce…

Katavasov je licemerno ispričao Sergeju Ivanoviču to što je video i čuo, odnosno, da su dobrovoljci sjajni momci” (367-8). Kad su putnici već bili kod Levina, za stolom se rasplamsala debata o ratu. Ona dvojca su hvalila opšte raspoloženje. Njihovi argumenti su po sadržaju i kvalitetu vrlo slični viđenju Dostojevskog o ratu i njegovim uzrocima (patnje porobljene slovenske braće i tome slično – što nikako ne smemo shvatiti kao Tolstojev pokušaj polifonije, premda zna da bude ubedljivo). Ali, Levina udaljena patnja nije dirnula. “Ja mislim ovako: rat je s jedne strane tako zverska, surova i strašna stvar da niko, i tu uopšte još ne govorim o hrišćanima, ne može na sebe preuzeti odgovornost za njegovo otpočinjanje” (379). Taj pokret naroda, “obradovanog ratom” (izraz Dostojevskog), ne može biti ništa drugo do “veštački izazvana histerija”.

Stotine dobrovoljaca ništa ne dokazuju. “Među osamdeset miliona ljudi uvek će se naći ne nekoliko stotina, kao sada, nego nekoliko desetina hiljada takvih, koji su izgubili društveni položaj i ugled, koji nemaju šta da rade, koji su uvek spremni – u bandu Pugačova, u Hivu, u Srbiju…” (399-400). Levin “nije mogao pristati na to da ljudi poput njegovog brata, na osnovu toga što su im napričale stotine dobrovoljaca-hvalisavaca, mogu da kažu kako u svojim novinama izražavaju volju i misao naroda, i to takvu misao koja se izražava u osveti i ubistvima. On sam … je jasno znao da se opšte dobro može postići samo ako ispunjavaš onaj zakon o osnovnoj dobroti, koji je dat svakom čoveku – pa zato nije mogao želeti rat…” (402) … “Svi ti argumenti o značaju slovenskog elementa u kosmičkoj istoriji činili su mu se beznačajni” (402).

Dostojevski je odmah reagovao, već u “Piščevom dnevniku” za juli-avgust 1877. Nimalo čudno, budući da se mogao prepoznati među opisanim ratnim agitatorima. A čak i da nije bio lično povređen, to ga se ticalo. Uprkos poštovanju koje je Dostojevski osećao prema Tolstoju i koje čak ni u tom dnevničkom odlomku nije krio, on nije mogao dozvoliti da se napadaju njegove osnovne vrednosti. Zapisao je: “On pokušava da narodu oduzme to što je narodu najdragocenije, da mu oduzme najveći smisao njegovog života. … Činjenica da takav pisac tako piše je tužna. Tužna za budućnost.” (Na koji način je tužna, posle trideset godina je objasnio Jovan Kronštatski: zbog takvih kao što je Tolstoj Rusija gubi ratove.)

Dva pisca su se sučelila kao protivnici, ali ne na području književnosti. Nisu u pitanju bili različiti književni postupci i estetski nazori, monologičnost ili polifonija, nego različita gledanja na rat, na Hristovo učenje i na smisao hrišćanskog života, na smisao života uopšte. Crkva je među piscima izabrala “svoga”. Da li je birala među pogledima na smisao života i rat? Moramo li birati i mi?

Ali, stavove o večitim pitanjima u suštini svako gradi sam, pa i mi s vama.

 
Peščanik.net, 20.04.2008.

———–    

  1. Kartašov, Očerki po istorii russkoj cerkvi, Pariž, 1959.
  2. Koncevič, Optina pustinj i ee vremja, Jordanvile, 1970.
  3. L. N. Tolstoj, Polnoe sobranie sočinenij, M. 1952.
  4. “Cerkovnie vedomosti”, 24. fev. 1901.
  5. L. N. Tolstoj, Polnoe sobranie sočinenij, t. 34.
  6. Sv. Ioann Kronštatski, “Novie groznie slova”, Moskva 1993, s. 88.
  7. F. M. Dostojevski, Polnoe sobranie sočinenij, Leningrad 1988. “Braća Karamazovi” (B. K.), Beograd ????, “Piščev dnevnik” I in II, (P.d.) Beograd 1981.
  8. Po: Koncevič, isto.
  9. Po: Vadim Kožinov: “Rosija vek XX (1901 – 1931) – kto takie černosotenci.”, Moskva 2002.

Leave a Reply