Funkcijom protiv otmičara

Nekadašnji niški advokat Tomislav Stojković, danas sudija Ustavnog suda Srbije, 1999. učestvovao je u otmici kosovskog advokata Tekija Bokšija i bio kurir u transferu novca za otkup Bokšijeve glave od porodice Bokši do otmičara, saopštio je Fond za humanitarno pravo koji je u februaru prošle godine podneo i inicijativu za razrešenje Stojkovića i krivičnu prijavu protiv njega. Srbijanska javnost ostala je nema i gotovo nedelju dana nakon objavljivanja detalja otmice i iznude, a nisu se oglasile Nata Mesarović, predsednica Visokog kasacionog suda i Snežana Malović, doskorašnja ministarka pravde, koje su od direktorke Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić čule za ovu epizodu neposredno po podnošenju inicijative i zamolile je da ništa ne iznosi u javnost, jer će, navodno, institucije raditi svoj posao.

Inicijativa je podneta u februaru 2011. i dosad nije bilo nagoveštaja da će se sudija  suočiti sa odgovornošću za teško krivično delo, jer se navodi FHP ne završavaju samo na kurirskom poslu advokata Stojkovića.

U inicijativi FHP se ističe da je “Stojković organizovao i sudelovao u izvršenju otmice i iznudi otkupnine” od sto hiljada nemačkih maraka koju je lično preuzeo od žene otetog advokata. Otmica je obavljena filmski, na putu Beograd – Sremska Mitrovica. Bokšija, koji je pošao u posetu Albancima u sremskomitrovačkom zatvoru koje je zastupao, izvele su osobe iz “Mercedesa” sa policijskim tablicama, pokazujući policijske legitimacije i značke, i prinudile da pođe s njima. Vratili su se u Beograd i u privatnom zatvoru, garsonjeri u Ulici Gandijevoj, broj 158, rekli Bokšiju da je cena za otkup njegove glave 500.000 maraka. Sledećih 13 dana Bokši je proveo u kupatilu, ruku vezanih lisicama.

Početak je bio ubedljiv, nekoliko udaraca u lice od kojih je prokrvario i psovke, “ J…. ti majku šiptarsku, meni su muslimani u Bosni ubili ćerku!”. Otmičar koji je govorio ijekavski tukao je Bokšija i narednih nekoliko dana.

Bokšijeva porodica prikupljala je novac za otkup i, u strahu za njegov život, slučaj prijavila Unmik policiji. Fond za humanitarno pravo prijavio je otmicu beogradskom SUP-u. Sudbina Bokšija bila je neizvesna, ali ne i razlog otmice. Srbijansko pravosuđe obračunavalo se sa stotinama Albanaca pokupljenih sa Kosova, koji su, uglavnom, bili optuženi za terorizam, većina bez ikakvih dokaza, uviđaja, policijske istrage, bez imena njihovih navodnih žrtava. Ubačeni su u koruptivno – iznuđivačku mašinu, zaprećeno im da će dobiti drakonske kazne i da boravak među Srbima robijašima neće preživeti. Advokati koji su im dodeljivani za branioce obećavali su, za desetine hiljada maraka, manje zatvorske kazne, čak i oslobađanje.

U takav milje nije se uklapao ugledni kosovski advokat Teki Bokši, Albanac iz Đakovice, koji je zatvorene Albance, u ime FHP, zastupao besplatno, održavajući i vezu sa njihovom rodbinom. Remetio je sklad, neposredno nakon pobede na Kosovu, u kojoj je moralo da bude i zarobljenika (uglavnom seljaka kojima je podmetano oružje), koji će biti izvedeni pred lice pravde, ali će im pre toga biti iznuđena i poslednja marka. Deo koruptivnog lanca bio je, ispostaviće se, i današnji sudija Ustavnog suda Srbije, niški advokat Tomislav Stojković.

“Bio je branilac u više od 400 krivičnih predmeta od čega se više od 100 tiče materije terorizma i ugrožavanja teritorijalnog integriteta SRJ i Državne zajednice SCG”, stoji u njegovoj biografiji koju je objavio “Blic”, 6. jula 2010 – ali ne i u zvaničnoj, na sajtu Ustavnog suda.

Stojković je bio otmičarski oficir za vezu, a možda i nešto više u toj državnoj, policijskoj hijerarhiji; ubeđivao je Bokšijevu ženu Hamijetu Bokši da je minimum za otkup glave sto hiljada maraka, o čemu postoji i audio zapis. Konačno, na graničnom prelazu Merdare uzeo je od nje novac, sve zbog humanosti, bojazni za sudbinu Bokšija kojeg nije poznavao.

Nakon isplate, otmičari su oslobodili Bokšija, a dan kasnije u prostorije Fonda za humanitarno pravo došao je Tomislav Stojković, da ga odveze do granice. Tu je, obraćajući se Bokšiju u prisustvu direktorke FHP Nataše Kandić, izgovorio rečenicu koja razotkriva sve nepoznanice u vezi sa otmicom, ali i funkcionisanjem režimskog represivnog aparata: “Ne brini za pare. Ti imaš ove Đakovčane u zatvoru, ti ih meni upućuj. Ja ću im uzeti po dve hiljade maraka. Njih ima 150, polovinu novca ću dati tebi i biće sve u redu”.

Istraga koju je, nakon otmice, po prijavi FHP, otvorio beogradski SUP, nije dala nikakve rezultate; Teki Bokši je dao izjavu sa detaljnim opisima otmičara i lokacijom stana. Od inspektora Gorana Stupara i Jadranka Petkovića čuo je da imaju dosije sa izjavama svedoka, ali i to da je Nataša Kandić omela istragu iznoseći slučaj u javnost. O rezultatima istrage, ako je zaista vođena, niko van državnih struktura nije obavešten. Drugu istragu počelo je Tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala; glavni tužilac Miljko Radisavljević dobio je u aprilu prošle godine od Bokšija audio snimak razgovora Hamijete Bokši i Tomislava Stojkovića. Od tada se nije javljao Bokšiju. Ovde se postavlja pitanje kada su Nata Mesarović i Snežana Malović obavestile Tužilaštvo o otmici u kojoj je učestvovao sudija Stojković.

Pitanja, naravno, ima napretek, ali su i neki odgovori izvesni: državna banda otela je Albanca koji je pred srbijanskim sudovima branio svoje sunarodnike od besmislenih optužbi i nemilosrdnog koruptivnog mehanizma. Tu su i ostali, neizbežni zajednički imenitelji, ornamenti zlikovačkog državnog rukopisa: nasilje, bahatost, obračun sa etnički nepoželjnim pojedincem i zajednicom.

Isti su rukopis ostavili i napadači na advokata JUKOM-a Husniju Bitića, Albanca iz Zemuna koga su 16. marta 2000. četvorica bandita pretukla u hodniku njegove zgrade. Drškom pištolja polomili su mu lobanju i samo je srećom ostao živ. Bitić je zastupao Albance u nadrealnom procesu pred prokupačkim Okružnim sudom u kojem je predsednik Suda Branislav Niketić izrekao dvanaestorici optuženih Albanaca kaznu od po 14 godina zatvora, bez zamaranja individualizacijom krivice. “Gospodo, postoji sud potrebe i sud zakona. Vama sada sudi sud potrebe – da budete i bez krivice osuđeni”, zaključio je Bitić svoju završnu reč na albanskom jeziku, obraćajući se samo svojim branjenicima. U ovdašnjim sudnicama nije više govorio, živi u Londonu.

I Bokši i Bitić bili su, po presudama srbijanskog pravosuđa, neuspešni advokati, njihovi klijenti uknjižili su ukupno stotine godina robije, za razliku od branjenika uspešnih i ambicioznih, iznudama veštih fiškala koji su mislili na budućnost, karijeru. Presude izrečene klijentima ove dvojice obarane su, ili, na kraju, anulirane amnestijom. Njihovi branjenici su dotad temeljno opljačkani, te se i pravosuđe, uz vojsku i policiju, dokopalo kosovskog patriotskog kolača. Neko solidnih para, a neko i udobnih nameštenja.

Sezona godišnjih odmora je, neko će i u inostranstvo. Možda bi bilo dobro da, po zamišljenoj dinamici Nate Mesarović i Snežane Malović, malo sačekamo, da ne raspričavamo, naš ormar, naši leševi. Jer, mogla bi da pukne bruka…

Peščanik.net, 29.07.2012.