Najnoviji izveštaji o situaciji u Grčkoj su zastrašujući. Može se samo zamisliti kakvim su patnjama Grci izloženi. Još je gore to što je nemoguće sagledati kraj te krize. Izveštaji iz Grčke duboko su dirnuli mnoge građane Južne Koreje, poput mene, jer smo i mi pre petnaest godina propatili pod sličnom krizom. Osećanja Grka – koje je zahvatila mešavina zbunjenosti, bezizlaznosti, nemoći, nesigurnosti, poniženosti, straha i besa – moji zemljaci odlično razumeju.

Finansijska kriza u Aziji počela je marta 1997. na Tajlandu, da bi zahvatila više azijskih zemalja kao što su Malezija, Indonezija, Singapur i Južna Koreja. Nekoliko država, kao što je Južna Koreja, kriza je pogodila posebno teško. Kada su krajem 1997. međunarodni investitori iznenada povukli svoje kredite – i to pre svega kratkoročne – Južna Koreja se neočekivano našla pred bankrotstvom države. Građani Južne Koreje nisu bili pripremljeni na takav šok. Nismo imali predstavu kako bi na to trebalo reagovati. Nismo imali ideja niti hrabrosti da organizujemo demonstracije protiv nekoga ili neke zemlje; čak ni sindikati koji inače često i rado protestuju, nisu pozvali na ulice. Uvek prepunom užurbanog sveta, metropolom Seul je odjednom zavladala grobna tišina, a ulice su opustele. Noću bi se jedva po neko usudio da prošeta gradom. Drhtali smo od besa i straha.

Trenutna situacija u Grčkoj slična je tadašnjoj u Južnoj Koreji, ali u poređenju sa stanjem u Južnoj Koreji 1997. Grci imaju značajne prednosti. Grčka vlada ima spasioca – „trojku“ koju čine Evropska centralna banka, Evropska unija i Međunarodni monetarni fond – dok je Južna Koreja ostala prepuštena sebi. Grci su na ime pomoći već dobili paket vredan 200 milijardi evra, dok je Južna Koreja dobila „samo“ 58,3 milijarde dolara. Da bi opet stali na noge, Grci mogu koristiti i otpis dela duga u vrednosti od 100 milijardi evra, dok su Južnokorejanci morali vratiti svaki cent koji su dugovali. Znam, naravno, da ovo poređenje Grcima i nije neka uteha.

Reagujući na pomoć MMF-a, vlada Južne Koreje se obavezala da sprovodi neoliberalne mere: smanjivanje državnih izdataka i politiku visokih kamata, sveobuhvatnu liberalizaciju tržišta kapitala i saniranje finansijskog sistema. Kamatna stopa je povremeno dostizala i 30 posto. Novembra 1997. indeks akcija na južnokorejskoj berzi pao je za 50%, a naša valuta je u odnosu na američki dolar izgubila 60% vrednosti. Za samo nekoliko meseci, četrnaest od trideset najvećih kompanija je propalo – na primer Daewoo – kao i 3.300 velikih i srednjih preduzeća. Stanovnici Južne Koreje taj period nazivaju „erom MMF-a“. Uslovi koje je MMF postavio bili su skoro nepodnošljivi– ali su, uprkos tome, ostali bezuspešni.

Tako je, na primer, stopa nezaposlenih za dve godine porasla sa dva na 7,1%. Svakog dana je 3.700 ljudi ostajalo bez posla. Najteže su bili pogođeni zaposleni u finansijskim institucijama: svaki četvrti je morao da ode. Nivo cena se tokom tri meseca podigao za 9,7 posto. Na ulicama su se odjednom pojavili beskućnici, što nam je do tada bilo potpuno strano. Stopa samoubistava je skočila za 80%. Mnoge porodice su se raspale. Jedna moja studentkinja mi je, zamolivši za pomoć pri dobijanju stipendije, ispričala da se članovi njene četvoročlane porodice, čija je kuća nakon bankrota očeve firme prodata na prisilnoj aukciji, svake noći razdvajaju i pojedinačno spavaju kod raznih rođaka i prijatelja.

Južnokorejska vlada se 21. novembra 1997. zvanično obratila Međunarodnom monetarnom fondu sa molbom za podršku. Mi Južnokorejanci smo to doživeli kao kolektivnu sramotu i taj dan nazvali „Danom nacionalnog poniženja“, poredivši ga sa 29. avgustom 1910. kada je naša zemlja postala plen kolonijalne sile Japana. Plakali smo ne samo zbog krize, već i zbog sramote. Bili smo odlučni da dugove vratimo što pre i tako savladamo krizu. Nastao je pokret koji smo nazvali „Je-I-Ui-Geon-Guk“ – „Preporoditi zemlju“.

Tako smo sakupljali nakit, jer je trebalo povećati devizne rezerve zemlje. Svakog dana su Južnokorejanci u dugim redovima pred bankama čekali da državi doniraju svadbeni nakit i prstenje koje seća na prvi i šezdeseti rođendan – iako taj nakit, po korejskoj tradiciji, podseća na najvažnije i najsvečanije trenutke u životu. Slogan te akcije je bio: „Najpre da spasemo državu, a posle ćemo kupovati novo zlatno prstenje“. Tri i po milona stanovnika Južne Koreje je uzelo učešća u toj akciji, poklonivši državi 227 tona zlata koje je otišlo u izvoz.

Osnovana su i mnogobrojna udruženja čiji je cilj bio da pomažu susedima u nevolji. Boreći se protiv krize štedljivošću, građani su zajednički koristili predmete koji su im potrebni ili ih razmenjivali kao na nemačkim buvljim pijacama. Nekoliko nevladinih organizacija je pokrenulo inicijativu da se koriste i upotrebljavaju samo južnokorejski proizvodi, da se devizna sredstva ne bi „razbacivala“ na kupovinu inostranih. Organizovali su čak i akcije prikupljanje polovne odeće za izvoz, uvećavajući i na taj način devizne rezerve zemlje.

Sindikati nisu samo odustali od zahteva za povišenje zarada zaposlenih, nego su podržali zalaganje poslodavaca da se produži radno vreme. Brojni radnici su dobrovoljno nudili da im se zarade umanje, a mnogi su – uprkos ogromnim finansijskim teškoćama – jedno vreme radili bez naknade. „Najpre nam valja spasiti firmu, da bismo kasnije mogli da radimo“, govorili su.

U avgustu 2001 – tri godine pre dogovorenog roka – Međunarodnom monetarnom fondu su vraćeni svi dugovi, do poslednjeg centa. Iako smo krizu savladali brzo, ona je za sobom ostavila tragove: jaz između bogatih i siromašnih se proširio, životni standard i broj novorođenih su pali, nezaposlenost i stopa kriminaliteta porasli. Orijentacija ka materijalnoj dobrobiti je osetno porasla. Južnokorejanci su naučili da društvo treba reformisati, da bi se održala njegova kompetitivnost u međunarodnim razmerama. Cena kojom je finansijska kriza plaćena bila je visoka.

Današnji uspesi firmi kao što su Samsung i Hyundai, međutim, takođe su deo gorke lekcije koju smo naučili. Iskreno se nadam da će i Grcima poći za rukom da što pre prevladaju finansijsku krizu.

 
Autor je profesor germanistike na Korejskom univerzitetu u Seulu.

Kišik Li, Süddeutsche Zeitung, 28.11.2012.

Preveo Dušan Bogdanović

Peščanik.net, 09.01.2013.