Nakon demokratskih pobeda u srednjoistočnoj Evropi i Latinskoj Americi posle 1989, skovan je novi izraz: „arapski izuzetak“. On označava ideju da su Arapi drugačiji: za razliku od svih ostalih naroda na svetu koji trpe tiraniju, oni se ne bune. Umesto toga, organizuju vojne udare i zavere, i protestuju iz kvazinacionalističkih i verskih pobuda. Ali kada je reč o kolektivnim društvenim revolucijama, nadahnutim progresivnim idejama, nedostaje im hrabrosti.

Ponuđeni dokaz za ovu tvrdnju jeste to što je savremeni arapski svet oblikovan kroz unutrašnje vojne pučeve i/ili spoljne ratove. Egipatski oficir Gamal Abdel Naser u tom smislu je odličan primer: bio je umešan u puč 1952. protiv kralja Faruka, zaveru 1954. za uklanjanje njegovog protivnika Muhamada Nagiba, u Suecki rat 1956. protiv Britanaca, Francuza i Izraelaca, u rat za nametanje republike u Jemenu 1962, u Šestodnevni rat 1967. protiv Izraela.

Ali 2011. godine, ovaj opšteprihvaćeni stav preokrenut je naglavačke. Arapi su se, ipak, pobunili protiv siromaštva i autoritarne vladavine, i zahtevaju hleb i slobodu. U Tunisu i Egiptu, uspeli su da svrgnu tiranske režime; u Libiji, Jemenu, Bahreinu i Siriji, suprotstavljaju se svim silama despotskim vođama. U svim ovim zemljama, Arapi su pokazali junaštvo; otkrili spremnost da podnesu žrtve; pokazali miroljubiv stav kroz svoje metode, i odlično iskoristili savremena sredstva u promovisanju svojih ciljeva.

Ova impresivna dostignuća dokinula su utisak da su Arapi istorijski izuzetak među svetskim narodima. Ali ona istovremeno predstavljaju i dvostruki izazov.

Prvo, mogu li Tunis i Egipat, gde je nacionalna država važnija od predmoderne odanosti (sekti, plemenu, etničkoj grupi), izgraditi demokratske republike, a da one ne padnu u ruke islamistima? Hosni Mubarak i Ben Ali plašili su ljude i zaustavljali promene podsećanjima na iransko iskustvo iz 1979, i snagu islamističkih i salafističkih partija. Tunižanski i egipatski revolucionari sada moraju da dokažu da su ovi diskreditovani vladari bili i lažovi, a ne samo korumpirani tirani.

Drugo, mogu li Libija, Jemen, Bahrein i Sirija, gde su nacionalne države slabe, izbeći anarhiju i građanski rat na sektaškim, plemenskim ili regionalnim osnovama? Vladajuće grupe u ovim zemljama još uvek tu pretnju koriste u propagandne svrhe, iako su i sami odgovorni za slabljenje i kidanje već načetog nacionalnog tkiva. Revolucionari u Libiji, Jemenu, Bahreinu i Siriji sada moraju da dokažu da političke promene mogu da izdrže test nacionalnog jedinstva.

 
Drugi izuzetak

Širi kontekst ovog dvostrukog izazova krije se u činjenici da je ovaj region u ključnim trenucima uspevao da proizvede dve stvari: islam, i rodbinski sistem (ili krvno srodstvo), izražen kroz sekte i plemena. Savremene ideologije, uključujući i nacionalizam i socijalizam, samo su odavale utisak rasta i napretka, dok je veliki deo njihove energije bio veštački i proizilazio iz Hladnog rata, čiji je kraj još jednom naterao Arape da se suoče sa realnošću islama i krvnog srodstva. Osipanje komunističkih partija i levičarskih pokreta uopše, u poshtladnoratovskom periodu, samo potvrđuje ovaj nedostatak.

Tako arapski pokreti 2011. ukazuju na drugu vrstu arapskog „izuzetka“. I on se mora opovrgnuti. U ovom slučaju, stanje je vrlo nejasno. Činjenica da se antiameričko i antiizraelsko raspoloženje još uvek drži na uskim marginama jeste pozitivna; ali negativne pojave su snaga islamista u Egiptu, i očigledna snaga predmodernih struktura u Libiji i Jemenu.

Ovo je presudni trenutak za Arape. Oni su iskoristili savremene metode za podizanje revolucija i izgradnju protestnih pokreta. Za sada su ovi metodi korišćeni vešto. Ali za izgradnju demokratskih republika potrebni su drugačiji elementi. Čeka nas test drugog arapskog izuzetka.

 
Hazem Saghieh, openDemocracy, 18.04.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 21.04.2011.

Leave a Reply