Citiram iz svojih dnevničkih beležaka od pre nekoliko godina: „Uvek iznova uzimam sa police knjige Danila Kiša, Radomira Konstantinovića ili pak Filipa Davida. Da me podsete na to da je postojala i jedna druga kultura. Kultura različitosti, koju, svojevremeno, nismo ni umeli dovoljno da cenimo“. Ove rečenice me tvrdoglavo suočavaju sa istorijom one druge kulture, čije savremene vrednosti predstavlja Radomir Konstantinović.
Na samom početku šezdesetih onaj drugi svet, koji je za nas značio Evropu, u Srbiji je predstavljala proza i esejistika Radomira Konstantinovića. Jednako ga predstavlja, mada na jedan tragičan način, i posle trideset godina, uprkos tome što se njegov svet, isto kao i naš, ne svojom voljom, našao u svojevrsnom egzilu. Konstantinovićevi romani i eseji su nerazdvojivi. Njegov romaneskni svet je već prevladao onu, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina predominantnu dihotomiju modernizma i tradicionalizma, zalazeći uveliko u crni svet lične egzistencije. Njegova proza je herojski pokušaj sinteze: s najsuptilnijim intelektualnim diskursom je predočio crni, demonski uskovitlani svet egzistencije. Kao prozaista, nije činio nikakve ustupke, istraživao je skrivene dimenzije egzistencije, istoriju duše. S jednim kartuzijanskim pogledom otkrio je paklenu pustolovinu individue. Otkrio je one demone za koje do tada nismo znali, jer smo svu našu pažnju usredsredili na spoljne stupice. Poznavali smo one koji su nas spolja napadali, dok su demoni Konstantinovićevih romana atakovali iznutra, probijajući se iz duše i duha.
Filosofija palanke, međutim, ne bavi se više dušom, nego masama, ne egzistencijom, nego uzrocima. Opisuje okolnosti svog romanesknog sveta, njegove situacije, njegovu „stvarnost“. Kao da je pisac postavio pitanje: hoćete stvarnost? E, pa, izvolite! To je, po našem mišljenju, vodeći motiv Filosofije palanke.
Romani su predstavili apsurdnog, usamljenog čoveka, a eseji, pre svih Filosofija palanke, predočili su onu „stvarnost“ u kojem su junaci njegovih romana prinuđeni da žive, osuđeni na samoću. Ispostavilo se, dakle, da je u ovom svetu egzistencija umrljana krvlju. Možda je samo Gombrovič umeo ovako nemilosrdno da razotrkije vlastitu stvarnost, međutim, on je iz te stvarnosti pobegao. Radomir Konstantinović se, međutim, silom prilika našao u egzilu.
Zašto tvrdimo da su Konstantinovićevi demoni još uvek pred nama? Filosofija palanke ne govori o totalitarizmu, nego o onome što ga omogućava, što ga uspostavlja: o kognitivnom totalitarizmu kojem su ruski bajoneti poslužili samo kao instrument, i kojem je komunistička ideologija samo asistirala. Oglašava onu đavolsku silu koja otelotvoruje, daje prikladnu formu ugnjetavanju, jer se već stolećima gnezdi u nama. Srednje-istočno-evropski Fausti, dakle, ne moraju da sklapaju ugovor sa Mefistom, dovoljno je da se nagode sa sobom, jer Mefisto živi u njima, mogli bismo reći i to, da predstavlja njihovo drugo ja.
I dok Konstantinovićevi romani predočavaju upravo ono ja koje se bori sa Mefistom, dotle Filosofija palanke analizira kolektivnog Mefista, koji se ugnezdio u čoveku pojedincu. Unekoliko uprošćeno, smatramo da Filosofija palanke, zapravo, predočava jezivo istočno lice ovog regiona, koje se već nekoliko vekova bori sa zapadnim licem. To je onaj populizam, kolektivizam, nacionalizam, narodnjaštvo koje nije u stanju da ide u korak sa izazovima modernizacije, i kada se suoči sa njima, to lice se izobliči i postaje opasna demagogija. Filosofija palanke nije „crna hronika komunizma“, već crna hronika srednjoevropskog i balkanskog „istočnjaštva“ u kojem antikomunizam može da bude isti onakav đavo kao što je i komunizam, a divlji kapitalizam ne obećava ništa povoljnije izglede od profetičkog antikapitalizma. I u kojem čak i sloboda o tiraniji sanja.
Reč je samo o tome da se klatno histerično zanjihalo čas u jednu, čas u drugu krajnost. A da je ovo klatno bilo najhisteričnije baš u Srbiji, znači samo to da je ovde istočno lice imalo dublje korene, i da se „filosofija palanke“ pretvorila u dobrovoljno izabranog tiranina. Filosofija palanke se, dakle, kretala ispred aktualiteta, stoga je i danas izuzetno aktuelna.
Ponekad nam se čini da je toliko aktuelna da nam ostaje samo slabašna nada: jednom će se i ovo delo naći u redu onih remek-dela koja su preživela prolazeće vreme. Međutim, to bi iziskivalo jednu krupnu unutrašnju promenu – prisno usvajanje renesansnih vrednosnih ideala. Ne možemo da budemo spokojni, jer istočni demoni su se raspomamili u času kada su se suočili sa modernizacijom, sa Evropom, i kada nisu znali da im odgovore. Ako to uzmemo kao osnovu, onda Filosofija palanke zaista govori o provinciji: o istočnoevropskoj, balkanskoj provinciji, odnosno o našem regionu u kojem je takozvani centar (pod tim podrazumevam traumatične nacionalno-državne, mesijanističko intelektualne centre, i sve druge centre, pre svega tradicionalnu „centralnu ideju“), u mnogo dubljoj krizi nego palanačka središta. U centru je, naime, pobedio duh provincije. Centri su pak zapali u krizu jer su olako i neodgovorno pronašli svoj dom. Kako i ne bi kada se čovek mase svuda oseća kao kod kuće, svuda je intiman, bilo gde ume da se s nekom plemenskom, nacionalnom prisnošću orijentiše. Centar je uvek urođen. Svoju autentičnost gubi time što svuda postaje autentičan. Uvek je lažan: ne samo kada laže nego i kada govori o istini. Ili kada činjenično saopštava istinu. Jer iza svake sićušne činjenične istine stoji velika svetonazorska laž.
Filosofija palanke jeste kritika nostalgije za premodernim vremenima. San o prazajednici, kojoj neretko pokušava da se vrati i uz pomoć krvavih ratova, ubistvenih ideologija. Imali smo prilike da vidimo kako to funkcioniše tokom proteklih desetak godina. U tom smislu Filosofija palanke je na neki način kontrapunkt Konstantinovićevim romanima, kao što su Mišolovka i Daj nam danas, na primer. Dok je u romanu glavni protagonista, Hajdegerovim rečima, čovek koji živi u bezdomnosti kao sudbini sveta, dotle u Filosofiji palanke nemilosrdno otkriva „varvarsku domnost“, ali i to, zbog čega je bezdomnost ipak jedina prava, autentična forma bivstvovanja.
Danas, dodatak povodom prve godišnjice smrti Radomira Konstantinovića, 27.10.2012.
Prevod Arpad Vicko
Peščanik.net, 28.10.2012.
