„Kamenovan pekar koji je u Lajkovcu digao cene“, neproverena vest se jutros prenosi od klika do klika po društvenim mrežama na opšte odobravanje. Uzrujani ljudi juče su do iznemoglosti pokušavali da utvrde ko je gde prodavao vodu i gumene čizme po trostrukim cenama, besni i nemoćni da izađu na kraj sa svojim osećanjima. Velika je nesreća, preplavljeni smo.

Pucaju slabašne brane koje zajednicu drže na okupu u civilizovanom poretku, gde bi i za najstrašnija i najbesramnija dela trebalo da važe procedure bezlične ali neumoljive pravde. Društvo u Srbiji opet se našlo na vrtešci svog morbidnog cirkusa, što nas u punoj brzini naizmenično uvodi u rasulo i solidarnost. Ne znamo gde će se zaustaviti ovog puta, i osećamo da nemamo moć da utičemo na ishod.

Državni i paradržavni mediji bez greške su demonstrirali šta stvarno znači to višegodišnje jadikovanje nad sudbinom novinarstva u Srbiji. U najkritičnijim trenucima, kada su informacije upravo ono što ljude može gurnuti ili u masovnu histeriju ili u saradnju, jedva je nekoliko novinara i urednika bilo u stanju ne samo da postavi smisleno pitanje – već da pronađe osobu koja na takvo pitanje ume da pruži smislen odgovor.

Kao udarne slike poplavljenih područja sajtovi najtiražnijih tabloida objavljivali su prizore iz prošlogodišnjih poplava, iz mesta koja su ove godine ostala na suvom; „ekskluzivne“ vesti i fotografije preuzimali su sa društvenih mreža ni ne znajući ko ih je i odakle objavio; tračevi o plutajućim leševima, zagađenoj vodi u Beogradu i havarijskom isključenju struje širom zemlje, pronosili su se medijima i ulicama u opakoj igri gluvih telefona. Obični, pristojni ljudi hvatali su se međusobno za gušu, preteći jedni drugima krivičnim prijavama zbog dezinformisanja.

Iz Šapca su noćas stizale sumanute priče o huliganima iz Beograda i Novog Sada koji pijani urlaju po gradu, pale baklje i zahtevaju smenu lokalnih vlasti. Na stotine požrtvovanih ljudi koji su se organizovanim ili privatnim prevozom sjurili u ovaj grad na Savi, da brane zemlju, život, budućnost… stigli su u polumračno, kaljavo i mokro nigde, bez vode za piće, čizama, opreme, objašnjenja. Istovremeno, iz Krupnja, Uba, Paraćina i posebno Obrenovca odjekivali su prestravljeni pozivi u pomoć napuštenih, izgubljenih, životno ugroženih.

Nema više smisla postavljati pitanja o seoskim i gradskim kanalima iz kojih su bageri ovih dana vadili zarđalu belu tehniku, moru smeća koje je pokuljalo iz odvoda i drenažnih slivova; besmisleno je pitati za snimke iz meteoroloških satelita na kojima se danima, ako ne i nedeljama, moglo pratiti formiranje oblaka koji će nad Srbijom uskoro istresti rekordne količine kiše. Bombastični naslovi tabloida iz aprila – pre nepunih mesec dana – s pretnjama da će neko zbog štete od (tadašnjih) poplava ići u zatvor, jalovo su svedočanstvo o još jednoj od bezbroj propuštenih prilika. Arhivski izveštaji o poplavama manjeg obima iz proteklih godinu, dve, pet, deset, nisu sada ni od kakve koristi.

Sad je samo strašno. U poplavljenim oblastima vlada samrtni strah i širi se društvom brzo kao zaraza. Iz potopljenih kuća, sa raznetih puteva i pruga, uništenih useva, panika odjekuje i do najudaljenijih krajeva zemlje.

To je ono stanje u kojem bitno slabi moć razumnog promišljanja, kada i najpribraniji teško odolevaju zovu masovnog bezumlja. Osim trgovaca koji su digli cene najtraženijoj robi i „agenata“ koji namerno dezinformišu javnost, na meti sveopšteg besa i frustracije našli su se i uspaničeni građani koji prave zalihe vode i hrane prazneći rafove po prodavnicama, „salonski kritičari“ sa svojim primedbama na organizaciju i odabrane prioritete akcije spasavanja, aktivisti protivničkih stranaka koji brane ili napadaju lokalne vlasti. A u Srbiji je posebno opasno kad se dignu vile i zapucketaju baklje. Teško će ih i poplava ugasiti.

Na kraju, nesreća „biblijskih“ razmera, kako je lažno predstavljena javnosti, možda se zaista nije mogla sprečiti. Možda je svejedno u kakvom su stanju bedemi i kanali, i kakve su partijske budale u međuvremenu preuzele glavnu reč po lokalnim štabovima za krizne situacije i stručnim službama. Mirni potoci možda bi se u svakom slučaju preko noći pretvorili u pobesnelu bujicu koju ništa više ne može zaustaviti.

Društvena nepogoda, međutim, nije usud gena, mentaliteta ni božije volje već rezultat opasnih – slučajnih ili namernih, svejedno – postupaka i odluka na licu mesta.

Nekoliko je scena iz poplave događaja koje su bitno odredile ton i atmosferu u društvu pogođenom teškom krizom.

Bez obzira na hronologiju, možda ključne među njima čine inserti iz televizijskih izveštaja sa vanredne sednice vlade Srbije održane u petak. Scene traju manje od minuta, a u njima premijer Aleksandar Vučić autoritarnim tonom najbližim saradnicima, čelnicima službi koje učestvuju u spasavanju ljudi i saniranju posledica poplave, ispaljuje besmislene komande (Sedi! Tišina! Kasniš!).

Osim slike nadobudnog čoveka koji nije u stanju da primiri sopstvene emocije i uzburkane utiske čak ni u situaciji kada za osećanja nema vremena, ova neuspela demonstracija čvrstine prikazala je i činjenicu da su najbliži premijerovi saradnici, ljudi od čije stručnosti i veštine upravo zavise životi i imovina hiljada građana – zapravo nesposobni idioti od kojih nikakve vajde nema osim da pokupe beleške Vučićevih zapovesti, jer svi zajedno na našim leđima stiču iskustvo i uče šta treba da se radi.

Prilično uznemirenje javnosti izazvao je i izveštaj o Vučićevoj poseti Obrenovcu, kada se premijer kamerama ispovedio koliko ga nerviraju ljudi koji neće da se evakuišu. Ponovljena je poruka o živčanom čoveku koji gubi pribranost u kriznim trenucima, jer uistinu ni ne shvata šta se oko njega dešava. Trećerazredni vatrogasac iz mrduše donje umeo bi da mu objasni da se od preplašenih ljudi ne može očekivati razumna procena opasnosti kao i da postoje izvesne spasilačke veštine kojima se savlađuje strah i nepoverenje ugroženih. Trećerazredni savetnik za javni nastup objasnio bi mu da je revoltirano brbljanje o ženi sa troje dece koja odbija da se evakuiše demonstracija neznanja i bezosećajnosti a ne odlučnosti. Da ih je pitao, to jest.

Histerična autoritarnost imala je i neke ozbiljnije posledice od onih po javni imidž nesposobnih vlasti. Očigledno je pred premijerovom arogancijom stručno osoblje ustuknulo jer se konačno niko nije usudio da mu izda profesionalnu i odgovornu komandu da umukne kada je počeo da iznosi poluinformacije o brojnim žrtavama u Obrenovcu – „o kojima nećemo govoriti“ – da raspiruje paniku nesuvislim izjavama o „ratnim merama“ u Šapcu i mogućem planskom probijanju brane i puštanju reke na „drugu stranu“; da izaziva nepotrebnu pometnju među ljudima spremnim da pomognu pozivima da pohrle u Šabac.

Vučić je u petak glumatao glavnokomandujućeg oružanim snagama i vrhunskog eksperta za hidrogradnju, evakuaciju, sve lokalne komunalne mreže, međunarodne odnose, državne zalihe, krizni menadžment, hitne službe i sve ostalo. Loš nastup ne samo da je podstakao paniku među građanima – istovremeno je ometao stručne, trenirane službe da rade svoj posao.

Diletantizam i voluntarizam u vreme prirodnih katastrofa mogu dovesti do ozbiljnih tragedija svojom nerazumnom glupošću, čak i kada su im namere humane. Sa druge strane, društvene nepogode – kakva je, recimo, 2005. pratila razorni uragan Katrina u Nju Orleansu i drugim mestima na jugoistoku SAD – mogu imati i značajne političke posledice u zajednici.

Jedna od njih čini se da je već nastupila: shvatanje da ljude ne povezuju tlapnje već životni interesi, među kojima je i mnogo onih kojih postajemo svesni tek u tragičnim danima.

I to su one sile naše cirkuske vrteške koje su nas ovih dana povremeno povezivale u solidarnu i razumnu zajednicu. Potvrdile su ih vesti koje su juče već u ranim večernjim satima stizale iz improvizovanih prihvatnih centara – da ljudi mogu da prestanu da donose vodu, hranu, ćebad, odeću, jer su centri zasad puni, i da se donacije hitro preusmere na druga mesta, tamo gde je potrebno.

Na dobrovoljnoj, solidarnoj mreži radio-amatera mogle su se čuti najtačnije i najvažnije informacije; grupe entuzijasta pokrenule su interaktivne info-sajtove; twitter je preplavljen obaveštenjima o sobama, stanovima, vikendicama, spremnim da prime ljude iz poplavljenih mesta.

Umesto besmislene medijske slike premijera i ministara koji se zagrcnuti patetikom guze po helikopterima i čamcima za evakuaciju, prizovimo sliku spasioca koji je noćas svoje mesto u čamcu ustupio jednoj ženi i ostao da čeka sledeću turu, ako stigne.

Nema sumnje, kad se voda povuče u Srbiji će ostati užasna šteta. A ovog puta možda i nešto pameti.

Kad se neko nečem dobrom nada

Peščanik.net, 17.05.2014.

Srodni linkovi:

Sofija Mandić – Zakon za oslobađanje od odgovornosti

Sofija Mandić – Poplava na pijaci

Nadežda Milenković – Stanje redovno

Vesna Rakić–Vodinelić – Sloboda mišljenja i izražavanja u vanrednoj situaciji

Saša Ilić – Vođa do grla

Grupa blogera – U lice cenzuri

Sofija Mandić – Primedbe o odgovornosti

Miša Brkić – MULJ(anje)

Svetlana Slapšak – Waterworld

Stefan Aleksić – Kako miriše poplava

Milica Jovanović – Pravda za poplavu

Nadežda Milenković – Popu pop, bobu bob

Viktor Ivančić – Bilježnica Robija K.: Ronilačka priča

Sofija Mandić – Nadvikivanje

Dejan Ilić – Država pod vodom

Dejan Ilić – Šabac ne sme pasti