Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Direktor vladine Kancelarije za pomoć i obnovu poplavljenih područja Marko Blagojević obavestio nas je ove nedelje da bi “Srbija do kraja godine trebalo da dobije novi Zakon o upravljanju rizicima i vanrednim situacijama”. Kontekst ove najave sugeriše da do danas pitanje preventivnog delovanja u slučajevima vanrednih situacija u domaćem pravu nije bilo rešeno i da će tek ovaj zakon otvoriti vrata novom i drugačijem delovanju države u vanrednim situacijama. Time se javnost dovodi u ozbiljnu zabludu, u nameri da se odgovornost za žrtve i materijalnu štetu u prošlogodišnjim poplavama svali na tobožnju prazninu u pravnom sistemu: bez ustanovljenih obaveza države, nema ni njene odgovornosti.

Da bismo pokazali da je namera vlade i direktora vladine kancelarije zaista stvaranje utiska da se pitanje reagovanja u vanrednim situacijama po prvi put reguliše u Srbiji, vratimo se korak unazad. U izjavi za televiziju N1, Blagojević kaže da će “zakon jasno definisati zadatke, uloge i odgovornost svih relevantnih institucija na lokalnom i nacionalnom nivou”. Iz te izjave može da sledi samo to da trenutno institucije na lokalnom i nacionalnom nivou nemaju jasno definisane zadatke, uloge i odgovornosti. Da je drugačije, Blagojević bi nam saopštio šta je to što će se u još važećem zakonu o vanrednim situacijama promeniti tako da zadaci, uloge i odgovornosti budu bolje definisani nego do sada. Dalje, Blagojević u svojoj izjavi kaže da se novim zakonom menja sve što se tiče prevencije, “kojom se do sada nismo bavili ni onoliko blizu koliko je trebalo”. Dakle, pitanje preventivnog delovanja države se tretira kao proizvoljno, kao pitanje dobre volje, a ne unapred predviđenih obaveza. Nameru vlade najbolje razotkriva Blagojevićeva izjava iz juna ove godine u kojoj on navodi da će “prvi put nakon tri decenije Srbija imati organizovan i sistemski pristup rešavanju problema izloženosti riziku od dejstva prirode”. Slično je i sa njegovom izjavom iz maja ove godine “da je možda bilo potebno da dobijemo šamar kakav smo dobili u maju prošle godine, ali lekciju smo naučili, pouke smo izvukli i počeli smo da se bavimo prevencijom”. Dakle, bio je potreban samo jedan šamar prirode da vladu podseti na tri decenije nerešeno pitanje vanrednih situacija. Jedan šamar je bio dovoljan da se izvuče pouka: sada vlada zna da se ovo pitanje mora regulisati. Gotovo da je prava sreća što je splet prirodnih okolnosti doveo do toga.

Pošto je suština ove prozirne obmane da se pokaže kako navodno nisu postojala pravila u slučajevima vanrednih situacija, po ko zna koji put treba ponoviti da majske poplave nisu bile delo viših sila niti nekakve božje volje. Srbija ima važeći zakon o vanrednim situacijama koji uspostavlja ozbiljne obaveze za veliki broj aktera – od vlade, preko ministarstava, gradonačelnika, predsednika opština i lokalnih samouprava. U tom zakonu je ključno to što je on orijentisan pre svega na preventivno delovanje i većina obaveza koje uspostavlja za predstavnike države su takvog karaktera.

Ponovo treba reći i da pre i tokom majskih poplava vlada i njeni članovi nisu na vreme proglasili vanrednu situaciju; da nisu mobilisali civilno stanovništvo, već su dozvolili haos i uneli paniku među građane; da lokalni štabovi za vanredne situacije nisu na vreme proglasili vanrednu situaciju u svojim opštinama i da nisu na vreme naložili evakuaciju stanovništva (neki su je i sprečavali, kao gradonačelnik Beograda); ministarstvo unutrašnjih poslova nije ispunilo brojne zadatke koje ima po zakonu o vanrednim situacijama – čime su svi oni jasno prekršili svoje zakonske obaveze.

U ovom zapletu se pojavljuju i neka sporedna, ali važna pitanja. Recimo, novi zakon će uspostaviti Direkciju za upravljanje rizikom u vanrednim situacijama i nesumnjivo je da će to biti iskorišćeno za novo (stranačko) zapošljavanje. Dalje, Direkcija će prema izjavama Blagojevića “da odgovara premijeru”. Dakle, ponovo se radi o negaciji svakog sistema, dokazivanju da premijer može da se bavi svim pitanjima, kao i težnji da svi odgovaraju jedino i direktno njemu. Zato je slikovita internet prezentacija kancelarije za obnovu, u čijoj organizacionoj strukturi postoji samo jedno ime – Marko Blagojević. Kao da niko ne ume da razmišlja van pojednostavljene slike o samo jednom čoveku u strukturi odlučivanja.

Bitno je i sledeće pitanje – gde je zakon o kome govori direktor vladine kancelarije? On navodno ima šansu da bude usvojen do kraja godine, a plan je i da počne da se primenjuje od prvog januara sledeće godine. Ovaj zakon nije dostupan javnosti, iako Blagojević tvrdi “da se nalazi u javnoj raspravi”. Gde i kada se ta javna rasprava odvija i o kom tekstu se raspravlja – verovatno će ostati nepoznanica do dana kada će ovaj zakon po hitnom postupku ući u skupštinsku proceduru.

Dakle, čitava buka oko najavljenog zakona nije usmerena na zaštitu građana od vanrednih situacija, već se radi o još jednom pokušaju države da se zaštiti od odgovornosti za posledice prošlogodišnjih majskih poplava. Budući da se politički događaji munjevito smenjuju, možda vlada misli da je građanima, a pogotovo unesrećenima u poplavama, moguće podvaliti takvu tezu. Upravo zbog toga je potrebno reći da je to još jedna u nizu neistina i manipulacija vlade. Nije jasno zbog čega je Marko Blagojević pristao da bude protagonista ove iluzije, ako znamo da on u vreme poplava nije bio u državnim strukturama i da samim tim ne može snositi odgovornost za učinjene propuste. Upuštanjem u stvaranje ovakve zablude on posredno učestvuje i u zločinu koji je država učinila prema svojim građanima u maju prošle godine. Ljudi na vlasti se ne obaziru na posledice svojih nedela, pa su i tada i danas posvećeni ostvarenju samo dva cilja – opstanku na vlasti i izbegavanju odgovornosti.

Peščanik.net, 29.10.2015.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić–Vodinelić – Sloboda mišljenja i izražavanja u vanrednoj situaciji

Sofija Mandić – Primedbe o odgovornosti

Stefan Aleksić – Kako miriše poplava

Viktor Ivančić – Bilježnica Robija K.: Ronilačka priča

Darko Donevski – Kako to rade Holanđani?

Milica Jovanović – Društvena nepogoda

Dejan Ilić – Šabac ne sme pasti