Na trenutak smo pomislili da će nam neki (drugi) svemoćni arbitar reći da ne ispunjavamo uslove. Ovog puta – smak sveta… Ali od kada je svet preživeo još jedno proročanstvo propasti, čovek se pita da li je to dobra ili loša vest. Ako „dan posle“ utvrdite da je svet isti, ako ne i gori nego što je bio, onda imate dve alternative: ili ćete prihvatiti činjenicu da ćemo umirati dugo i mučno ili ćete pokušati da nešto promenite. Ako ne možete da promenite čitav svet, onda bar nešto što je bliže vama, realnije i moguće.
Evo Amerike, s najpobožnijom populacijom na svetu, kako se premišlja da li će se i dalje klanjati bogu Molohu, onom koji traži krv nevine dece, ili će okrenuti drugi list. Jedna je opcija da se na masakre po školama i drugim javnim mestima odgovori još većim naoružavanjem stanovništva i uspostavljanjem naoružanih čuvara u školskim sredinama, dok manjinska grupa predlaže upravo obrnuto – da se u svakoj prodavnici za oružje postavi bar jedan učitelj.
Inače, nije tačno da 21. decembar nije doneo smrt i kraj. O tome, na primer, govori činjenica da najmanje 19 hiljada dece umre svakoga dana od izlečivih bolesti. I nekako kao poslednja kap stiže vest da je američki vojnik koji je urinirao po svojim ljudskim „trofejima“ kažnjen. Da, da, kažnjen je, tako što će morati da plati 500 dolara (ne znamo kome) i oduzet mu je čin. Kakva uteha! Možda on zaista neće postatu general, ali nije isključeno da će napraviti privatnu miliciju.
No, hajde da pogledamo kako je ovde, malo bliže nama. Neki mi zameraju kada se usudim da razmišljam kao pripadnik ljudskog roda, kada brinem za neke tamo nepoznate, a zaboravljam ko sam i odakle sam… E pa evo šta se dešava u našem okruženju. Čujem da se u Srbiji vodi debata o tome da li je moguća građanska Srbija. Sasvim nezanimljivo s naše tačke gledišta. Mi smo to pitanje rešili tako što smo ga proglasili nepoželjnim i opasnim. Hrvatski predsednik se obratio naciji, a kao značajno izdvaja se što je u govoru upotrebio reč „očaj“. Čovek ne može da poveruje da u zemlji koja se nalazi na korak od EU vlada očaj. Tamošnji analitičari smatraju da je glavni izazov hrvatskog društva i njegovih elita da stvore uslove za prelaz iz stanja depresije i očaja u stanje krize, iz koje se onda mogu tražiti rešenja.
U Sloveniji se dešava „opštenarodni ustanak“, a neki od ljudi koji protestuju i traže smenu elita, nose parole na kojima piše „Ne dešava vam se ulica, nego narod“. Ovo jeste pomalo čudna poruka, ako se stavi u kontekst jednog drugog „dešavanja naroda“ iz kojeg se Slovenija oslobodila tako što je napustila Jugoslaviju… Naravno, danas se radi o porukama vlastima da ljudi na ulicama i trgovima nisu huligani, nego građani kojima je dosta korumpirane i nesposobne vlasti. Ono što me fascinira nije to što su tradicionalno mirni slovenački građani digli glas, nego što je iza njih stala i intelektualna elita. Kada čitam ovih dana Cirila Ribičiča i Rastka Močnika, sa njihovom eksplicitnom podrškom protestima i silnom kritikom vlasti, hvata me depresija, jer znam da mi nikada nećemo biti Slovenci, ni kada je reč o intelektualnoj eliti. Razlika između Hrvata i Slovenaca je u tome što su ovi drugi u krizi, ali nisu očajni. Realističnije je pomisliti da će nekakav efekat imati predlog Ribičiča, koji se odnosi na promene poslaničkog mandata i mogućnost opoziva parlamentaraca, uz podsećanje da građani nisu sluge vlastima, nego je obrnuto. Močnik je moćan: on gleda dalje i dublje, postavljajući istinsku dijagnozu. Ne radi se o slovenačkim elitama i rešenje nije u kozmetičkim promenama sistema, nego je problem kapitalizam koji stvara sistemske pretpostavke za ovakav tip dominacije i vladanja nad ljudima i njihovim potrebama. Odgovora na pitanje aleternative još uvek nema, ali za to nije kriv ni Močnik niti bilo koji drugi pojedinac.
I sada, konačno, da se ja vratim svojoj „istinskoj“ kući… Danas (subota, dan nakon „smaka sveta“) kada obeležavamo dan rođenja pesnika Koste Racina, tako teško i istinito odzvanjaju njegovi stihovi: „Kao na vratu đerdani, niz kamenja studenog, tako su na pleća legli dani i pritisli“. Nemoćno posmatramo dramu koja se nekada igrala u pozorištu, „Novac ubija“, samo što sada nismo publika nego statisti. Ne nadajte se skorašnjem kraju muka, jer po svoj prilici ovo je dugo putovanje u noć. Ako mi je od nečega zaista pao mrak na oči, u ove dane koji su ionako mučni zbog organizovanog protestovanja protiv opozicije (da, da, kod nas se protestuje protiv opozicije), onda je to bio – moralni, duhovni, intelektualni i ljudski – pad umetnika. Na nekom satiričnom posteru piše (na engleskom) da je kraj sveta već došao, samo da to vlasti uspešno kriju. Kod nas je obrnuto. Kroz „spontane“, probudžetske proteste (“Hoćemo budžet, hoćemo budžet, pa kakav je da je”), vlasti nam eksplicitno pokazuju da je došao smak svih vrednosti: ovde više ne žive pojmovi kao što su dostojanstvo, integritet i slobodan um.
Dok sam gledala umetnike, posebno one iz svetski poznate igračke grupe „Tanec“, bilo mi je krivo što sam nedavno bila na koncertu naslovljenom „Makedoniji, umetnici s ljubavlju“. Postidela sam se što sam dopustila da me dodirnu zvuci muzike, poezije, lepote, jer sada vidim one iste koji su na sceni maestralno odigrali „Teškoto“, kako padaju na javnoj sceni, pred mojim, a možda i svojim očima. Dno je dotaknuto u trenu kada umetnik preko megafona kaže da je spreman da kleči i plače ispred sedišta opozicije, koja blokira blagovremeno donošenje budžeta. Naravno, nije fer sve stavljati u isti koš, bilo je i pojedinačnih neposlušnika koji se nisu odazvali pozivu na protest za budžet, ali „prvi ljudi“ su osramotili čitavu branšu. Naviru mudre reči glumačkog velikana Zorana Radmilovića koji je napisao „Pismo jačem“: „ A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči“. Ne, ne, ovde nisu samo umetnici ostali bez uma i elementarnog dostojanstva. O profesorima, lekarima, službenicima i ostalima već sam pisala. Ali ništa me nije toliko zabolelo kao ovo javno i dobrovoljno podjarmljivanje i podupiranje jačeg od strane onih koji nam stvaraju bar iluziju lepote, veličine, nešto na šta smo ponosni i kada sve ostalo klizi u propast.
I tako, dok se negde preleće iz očaja u krizu, ili iz krize u ustanak i traženje nemogućeg, mi se valjamo u vlastitoj bedi. Jer ustanak znači ustati, a mi to ne možemo. Dolazi mi da povučem ono što sam napisala u prošlonedeljnoj kolumni, one reči vere da je ovaj narod sačuvao osećaj dostojanstva koji mu drugi negiraju. Ime ne daju, ali kredite i zaduživanja vole! O nacionalnom ponosu govore, a od predstavničkog tela naroda su napravili cirkus. Teško je braniti ovakvu državu, čak i pred licemerima iz Brisela. Teško je voleti Makedoniju koja samu sebe ne voli i ne poštuje. Neka izvole iz Hrvatske da vide šta se dešava ovde, pa onda neka govore o depresiji i očaju. A ako primenimo predlog Cirila Ribičiča, onda ćemo ostati bez ijednog poslanika, što i nije neka šteta. Sve je otišlo u Honduras!
Nova Makedonija, 24.12.2012.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 24.12.2012.
