Oda nacionalizmu

U redu, iz Brisela se ne čuje Oda radosti, već oda nacionalizmu, to je jasno. Ali znate šta, preko glave mi je i našeg samosažaljenja, a još više svenarodnog mazohizma. Naravno, trenutni povod je novi šamar iz Brisela. Četiri godine za redom Makedonija dobija pozitivan izveštaj od Evropske komisije (a mi ga još i gradiramo – pozitivan, pozitivniji, najpozitivniji), zajedno sa preporukom da se zemlji odredi datum za početak pregovora. Ali desilo se očekivano. Objektivni pokazatelji Komisije očito ne vrede ni pet para, jer su izgleda opet važniji politički obziri. Po ko zna koji put, dobili smo još jednu neverovatnu verbalnu akrobaciju i orvelijanskim novogovorom nam je saopšteno da ćemo morati da poradimo „još malo“. Jasno je kao dan da je nekima u Briselu važnija „reforma“/revizija makedonskog nacionalnog identiteta od kopenhagenskih kriterijuma. Ta reforma je pravi krucijalni uslov za početak pregovora koji bi, po svoj prilici, trajali najmanje desetak godina, da bi se ušlo u Uniju koja i sama nije sigurna da li će do tada opstati. A i ako opstane, sigurno neće biti ni nalik ovoj današnjoj. Ovog puta je Štefan File nadmašio samog sebe: govorio je o nekakvom „nestatičkom jeziku“ i o „nestatičkim solucijama“. Mogu se kladiti da ni sam nije znao šta je tačno hteo da kaže, ali su fraze poslužile kao smokvin list da bi se sakrio neprincipijelan odnos prema Makedoniji. Onda smo mi, po hrišćanskim načelima, otupeli od redovnog šamaranja od braće (po veri) Grka, okrenuli drugi obraz šаmarima od Bugara.

Pre no što produžim, da se razumemo: ovaj tekst nije oda našem, često patetičnom ali u suštini defanzivnom nacionalizmu. Naprotiv, kada principijelno pokazujem prstom na populističke i nacionalističke manifestacije u svom dvorištu, najmanje što mogu da očekujem je isti odnos prema nacionalizmu u drugim evropskim dvorištima. Čekam, naravno uzalud, da vidim sličnu reakciju progresivnih, evropskih intelektualaca. Jer ništa ne vredi ako ja iz Makedonije govorim o onome što se dešava u Grčkoj i Bugarskoj, pa i u okviru EU, kada je to domaći zadatak tamošnjih društava. Ono što je perverzno je da se iz svih intelektualnih ćoškova čuje horska teza da smo sami krivi za sve što nam se događa u Briselu, kao da su Makedonci izmislili nacionalizam i okretanje prošlosti (oprostite, ali Makedonci su amateri u ovoj balkanskoj disciplini; vidite samo kako uporno idu na vikende i letovanja u Grčku, a na zimovanja u Bugarsku, čak i po cenu ponižavanja i lepljenja nalepnica po kolima; o masovnom uzimanju bugarskih pasoša i da ne govorim). Ova dominantna teza je u najmanju ruku smešna, i to ne zato što nismo kao društvo učinili velike greške (najpre upadajući u zamku da dokazujemo da smo ono što jesmo, da bismo se onda izgubili na tom putu), nego zato što neki ozbiljno veruju da se evropskim inženjeringom može konstruisati društvo koje je u isto vreme i etnički podeljeno na torove i nepodložno nacionalizmu; to nije moguće čak ni kada se negira identitet konstitutivnog naroda. Makedonija nije na severu Evrope, nitu u nekakvom vakuumu, pa se zato i ne može očekivati da odoli jačim nacionalizmima i pojavama fašizma u susedstvu. A naravno, ona ima i legitimno pravo da brani svoj identitet. Srećom, u ovakvim okolnostima, ona ne raspolaže kritičnom masom (veličinom i populacijom) da bi se nametala i maltretirala druge. To naše društvo ne čini boljim od ostalih po difoltu, ali evropski bič traži od nas odricanje od samih sebe, a u takvim okolnostima druge nacije bi odavno reagovale daleko odlučnije nego što to danas čini Makedonija. (Evo, vlasti se i dalje kunu da će uraditi sve da bi ispunile zahteve Brisela.) Ipak, krajnje je vreme reći neke stvari: prvo, pošto ova i ovakva Makedonija nije sasvim proizvod vlastitog političkog puta, nego međunarodnog state-buildinga sa svim njegovim pridruženim terapijama, ne mali deo odgovornosti za ono što je od nas postalo leži i na međunarodnim akterima. Zato odbijam da svu odgovornost preuzmem na svoja pleća, kao nekakav Isus koji se žrtvuje i za grehove drugih. Drugo, neka Brisel odluči da li smo mi zaista ispunili kriterijume ili ne, i neka onda prestane da nas disciplinira za nešto što nema veze sa evropskim integracijama i što države-članice ne bi uradile ni u ludilu, da su kojim slučajem u sličnoj situaciji. Treće, činjenica je da i u EU cvetaju diskriminacija (prema Romima najviše), ksenofobija, šovinizam i svakako nacionalizam. Neka ovu moju konstataciju braća Bugari shvate kao provokaciju i antibugarsku propagandu, ali nema razumnog čoveka koji neće priznati da je Bugarska (zajedno sa Rumunijom) bila primljena u evropski klub, mada nije ispunila kriterijume. Kao što je tačno i to da se Romi iz Bugarske i Rumunije deportuju od strane njihove evropske braće koji ne vole siromašne rođake. O Grčkoj neću ni da govorim, ne samo radi odnosa prema Makedoniji, nego i zbog odnosa prema imigrantima. Staro-nova grčko-bugarska alijansa više budi duhove Balkanskih ratova, nego evropeizma. Ovo je poraz normativne moći EU. Stare Velike sile iz prošlosti su danas u senci malih evropskih sila (koje se mogu imperijalno odnositi samo prema nemoćnijim susedima). Najbolja ilustracija je bila ona zanimljiva nediplomatska razmena između austrijskog i grčkog ministra na sastanku u Briselu, koji je prekinut kada je Grk odbrusio kolegi „da su prošla vremena kada je Austrija mogla da diktira uslove balkanskim narodima“. (U sebi sam pomislila kako mi nedostaje još samo nekakav lik Sulejmana da bi istorijska scena bila kompletna). EU je trebalo da bude vrednosni i moralni svetionik i kompas za ona društva koja su želela da postanu bolja nakon kraha socijalizma, a očekivalo se da kada stignu ispred vrata evropskog kluba, to budu već zrele demokratije. Danas EU jedva da ima i legitimitet svojih građana, koji sve manje veruju i liderima i institucijama koji su ih izneverili. Od nas koji molimo za prijem, očekuje se da ne vidimo zlo, ne slušamo zlo i ne govorimo o zlu. Smatra se da je nepristojno ako mi progovorimo o onome što je od EU učinilo Titanik koji tone: o demokratskom deficitu i propasti principa države blagostanja zbog spasa korporacija i evrozone, kao i o kompromitovanju projekta proširenja zajednice. Samo lud čovek neće videti šizofrenu situaciju u kojoj se nalazimo: s jedne strane, pozitivni izveštaji o ispunjenim kriterijumima, a s druge nam vraćaju vize (zbog Roma, navodno), a tu je i blokada od strane dve članice koje i same ne priznaju postojanje sopstvenih manjina i loš su primer ostalima. Razuman čovek će lako videti da su balkanski nacionalisti u stvari obavili prljavi posao za moćnije od sebe, koji trenutno ni ne pomišljaju na proširenje EU.

O kakvim dobrosusedskim odnosima govorimo, kada bugarski političari još uvek prizivaju „braću koja su ostala iza granice“, а bugarski naučni radnici objavljuju radove o makedonskoj manjini u Bugarskoj upoređujući je sa Jetijem (mitskim stvorenjem, koje niko nije video i koje nije uvršteno u liste živih bića)? Za njih je provokacija to što jedna njihova manjina traži svoja prava i redovno dobija sporove na sudu u Strazburu. Provokacija su i makedonski udžbenici istorije u kojima piše da je Bugarska bila na strani Nemačke u Drugom svetskom ratu, ili kada se snimi film o deportaciji makedonskih Jevreja od strane bugarskih okupacionih vlasti u Makedoniji. Grci su pošteniji: kažu, nema Makedonaca – i tačka. Bugari su perfidniji u svojoj romantičarskoj zaluđenosti da nama treba samo malo objašnjenja da bismo shvatili da smo (asimilovani) Bugari. I naravno, ne mogu da nam oproste što smo se pomirili sa Srbima tokom decenija zajedničkog života u Jugoslaviji, i što ja danas govorim „naški“ bolje nego bugarski. Nedavno sam napisala da međuetnički makedonsko-albanski odnosi odaju sliku razočaranih ljubavnika: nespremni da pruže ljubav, kukaju kako ih oni drugi ne vole. Evo sada i braće Bugara sa istom ljubavnom boli. I još nešto: oni traže da mi prihvatimo njihovu verziju naše istorije kao svoju, a istovremeno da prihvatimo i njihovu verziju njihove istorije (u onom delu od koga se i danas stide, a sa kojim odbijaju da se suoče).

Nije tragično to što su zahtevi suseda neevropske prirode, nego što je evro-balkanski nacionalizam u temelju zaključaka Evropskog saveta. Koncept normativne moći EU ne odnosi se samo na moć da se stvaraju vrednosne norme, nego da se one i šire i prihvataju od drugih kao nešto što je dominantna predstava o tome što je dobro u međunarodnim odnosima. I što je ostalo od toga? Evo Grčke, koja je trebalo da poštuje presudu najviše sudske instance UN, kako se hvali svojom pobedom u stopiranju makedonskog suseda da počne sa pregovorima i da počne ubrzano da implementira reforme. Čega se to plaše? Plaše se evropeizirane Makedonije? I neka mi neko kaže da je ovo normativna moć EU. Give me a break, please. Odgovor na nacionalizam je nacionalizam, a to je oduvek vodilo stazama natopljenim krvlju. Zaključci Brisela su opasni i neko treba da im kaže da se ne igraju vatrom. Mada Bugari misle drugačije, paradoks je u tome što je njihova zemlja non issue u Makedoniji; jednostavno, nema ih na javnom horizontu (ili je možda upravo u tome problem). Frustracija zbog dvostrukog veta ne samo da neće pomoći da ih se zavoli, nego će sada od njih napraviti nepopularnu temu. Pritisak zbog promene imena/identiteta je okidač za unutrašnji makedonski, a onda i makedonsko-albanski sukob o tome ko koga koči na putu ka EU (posebno u kontekstu poruka koje su stigle sa proslave stogodišnjice albanske državnosti o EU kao obliku rešavanja albanskog pitanja i nacionalnog ujedinjenja). Makedonija, ali i region, čeka novi talas nacionalizma, kao da ga već nemamo previše. Paradoks je u tome što se evrointegracije transformiraju od mehanizma prevencije konflikata u svoju suprotnost; igre sa integracijom i uslovljavanjem suseda postaju novčić za potkusurivanje balkanskih nacionalista koji sanjaju svoje stogodišnje snove.

Dosta mi je evrofobije i evrofilije. U ovakvim okolnostima, a čak i da nije njih, jedina legitimna i racionalna je pozicija evroskepticizma. Ako ovakva Unije nije predmet skepse i procene, onda ne znam koja bi to zaslužila? Ako se sada ne pitamo o ceni koštanja ove identitetsko-inženjerske evropeizacije – kada ćemo? Ne mogu više da živim na rate, čekajući izveštaje svakih šest meseci, živeći na infuziji iz Brisela i na njihovom vruće&hladno tretmanu. Nije zdravo ni za mentalno zdravlje, nitu vodi nečem dobrom. Naučeni da razmišljaju jednodimenzionalno (proevropski), u ovom času mnogi imaju pomešana osećanja: shvataju bezizlaz, ljuti su zbog poruka iz Brisela, a ipak se osećaju nemoćno i izgubljeno: EU nas neće, a bez nje se gubi smisao života; i ko će nas (spolja) demokratizirati i disciplinovati naše elite? Efekti dugogodišnje indoktrinacije su tu u vidu intelektualnih invalida i pasivnih građana (ili bolje rećeno, podanika, idiotes), koji sebe smatraju manje vrednima i nesposobnima i kojima je neophodan neko ko im pokazuje put. Za ovo smo sami krivi, zato što godinama ležemo i ustajemo sa snovima o boljem životu na toj drugoj obali; na EU gledamo očiju široko zatvorenih, gutamo te priče i bajke kao sedative i lekove za sve sadašnje nedaće. Čak i kada Maribor gori, i kada se Grčka davi u dugovima, a Italija u korupciji, kada sindikati štrajkuju sa studentima u Španiji… ništa od toga ne stiže do nas. Ne znam za ostale, ali ja od političke elite tražim jasan i neorvelijanski odgovor: postoji li granica do koje smo spremni da podnosimo ponižavanje i ucene, a da pri tome i dalje ignoriramo „slona u sobi“, pitanje imena? Ne na proleće, nego sada hoću da znam da li je ova država spremna da trguje identitetom, i šta ako i nakon desetogodišnjeg pregovaranja ostanemo bez članstva – ili bez Unije?

Nova Makedonija, 17.12.2012.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 17.12.2012.

MAKEDONIJA