Možda bi se na primeru grčke krize moglo razjasniti koje su prednosti i koji nedostaci novčane unije vezane za evro.

Opet, možda je najbolje početi od pitanja kako i zašto je Grčka htela da se pridruži novčanoj uniji i zašto su je druge zemlje članice prihvatile za člana? Otmar Ising je, u jednom skorašnjem napisu, rekao da se očekivalo da Grčka ispuni Mastriške kriterije posle prelaska na evro, mada nije ispunjavala onaj deo ovih kriterija koji se odnose na javne finansije; ovde je najvažniji uslov da javni dug ne bude veći od 60% bruto domaćeg proizvoda, BDP, a grčki je u trenutku pristupanja novčanoj uniji bio oko 100%. Na čemu su se zasnivala ova očekivanja?

Odgovor na ovo pitanje omogućava da se vidi jedna od važnih koristi pristupanja privrednoj i novčanoj uniji evro zone. Naime, da bi Grčka bila primljena za člana ove novčane unije, njene su dugoročne kamatne stope morale da konvergiraju onima u razvijenijim zemljama ove unije. Da pojednostavim: kamatne stope na, recimo, grčke državne obveznice ne bi trebalo da su znatno veće od onih koje nose nemačke državne obveznice. To podrazumeva značajno smanjenje grčkih kamatnih obaveza, budući da su zajmovi u grčkom novcu, dakle u drahmama, nosili mnogo veći kamatnu stopu od one u evrima. Uz to, pad kamatnih stopa bi trebalo da podstakne grčki privredni rast, pa bi BDP trebalo da raste po bržoj stopi od kamatne stope po kojoj rastu grčki javni dugovi. Ergo, grčki javni dug bi trebalo da se smanjuje u odnosu na grčki BDP i da, posle nekoliko godina, dođe do nivoa od 60%. Na tom bi nivou mogao i da se stabilizuje. Što znači, i to je važno, da bi grčki budžet i dalje mogao da bude u deficitu, ali samo onoliko koliko je u skladu sa Mastriškim fiskalnim kriterijima – dakle, godišnji fiskalni deficit 3% a javni dug 60% od bruto domaćeg proizvoda.

To je, dakle, prednost prelaska na evro: niže kamatne stope usled smanjene rizičnosti kreditiranja. Usled toga, relativno je bezbolno stabilizovati javni dug na onom nivou koji se želi ili, u ovom slučaju, zahteva. Grčka je odlučila da javni dug stabilizuje na nivou od 100% bruto domaćeg proizvoda. Drukčije rečeno, prednost koju je stekla usled toga što su smanjene kamatne obaveze po javnom dugu, ona je rešila da iskoristi ne za stabilizovanje javnog duga na nivou od 60% bruto domaćeg proizvoda, već za povećanje javnih rashoda i tako fiskalnog deficita. Ta je odluka prikrivana od evropske statistike, ali to je manje važno. Bitno je da nisu ispunjena očekivanja koja su bila racionalna usled smanjenja kamatne stope koja ide sa prelaskom na evro. Laž je samo sredstvo, politički ciljevi koji su zahtevali da se ne ispuni obećanje su problem – sada ne manje nego do sada.

Prednost nižih kamatnih stopa nije dostupna samo javnim dužnicima, već i privatnim. Finansijska integracija dovodi do toga da grčka domaćinstva i preduzeća zajme po uslovima koji važe i, opet pojednostavljujem, za nemačka. Naravno, rast privatnih dugova nije pokriven nikakvim posebnim kriterijima. Problem bi mogao da postane politički, to jest problem privredne politike, ako bi se ubrzala inflacija u Grčkoj. No, ako se uzeti krediti uglavnom potroše na uvoz, inflacija ne bi morala da se značajno ubrza. Plate i penzije, recimo, mogu da porastu, a cene da miruju, jer će se uvećati uvoz. Naravno, rast plata smanjuje konkurentnost grčke privrede, što opet vodi bržem rastu uvoza od izvoza. U nekim drugim zemlja, recimo u Španiji i Portugalu, rasle su i cene nekretnina, što je takođe uticalo na povećanje potrošnje, koja je u značajnoj meri namirivana iz uvoza.

Prednost članstva u evro uniji jeste, dakle, povećana mogućnost zaduživanja, kako javnog tako i privatnog. Ona bi prvo trebalo da olakša stabilizovanje javnog duga na nivou koji se smatra bezbednim, a drugo bi trebalo da podstakne ulaganja u proizvodnju i privredni rast. Ove je prednosti u velikoj meri iskoristila Irska. Javni je dug smanjen dramatično, a povećani su proizvodnja i izvoz. To, naravno, ne znači da je Irsku mimoišla finansijska i privredna kriza, kao i sve druge zemlje, ali su problemi, najvećim delom, drukčiji od grčkih ili, recimo, španskih. Grčka nije samo povećala javni dug, već i privatni i to uglavnom prema inostranstvu. Tako da je sada potrebno smanjiti i jedan i drugi, istovremeno.

To je, dakle, paradoksalnost, da se tako izrazim, članstva u evro uniji: prednost je istovremeno i nedostatak. Manje razvijena zemlja članica, kao što je Ggrčka, može lakše da uravnoteži i stabilizuje javne finansije, ako odluči da to čini. Takođe, može da ubrza privredni rast, ako poveća ulaganja, a ne potrošnju. Nedostatak evro unije jeste što ona sama ne obezbeđuje da zemlja ima odgovornu fiskalnu politiku i ne usmerava sredstva u ulaganja, a ne u potrošnju. Štaviše, budući da su troškovi zaduživanja niži nego što bi bili kada bi zemlja bila izvan novčane unije, podstiče se preterano zaduživanje, a to gotovo neminovno dovodi ne samo do prezaduženosti, već i do privrednih neefikasnosti.

Neefikasnost je veći problem od prezaduženosti. Ovde se, sada, može videti drugi nedostatak evro unije. Zemlje članice evro unije su se obezbedile od mogućnosti da neka zemlja, kao sada Grčka, ne ispuni obećanje koje pominje Ising. Pa je tako isključena mogućnost da grčke javne obaveze postanu nemačke. Koliko je to izvodljivo, to je druga stvar. Kako se sada vidi, Grčka je, čini se, računala sa moralnim hazardom, dakle sa time da će zemlje članice evro unije morati da priteknu u pomoć Grčkoj, bez obzira na to što je ona prekršila obećanje, jer se inače rizikuje funkcionalnost novčane unije. Kako će ta pomoć izgledati, ostaje da se vidi, ali je jasno da će biti potrebno da se razduživanje grčke podrži, kreditima ili garancijama.

Mnogo je teži problem restrukturiranje grčke privrede. Najveći deo privatnog duga jesu obaveze prema inostranstvu nastale usled spoljnotrgovinskog i deficita na tekućem računu bilansa plaćanja. Da bi se privatna zaduženost smanjila, potrebno je da se promeni odnos potrošnje i štednje, što podrazumeva kako pad dohodaka, tako i pad zaposlenosti. To može da potraje, usled čega bi se moglo očekivati da grčka privreda u dužem periodu stagnira ili ima nisku stopu rasta. S vremenom će članstvo u evro uniji biti od pomoći, jer će, ponovo, niži troškovi kreditiranja i ulaganja pomoći oporavak, ali dotle bi tek trebalo doći.

Iz ovoga bi se moglo zaključiti sledeće: za manje razvijenu zemlju je korisno da se učlani u evro uniju, jer se time olakšavaju problemi u javnim finansijama i u finansiranju pivrednog rasta. No, da bi se to valjano iskoristilo potrebno je (i) voditi protivcikličnu fiskalnu politiku (štedeti kada je rast brz, trošiti kada je recesija, a sve oko stabilnog, relatvno niskog nivoa javnog duga) i (ii) voditi politiku dohodaka kako se ne bi izgubila konkurentnost privrede. Inače, zemlja će postati dužna kao Grčka.

 
Peščanik.net, 17.02.2010.