Brisel, stub ispred Evropske komisije, fotografije čitateljki: Neda Radulović-Viswanatha
Možda će nekome izgledati neprikladno, gotovo bogohulno – a zna se ko je tu bog – ali poređenje dveju reprezentacija, one košarkaške sa selektorom Đorđevićem na čelu, i one političke na čelu sa „selektorom“ Vučićem, ima svojih draži.
Posle dobrih igara i još boljih rezultata na Evropskom prvenstvu, „Sale nacionale“ nije pokazivao ni najmanju euforiju. „Vrlo dobro znamo za šta smo trenirali i spremali se, idemo korak po korak, bez preskakanja stepenica… uradili smo malo na našem putu… hitno moramo da zaboravimo ove pobede“, govorio je Đorđević krajnje suzdržano na konferenciji za novinare pošto je Srbija prethodno rasturila pola Evropske unije (tako to izgleda kad čoveka ponese sportsko-novinarski ža(n)r).
Znatno drugačije ponaša se premijer Vučić. Već posle prvih dobrih rezultata on je počeo da obećava nagrade, i to ne medalje nego suvi keš – reč je, naravno, o povećanju penzija i plata u javnom sektoru.
Ponovio je to ovih dana i ministar finansija Dušan Vujović koristeći čak, praktično do u dlaku, premijerovu formulaciju da će „1,1 milion penzionera i 100.000 zaposlenih u javnom sektoru imati veća primanja nego ikad, jer njima primanja nisu ni smanjivana“.
„Veća nego ikad“? Deluje zbilja groteskno ta megalomanija. Ako su naši politički reprezent(er)i zaboravili, dobar broj građana Srbije ipak pamti znatno bolja vremena od ovih koje oni očas posla proglašavaju najboljim u istoriji.
Ali, da se vratimo na plate i penzije. Ispada, naime, posle ovih „obećanja njihovog povećanja“ da je prethodno smanjenje bila neka kazna, kao da, eto, penzioneri i državni službenici (raznih fela) nešto nisu bili dobri, pa im se sad, pošto su kaznu odležali, vraćaju „građanska prava“. A situacija je zapravo potpuno obrnuta.
Zahvaljujući svom dominantnom društvenom položaju s jedne, i ucenjivačkom političkom kapacitetu sa druge strane, oni su uspeli da izboksuju primanja koja su daleko iznad snage srpske privrede. Podaci koji to dokumentuju odavno su poznati, ali se u aktuelnim raspravama potpuno zanemaruju te ih vredi ponoviti. Dakle, izdaci za penzije činili su 14 odsto bruto domaćeg proizvoda Srbije što je bilo znatno više od proseka 15 najrazvijenijih, odnosno starih članica Evropske unije (10 odsto), a gotovo dvostruko iznad proseka novoprimljenih 10 članica EU (8,4 odsto). Cilj je da se penzije svedu na 10 odsto BDP-a.
Sa platama u državnom sektoru situacija je slična. One iznose gotovo 13 odsto BDP-a, dok se prosek EU15 kreće oko 10,5 odsto, a EU10 – 10,1 odsto. Posebno je „impresivan“ podatak da su zarade u sektoru države za blizu 40 odsto veće nego u privredi. Po računici ekonomista, koju je, uzgred, kao i prethodnu, „overio“ i MMF, plate treba da budu 9,5 odsto BDP-a.
Dakle, smanjivanje plata i penzija – gledajući naravno ukupne „gabarite“, a ne pojedinačne slučajeve – sasvim je opravdano posmatrati kao ukidanje privilegija, a ne kao (neopravdano) oduzimanje zarađenog.
S obzirom na sve to, nema nikakvog razloga da se sa povećanjem plata i penzija žuri. Iz dva razloga.
Prvo zato što tzv. fiskalna konsolidacija, tj. smanjenje budžetskog deficita, čemu je smanjenje plata i penzija dalo odlučujući doprinos, iako nesumnjivo vrlo značajan, predstavlja tek prvi korak na putu koji treba da bude pređen.
Svi zaista ozbiljni i složeni poslovi – kao što su reforme državne uprave, prosvete, zdravstva, sudstva, javnih preduzeća, komunalne privrede – tek treba da budu obavljeni.
Drugo, te povećane plate i penzije u suštini mogu da se namire na dva načina. Ili uzimanjem novca od privrede, koja je ionako slaba, preopterećena dažbinama i u velikoj besparici, ili povećanim zaduživanjem države, što naravno dovodi do porasta već ionako prevelikog javnog duga (dostigao je tri četvrtine domaćeg bruto proizvoda).
Naravno, sport i politika nisu isto, mada se često prepliću; već prilično isprofanisana tranzicija jako je dug proces, a moderno društvo vrlo daleki cilj, po principu: „što smo mu bliže, ono je sve dalje“. Otud nije moguće niti bi bilo razumno tražiti da se nagrade učesnicima tog „dugog marša“ podele tek na kraju puta. Ali, ponašati se već posle prvih pobeda, u nekoliko početnih čarki, kao da je dobijen čitav rat, takođe ne deluje ni razumno ni odgovorno.
A u svakom slučaju udaljava od cilja.
Peščanik.net, 13.09.2015.
Srodni link: Sofija Mandić – Ustani i odbrani se!
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
