Politika Južnog toka

Kuda ide Južni tok? Mislimo – od Šajkaša. Svi mediji su doneli informaciju da je izgradnja gasovoda svečano počela u Šajkašu, ali niko ne kaže u kom smeru ide dalje. Na severozapad prema Subotici i Mađarskoj, ili na jugoistok prema Zaječaru i Bugarskoj, što bi bilo i logično – da ide u susret izvoru iz kojeg će se napajati? Upućeni (se) pitaju: zašto je izgradnja gasovoda počela, ako ne baš od krova, onda negde od drugog sprata; tj. zašto nije počela tamo gde gasovod, bar se tako priča, ulazi u Srbiju – na granici sa Bugarskom, nego jedno 300 kilometara dalje.

A kad smo već kod Bugarske, zašto izgradnja gasovoda u Srbiji počinje pre nego u Bugarskoj, gde će i gas i gasovod po logici stvari prvo stići? Ali, što uopšte Bugari da počnu izgradnju gasovoda kad ona praktično još nije počela u Rusiji. Jeste Vladimir Putin prošle godine početkom decembra svečano proglasio početak radova, ali se od tada ništa ne dešava. A pogotovo nije počela izgradnja gasovoda na tehničko-tehnološki najkomplikovanijoj, crnomorskoj deonici. Crno more ima jake struje i velike talase, njegovo dno je vrlo strmo te je, sve u svemu, krajnje nepogodno, kaže za Novi magazin jedan dobar poznavalac ove problematike, ali još važnije, zbog velikog pritiska na 2.000 metara umesto jedne cevi moraće da se polažu četiri. Za relativno jednostavnu izgradnju 420 kilometara gasovoda kroz Srbiju određen je rok od dve godine; koliko će onda biti potrebno za više nego duplo dužu (920 kilometara) i težu deonicu „kroz“ Crno more?

Ali, pre toga, koliko on u stvari košta? Cena gasovoda kroz Srbiju, kako je objasnio direktor Srbijagasa i k(a)odirektor preduzeća Južni tok Srbija Dušan Bajatović, zbog poskupljenja čelika u poslednjih mesec dana skočila je sa 1,7 na 1,9 milijardi evra. Međutim, pre dve godine troškovi izgradnje bili su procenjeni na 1,4 milijarde evra. Ako je, dakle, u međuvremenu cena našeg dela porasla za trećinu, to znači da će cena celokupnog gasovoda porasti za 4-5 milijardi, tj. sa 16 na preko 20 milijardi evra. Uzgred, kada je 2008. projekat lansiran i kad je kao rok za puštanje gasovoda u pogon određena ova, 2013. godina, njegova cena je bila 10 milijardi evra. Za pet godina, dakle, cena je udvostručena. Ima li tih para, tj. da li je, što bi investitori rekli, zatvorena finansijska konstrukcija? Najkraće rečeno – nije.

Za Srbiju znamo kakvo je stanje – ona već za ovo što se sada radi uzima kredit. Kako stvari stoje, i za celokupni svoj udeo od blizu milijardu evra, pošto para nema, moraće da uzme kredit i to od Gasproma.

Da zlo bude veće, i druge zemlje koje se nalaze na trasi gasovoda nisu u ništa boljem stanju. Italija, koja je na početku kao najveći potencijalni potrošač gasa iz Južnog toka bila glavni partner Rusije u ovom projektu, tj. nominalno je to i danas, u velikoj je krizi. Grčka, ka kojoj se iz Bugarske odvaja jedan krak gasovoda, još je u većoj. Isto važi i za druge zemlje na „našem“ kraku gasovoda – Mađarsku, Hrvatsku i Sloveniju. To jedino ne važi za Austriju, ali zbog nje ovaj gasovod i nije morao da se pravi. Ona svoje eventualne probleme sa sadašnjim pravcem snabdevanja, preko Ukrajine i Mađarske, može da reši preko Nemačke i Severnog toka, gde se uz dve već postavljene, planira i treća cev.

Tako se dolazi do najvećeg ograničavajućeg „faktora“ za uspešnost projekta Južni tok – tražnje. Drugim rečima – nema potrošača. Naime, situacija se na svetskom tržištu prirodnog gasa u poslednjih nekoliko godina drastično promenila. Najpre je kriza u zapadnoj Evropi izazvala pad potrošnje, pa je ona sa pola milijarde pala za petinu, tj. na oko 400 milijardi kubnih metara. Drugo, Sjedinjene Američke Države, doskora najveći uvoznik prirodnog gasa, usavršile su tehnologiju pravljenja takozvanog nekonvencionalnog gasa, tj. gasa koji se dobija iz napuštenih rudnika uglja, iz uljnih škriljaca i u još nekim procesima. Tako je Amerika na mestu najvećeg svetskog proizvođača prirodnog gasa pretekla Rusiju i prestala da uvozi.

Treće, još važnije, proradili su širom sveta silni kapaciteti za takozvano „utečnjavanje“ prirodnog gasa, tj. njegovog pretvaranja u tečno stanje. Tako je sad gas iz Indonezije, Australije, Jamajke, Libije, Katara, Maroka, Alžira…, postao lako dostupan tržištima Evrope, SAD i Kanade. Što je, ako ste kupac, još lepše, cena tog gasa je niža od ruskog. Dakle, računice prema kojima će uvoz gasa iz Rusije u Evropu porasti sa 120 milijardi kubika na čak 200 milijardi, izjalovile su se u potpunosti. A s tim i računice u pogledu perspektive, tj. isplativosti gasovoda iz Rusije prema Srednjoj i Zapadnoj Evropi.

Ne bi, međutim, uprkos svemu nabrojanom odmah trebalo zaključiti da je Južni tok „čardak na nebu“. Zavisi to u velikoj meri od budućih zbivanja na tržištu gasa, pa i na tržištu energenata generalno. A to opet nikad nije bilo samo, a možda ni pre svega ekonomsko, nego političko pitanje. I sam Južni tok nije samo ekonomsko-energetski, nego i politički projekat. Iniciran je u dobroj meri stalnim sukobima Moskve i Kijeva, jer je Ukrajina na izvestan način zloupotrebljavala svoj položaj monopolskog transportera gasa (Severni tok je to samo ublažio).

Rusija je Ukrajinu optuživala da ne plaća gas, žalila se i na povremene krađe, dok je Ukrajina uzvraćala optužbama da Rusija gasovod iskorišćava za ostvarenje političkih ciljeva. Sukobi su bili vrlo oštri, zbog čega je dolazilo do tzv. gasnih kriza. Svima je u pamćenju ostala zima 2006. godine kada se Zapadna Evropa smrzavala i to baš u vreme novogodišnjih praznika. Zato je Rusija rešila da zaobiđe „neprijateljsku“ Ukrajinu i osmislila projekat Južni tok. Ali, i Evropa je rešila da ne zavisi od jednog snabdevača i maksimalno je diverzifikovala svoju nabavku.

Nad Južni tok se, međutim, nadvio i jedan „formalno-pravni“ problem. Na početku nedelje u kojoj će biti svečano obeležen početak izgradnje Južnog toka, sa jednog skupa u Beogradu Evropska unija je vlastima u Srbiji jasno poručila da taj projekat nije u skladu sa evropskim pravilima. „Sporazum o gradnji gasovoda Južni tok u Srbiji u mnogim tačkama je u koliziji sa evropskim pravilima“, rekao je Dirk Bušle, zamenik direktora Sekretarijata Energetske zajednice. Dve stvari, u najkraćem, zahtevaju pravila evropske Energetske zajednice: najpre razdvajanje tranzita od snabdevanja (u „našem slučaju“ Gasprom se pojavljuje u obe uloge) i, drugo, „pravo pristupa treće strane“, što znači mogućnost da i neko drugi, pored Gasproma, koristi Južni tok za svoje potrebe.

U Srbiji je, međutim, Gasprom dobio ekskluzivitet. Na konferenciji za novinare povodom početka izgradnje Južnog toka, Bajatović je kao izuzetno dobru vest istakao da se „Gasprom obavezao da će zakupiti sve kapacitete gasovoda kroz Srbiju u narednih 25 godina“. U stvari, reč je o nečem sasvim drugom: Gasprom je izdejstvovao ekskluzivno pravo da samo on koristi gasovod preko naše zemlje. Upravo to, taj monopol, nije dozvoljen pravilima Evropske unije. Zbog toga to pravo Rusija nije mogla da dobije ni u jednoj drugoj zemlji kroz koju gasovod prolazi, jer su sve one članice EU.

Poznavaoci tvrde da će Srbija, kad počne pregovore sa EU, tu odredbu morati da izbriše iz ugovora. Ali šta, postavlja se pitanje, ako Rusi na to ne pristanu? Hoće li Srbija u tom slučaju, kad već nije zbog Kosova, sad zbog Rusije odustati od EU? Ili će, što je verovatnije, to naše kršenje ugovornih odredaba Rusiji biti dobar argument u pregovorima oko nečeg trećeg (Možda EPS-a, ili Telekoma, za koje takođe iskazuje interes) i omogućiti joj da dobije neke nove koncesije. A možda će joj poslužiti kao alibi za njeno nepoštovanje nekih sopstvenih obaveza.

Nema sumnje da Južni tok predstavlja važan ekonomski projekat i da bi Srbija od njega mogla da ima značajne koristi. One se, doduše, sada višestruko uveličavaju (mada su i tu informacije kontradiktorne: jedni govore o 2.500, a drugi o 25.000 neposredno angažovanih radnika, a procena o 100.000 „posredno“ angažovanih je sasvim proizvoljna), ali to i nije najbitnije. Za Srbiju je svaki dinar važan i nema sumnje da bi od Južnog toka, ako i kada zaživi, moglo dosta da se ućari.

Problem je, međutim, u tome što po svemu sudeći za samu Srbiju, tačnije za njen politički establišment, Južni tok, makar u ovoj fazi, ima prevashodno političku funkciju i služi kao sredstvo političke manipulacije i nadgornjavanja.

O tome govori najpre sama činjenica da je početak izgradnje svečano upriličen za 24. novembar, a da će pravi radovi početi čak tri meseca kasnije, krajem februara. Kome je ta politička šajkaško-šajkačka predstava bila potrebna? Kako god, niko od domaćih političkih moćnika nije smeo da je propusti, dok je žarko željeni Putin poslao trećerazrednu delegaciju.

Drugo i važnije, „jasna je linija podele koja postoji u Srbiji, ali i u trenutno najjačoj partiji“, kaže jedan sagovornik Novog magazina. Sukob između ministarke energetike Zorane Mihajlović i ministra prirodnih resursa Milana Bačevića odavno nije nikakva tajna. Ali pitanje je da li je tu reč samo o sukobu oko rudne rente i posrednika u uvozu gasa (koji je, od svih zemalja, jedino Srbiji nametnut), ma koliko to bilo ekonomski važno.

„Rusija ima interesa da ostane prisutna na Balkanu preko Srbije i u Srbiji. To je nesporno. Njen strah od NATO-a, odnosno od ulaska Srbije u NATO i njegovog daljeg širenja je evidentan, jer bi time Rusija izgubila praktično svoje najjače, ako ne i poslednje uporište u ’mekom trbuhu’ Evrope. Zato će oni uvek igrati na one snage koje žele da Srbija ostane bliže Rusiji nego Zapadu i nastojaće da imaju političke snage koje su prisutne u parlamentu, koje možda ne igraju glavnu ulogu, ali preko kojih je ruski uticaj i te kako prisutan. Imaće u crkvi uvek snage preko kojih će ostvarivati svoje interese. Evo, sad su počeli da formiraju svoje nevladine organizacije i preko njih će raditi“, kaže sagovornik NM.

Ono što se ističe kao novo, pa i iznenađujuće, jeste činjenica da ruske pozicije odavno nisu bile tako jake. „Uz predsednika države, predsednika Vlade (za koga se doduše kaže da jedno govori u Briselu, a drugo u Moskvi), patrijarha, Vuk Jeremić je novi ruski adut na političkoj sceni Srbije“, kažu naši sagovornici, iskusne diplomate.

Sumnjivi „najpovoljniji mogući“ kredit

Najnovije rezerve prema Južnom toku, kaže jedan sagovornik Novog magazina, izaziva ugovor o kreditu od 1,9 milijardi evra potpisanom između Srbijagasa i kompanije Južni tok sa sedištem u Švajcarskoj. Ugovorom je predviđeno da garant kredita faktički (preko „mehanizma zaloge na dividende) bude Vlada Srbije, a da se otplaćuje kroz tranzitnu taksu. Moglo bi se lako desiti da sva zarada od takse ode na otplatu kredita, pa će Srbija od gasovoda imati “mizerne koristi”.

Posebno je, prema rečima našeg sagovornika, problematično to što se “zadužujemo odmah, a kad će da se gradi… ko zna”. Naš izvor takođe kaže da je Srbija mogla sama da finansira svoj deo, odnosno da je, iako zvaničnici tvrde da je reč o „najpovoljnijem mogućem kreditu“, mogla da znatno jeftiniji zajam dobije od Kine. Rusi su nam naime novac pozajmili po kamatnoj stopi od 4,25 odsto, dok se od Kineza može dobiti po 2,5 odsto.

30 centi po kvadratu

„Kako Vlada misli da 240 miliona kvadratnih metara za potrebe gasovoda otkupi za 72 miliona evra. To je 0,30 evra po kvadratu. Probajte da u Srbiji nađete zemlju, tj. njive, voćnjake, kuće… po toj ceni. Posebno je problematično što Zakon o Južnom toku predviđa da izvođači radova mogu da upadnu u nečiju imovinu i pre nego što ona bude plaćena. Nisam siguran da će to kod seljaka lako proći“, osvetljava još jedan potencijalni problem naš sagovornik.

Novi magazin, 03.12.2013.

Srbijagas guši Srbiju

Bez restrukturiranja Srbijagasa uspešna finansijska konsolidacija Srbije nije moguća. To je izričit, nedvosmislen zaključak Fiskalnog saveta, naveden u njegovoj nedavnoj analizi budžeta za 2014. godinu. Prosto rečeno ekonomska, ali i ne samo ekonomska, budućnost Srbije zavisi od Srbijagasa. Srbijagas drži Srbiju u šaci. Ko drži Srbijagas – drži Srbiju.

Ko, dakle, drži Srbijagas?

Svi pokušaji Vlade Srbije, tačnije jednog njenog dela, da se problemi u poslovanju Srbijagasa stave na sto, otvore i otpočne s njihovim rešavanjem – propali su. Tome se, direktno i otvoreno, suprotstavila Rusija koja je uspela da preko svojih ljudi u Srbiji to svoje protivljenje „materijalizuje“, tj. realizuje. Drugim rečima, da spreči državu Srbiju da rešava probleme u svom preduzeću, u preduzeću čiji je zvanično, tj. nominalno, stopostotni, jedini vlasnik.

Srbijagas je Srbiji oko vrata stavio jaram (za mlađe čitaoce, gradsku omladinu: u jaram se prežu volovi) od dugova teških milijardu evra.

U stvari, toliko dugovi ove kompanije iznose prema podacima Fiskalnog saveta koji je do njih došao na osnovu zvaničnih, tj. informacija Ministarstva finansija. Direktor Srbijagasa Dušan Bajatović izjavio je, međutim, pre neki dan u jednoj TV emisiji da dugovi njegove firme iznose milijardu i sto miliona evra. Taj i takav Srbijagas se dodatno zadužuje. Kako i koliko – nije izvesno. Prema zvaničnim podacima dug Srbijagasa u idućoj godini porašće za 200 miliona evra.

U već pomenutoj emisiji, međutim, Bajatović je najpre – slavodobitno, kao da se radi o ko zna kakvom poslovnom uspehu – napomenuo da je pre desetak dana potpisao ugovore za dva nova zajma u ukupnoj vrednosti od 250 miliona evra, a onda i dodao da bi do kraja februara Srbijagas trebalo da raspolaže sa ukupno 500 miliona evra namenjenih investiciji u Južni tok. Odakle drugo nego iz kredita.

Sve u svemu, u 2-3 naredna meseca dug Srbijagasa bi trebalo da naraste na 1,5 milijardi evra. Možda u ovim, iz ne baš jasnih izjava izvučenim, podacima ima grešaka, ali ono što još više od samih brojki zabrinjava jeste lakoća s kojom je Bajatović govorio o daljem i sve većem zaduživanju kompanije čije je poslovanje već – može se slobodno reći, a da se ni za zeru ne pretera – katastrofalno.

U tom kontekstu dobija na težini i pitanje ministarke energetike Zorane Mihajlović, takođe u jednoj TV emisiji, da li je, naime, nečiji cilj da Srbijagas zaduživanjem postane neizdrživ teret za Srbiju i da onda neko, pretvaranjem potraživanja u vlasništvo, preuzme i samo preduzeće.

Da je Srbijagas „pitanje svih pitanja“ Srbije danas svedoče i dramatične reči upozorenja predsednika Fiskalnog saveta Pavla Petrovića na Budžetskom forumu u Skupštini Srbije (27. novembra, organizator: BIRN). „Ako ne rešite Srbijagas ne morate budžet ni da gledate“ bio je decidiran Petrović.

Njegove reči bile su svojevrsna replika na prethodno izlaganje ministra finansija Lazara Krstića, koji je praktično ponovio svoju već poznatu ocenu da je bilans državnih prihoda i rashoda za 2014. godinu „realan i odgovoran“, jer „ne ide na veće rezove od onih koji su neophodni da bi se došlo do stabilizacije javnih finansija i javnog duga“. Nakon Petrovićeve primedbe Krstić je „u svoju odbranu“ samo rekao se „gas nije mogao isključiti preko noći“, ali je i obećao da će „javna preduzeća morati da budu restrukturirana u narednih šest do devet meseci“.

Predsednik Fiskalnog saveta je uzvratio podsećanjem da problemi sa Srbijagasom nisu od juče. Decembra 2011. praktično je bio dogovoren aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom, ali je tadašnja Vlada Srbije naknadno, u januaru 2012, odobrila 100 miliona evra garancija za javna preduzeća, što MMF nije mogao da prihvati i sporazum je propao. Na probleme sa Srbijagasom Fiskalni savet je, prema Petrovićevim rečima, drugi put ukazao u maju 2012; tada su dugovi Srbijagasa iznosili 400 miliona evra, danas su tri puta veći.

Za vraćanje tih dugova, kaže Petrović, Srbija, tačnije njeni građani – poreski obveznici, moraće da izdvoje 150 miliona evra. To je za 40 miliona evra više nego što će na ime subvencija dobiti Železnice i 10 miliona evra više nego što će biti izdvojeno za nauku.

Petrović je takođe podsetio da je i Dačićeva vlada, doduše pre rekonstrukcije, u junu ove godine, u svom programu reformi javnog sektora zaključila da će „Srbijagas morati ubuduće sam da izvršava sve svoje obaveze, bez državne pomoći u vidu novih garancija“. Uprkos tome, u budžetu za 2014. rekonstruisana vlada je nastavila staru politiku i odobrila novih 200 miliona evra garancija. „Ključno je da li će od sredine iduće godine Srbijagas početi pozitivno da posluje“, zaključio je Petrović.

Ovo pitanje ima svoju užu, budžetsku dimenziju, ali i širu – političku. One su, možda na prvi pogled neočekivano, ali u stvari sasvim logično, međusobno povezane. Na tu vezu u svom izveštaju ukazuje Fiskalni savet. „Stoga je sasvim opravdano pitanje – koliko je svrsishodno smanjivanje zarada i penzija i povećanje poreza ukoliko su te uštede unapred potrošene na Srbijagas, Železaru Smederevo, propale banke, Galeniku i drugo… Poslednji nagoveštaji ukazuju, međutim, na to da se ovi problemi možda i neće tako brzo rešiti. Indikativan je primer ubedljivo najvećeg gubitaša u državi, Srbijagasa, čije se najavljeno restrukturiranje pretvara u političko pitanje“, zaključuje Fiskalni savet.

Da stvar bude gora, kaže jedan bivši diplomata, sagovornik Novog magazina, ovde se ne radi „samo, pa ni pre svega, o unutrašnjepolitičkom pitanju, dakle pitanju oko kojeg se trvu domaće političke partije, nego o spoljnopolitičkom pitanju u čije se rešavanje direktno umešala jedna strana zemlja“. Reč je, naravno, tu ne treba biti posebno pametan, o Rusiji. Naš sagovornik naglašava da je „očigledna ruska politička ofanziva na Srbiju“, što argumentuje i nedavnim nastupom ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina.

Svoje predavanje – nije li i to indikativno – na Akademiji za diplomatiju i bezbednost svojevremeno bliskog saradnika Mirjane Marković i julovskog biznismena Nenada Đorđevića, Čepurin je iskoristio da Srbiji, a i pojedinim političkim liderima u našem susedstvu, udari nekoliko „vrućih“. Kako je to već konstatovano, nije to bilo nimalo diplomatski, ali je bilo sasvim u skladu sa praksom koju je ustanovio Čepurinov prethodnik i imenjak Konuzin.

Ruski pritisak na Srbiju, nastavlja naš sagovornik, treba posmatrati u sklopu pojačanih tenzija između Rusije i Evropske unije: „Putin je izgubio svoje najveće saveznike, Berluskonija i Sarkozija, a njegovi odnosi sa Angelom Merkel nisu ni izbliza tako dobri kao sa Šrederom“. Da odnosi Rusije i EU „ulaze u težu fazu“ moglo se videti u toj, događajima krcatoj, poslednjoj sedmici novembra (28-29, na samitu u Viljnusu), kada je predsednik Ukrajine Viktor Janukovič, pod pritiskom Moskve, odlučio da ipak ne stavi svoj potpis na već dogovoren sporazum sa Unijom (što je zatim dovelo do velikih demonstracija i političke destabilizacije vlade u Kijevu).

„U tom sukobu divova, Rusije i Evropske unije, lako bi se moglo desiti da Srbija postane ’kolateralna šteta’ i zbog toga sa dvostrukom pažnjom treba da povede računa o zaštiti svojih ekonomskih i političkih interesa. I da ne dozvoli da je neko skrene sa puta kojim je krenula, recimo preuzimanjem njenih energetskih infrastrukturnih objekata“, zaključuje sagovornik Novog magazina.

Krstić – Petrović

Lazar Krstić je posebno naglasio da državni proračun za 2014. godinu predstavlja „prelazni budžet“, tj. da je reč o „prvom koraku ka normalizaciji našeg fiskalnog sistema i dovođenja javnih finansija u red“. „Mi krećemo sa minus 8,5-9“, rekao je Krstić misleći na stvarnu veličinu dosadašnjeg fiskalnog deficita“, iznevši tako podatak koji do sada nijedan zvaničnik nije javno rekao. „Da se ove brojke koje su stavljene u budžet ostvare biće potrebno mnogo političke volje i hrabrosti“, istakao je Krstić, ilustrujući to na primeru penzija. „Reforma penzionog sistema u ovom trenutku nije politički moguća, da je to politički moguće mi bismo to uradili“.

Još jedan frapantan podatak izneo je Krstić: prema registru zaposlenih, čija se izrada približila samom kraju, u celokupnom javnom sektoru (uključujući državna i preduzeća u restrukturiranju, kao i banke) radi 740.000 ljudi (u javnom sektoru „u užem smislu“ – 570.000). Krstić se ipak suprotstavio oceni (Miodraga Zeca u razgovoru za Danas) da „nijedna ključna tema nije zaorana“. „Mislim da smo zaorali svaku suštinsku komponentu budžeta – i plate i penzije, kao i ono što se nalazi ’ispod crte’“, rekao je ministar finansija, zaključivši da budžet predstavlja „zdravu osnovu za pregovore sa MMF-om“.

Rekavši na početku da je „Fiskalni savet dve godine u funkciji, ali je sad prvi put dobio sve podatke i složio sliku šta se dešava u javnim finansijama Srbije“, Pavle Petrović je izneo nekoliko zamerki na budžet. Najpre, loše je što je za 2014. planiran deficit (7,1 odsto BDP-a, odn. 285 milijardi dinara) veći nego ove godine (6,5 odsto BDP-a). Vlada je u oktobru najavila smanjenje deficita za dva odsto, a ovo je upola manje – tek oko jedan odsto. Zbog toga je neophodno da se deficit smanji za još oko 300 miliona evra, smatra Petrović.

Drugo, bez odlaganja se moraju rešiti problemi državnih preduzeća i banaka na koje se nekontrolisano odlivaju budžetska sredstva. One će u narednoj godini državu koštati oko 600 miliona evra, ali će istovremeno napraviti nove obaveze od 630 miliona evra (koje će se plaćati 2015. i narednih godina). Treća primedba odnosi se na srednjoročni plan stabilizacije za koji se kaže da „ne predviđa dovoljno kredibilne mere“.

Bez penzione reforme na tom polju praktično se ništa ne može uraditi. Tek ukoliko se ispune sva ova tri uslova moguće je izbeći veliku krizu u Srbiji. Uz napomenu da će za sve vreme konsolidacije, dakle do 2017, godišnje biti potrebno oko pet milijardi evra za finansiranje deficita i otplatu glavnice postojećeg duga, Petrović je zaključio da je Srbiji novi aranžman sa MMF-om neophodan.

Beskrupulozna borba za plate

Pravo osveženje među javnim službama je Republički fond zdravstvenog osiguranja (RFZO), koji je za 10 meseci ove godine ostvario suficit od 12 milijardi dinara. Ali, to je lažna slika, zaključuje Fiskalni savet. Taj suficit posledica je u stvari činjenice da je RFZO loše organizovao javne nabavke, zbog čega je dolazilo do nestašice lekova u apotekama i zdravstvenog materijala u bolnicama.

Fiskalni savet ističe još jednu krupnu anomaliju u radu Fonda zdravstva, konstatujući da je „ove godine finansijski plan RFZO menjan čak dva puta, ali oba puta zbog plata zaposlenih“. Najnovijim izmenama plana, naime, predviđeno je da zaposleni u zdravstvu decembarsku platu dobiju do kraja ove, a ne kao što je to inače (bilo) uobičajeno za čitav javni sektor, u januaru 2014. godine.

Novi magazin, 05.12.2013.

Gasna masna podvala

Kao opravdanje zašto Gasprom u Srbiji plaća izuzetno nisku rudnu rentu (tri odsto, dok je u Rusiji sedam puta veća, tj. 22 odsto) ističe se kako za uzvrat nama Rusi ne naplaćuju penale za gas koji smo naručili, a nismo preuzeli (tzv. ugovori puno za prazno). Ovde se radi o običnoj besramnoj podvali Srbiji i njenoj javnosti.

Naime, Srbija uopšte nema potrebe da pravi nekakve astronomske narudžbine u strahu da će usled neke „vanredne situacije“ ostati bez gasa. To je možda i bilo opravdano dok nije izgrađeno skladište u Banatskom dvoru. Ali od pre dve godine takvih potreba više nema. Kada je to skladište projektovano, glavni argument je i bio da ono omogućava sigurnost u snabdevanju gasom i da više neće biti potrebe da se naručuje mnogo više nego što je uobičajena potrošnja.

Kao što je direktor Srbijagasa, Dušan Bajatović rekao, Banatski dvor pokriva tromesečne potrebe Srbije za gasom. Dakle, priča o tome kako Rusija Srbiji oprašta stotine miliona evra penala nema veze sa istinom i predstavlja običnu laž. Zaključak glasi: nema potrebe da Srbija zbog nepreuzetog gasa plaća ni jedan jedini dolar.

S druge strane, kad bi rudna renta u Srbiji bila samo kao u Rusiji (ima zemalja gde je i veća), prihod od rudne rente, u toku samo jedne godine, bio bi preko 100 miliona evra veći nego što je sada. Mi se ubismo da smanjujemo penzije, plate, štedimo, otpuštamo, dovijamo se gde još da uštinemo, a ovamo drugima u džepove guramo stotine miliona. Dokle?

Novi magazin, 05.12.2013.

Peščanik.net, 08.12.2013.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.