Predgovor izdavača za drugo, dopunjeno izdanje knjige Teofila Pančića „Urbani Bušmani. Život i smrt u srpskom postkomunizmu“, Biblioteka XX vek, 2025.
Urbani Bušmani je prva knjiga Teofila Pančića. Godina izdanja je 2001, ali je knjiga izašla iz štampe u decembru 2000. O tome kako se dogodilo da ona bude objavljena u Biblioteci XX vek ispričao je Pančić u prilogu za zbornik tekstova posvećen 50. godišnjici Biblioteke XX vek: „Te 2000. godine imao sam trideset i pet godina i izvestan, možda više i ne tako izrazito skroman ’opus’ u kolumnističko-esejističkom posmatranju i analiziranju društvenih i kulturnih pojava, tada još sasvim obeleženih tragičnom i sramnom decenijom krvavog raspada Jugoslavije. Nije da već nisam tu i tamo pomišljao da bi možda vredelo sakupiti, probrati i oknjižiti ta moja razmatranja, ali tako da ’imaju priču’, da budu relativno koherentna celina, a ne tek kupusara i izlog autorske sujete. Ipak, ništa nisam preduzimao ne bih li našao izdavača. Kao da sam smatrao da je bolje da izdavač pronađe mene. I pronašao me je: nazvao me je i predložio da mi objavi knjigu izabranih tekstova“.1
Napisao je ovde Pančić i nekoliko lepih reči o izdavaču koji ga je „pronašao“. Pohvalio me je što ne patim od predrasuda prema autorima koji se javljaju u medijima, te su se u Biblioteci XX vek njegova knjiga – kao i knjige još nekih „novinskih pisaca“, kao što su Bogdan Tirnanić, Igor Mandić ili Milan Vlajčić – našla zajedno sa knjigama Edgara Morena, Kloda Levi-Strosa, Edvarda Saida, Erika Hobsboma, Marije Todorove i drugih velikana savremene društvene nauke i humanistike.
U ovom društvu, kaže Pančić, njemu „nije bilo loše“. Ja ću tome dodati da se za njega i za još neke njemu slične „novinske pisce“ ovde našlo mesta ne zato što sam ih ja na svoju ruku priključio naučnicima, nego zato što su se u naše vreme granice između književnog, novinarskog i naučnog istraživanja istanjile do neprepoznatljivosti. Tako je nastalo prostrano područje proizvodnje znanja, koje je interdisciplinarno ne samo u tom smislu što u toj proizvodnji učestvuju razne naučne discipline, nego i zato što joj doprinos daju i drugi, neakademski „proizvođači“, među njima i pisci i novinari.
Miljenko Jergović me je nedavno, u jednom od svojih sećanja na Teofila, podsetio da sam „svojedobno govorio da je antropologija upravo ono što pišu Teofil Pančić i još poneki novinski pisci, samo što oni toga nisu svjesni“. To kažem i danas, jer se i antropologija, možda i više od nekih dugih društvenih nauka, u naše vreme izliva preko granica jedne nauke, koje uostalom nikad nisu bile jasno iscrtane. Slavni američki antropolog Kliford Gerc, u knjizi Antropolog kao pisac, kaže da se „antropologija pre nalazi na strani ’književnih’ no na strani ’naučnih’ diskursa“.2 Time što nazive ovih diskursa stavlja pod znake navoda, on pokazuje da se za njega oni samo uslovno mogu razgraničiti.
Ako se to prihvati – a ja prihvatam – onda možemo da govorimo ne samo o antropologu kao piscu nego i o piscu kao antropologu, odnosno, kad je reč o Teofilu Pančiću, o novinskom piscu kao antropologu. Ima u Urbanim Bušmanima naučnog diskursa koliko i u nekoj akademskoj studiji. Neke od najvažnijih koncepata i termina postmoderne društvene teorije i filozofije naći ćete skoro na svakoj stranici ove knjige: „diskurs“, „dekonstrukcija“, „simbolički poredak“, „simbolički prostor“, „imaginarijum“, „ideološki konstrukt“, „postmodernistička reinterpretacija“, „postmodernistički teatar“… Na nekoliko mesta Teofil Pančić pominje antropologiju i antropologe. Opisujući novog srpskog Dobrog Divljaka, Pančić kaže da je bavljenje njime „posao za antropologe“, ali se zapravo i on tim poslom bavi. U Srbiji nalazi jednu vrstu potomka Rusoovog prirodnog, civilizacijom neopterećenog čoveka. On se ovde pojavljuje kao Dobri Seljak, čuvar Narodne Duše, a u naše vreme oživela ga je mašta srpskih „patriotskih pisaca“, za koje Pančić kaže da su „bića opasna po život civilnog stanovništva na Balkanu“.
I njegov Urbani Bušmanin je divljak, „suburbani neovarvarin“, ali on je Nesrećni Divljak, izmešten u njemu tuđu sredinu, obespravljen i obezglavljen, „dvostruko ugroženo i nezaštićeno biće: izgubio je svoj prirodan lovački instinkt i sposobnost snalaženja u ćudljivoj prirodi, a nije mu dato da uživa komfor i zaštitu kakvu njegov način života zahteva, da bi uopšte bio moguć, a kamoli smislen“.
Uz ova dva, pojavljuje se u ovoj knjizi još jedan interesantan lik, koji nosi već pomalo zaboravljeno ime – Malograđanin. Pančić ga nije preuzeo iz marksističke literature, nego od austrijskog književnika Edena fon Horvata, čiji je roman Večiti Malograđanin, objavljen kod nas 1995. godine.3 Ovaj lik živi u svetu Konstantinovićeve „Palanke kao duhovnog pojma“, i „neizmerno je iznenađen i uvređen što mu se – naravno, niotkud, bez povoda, pravo iz aistorijskog vremena – dešava ’sve ovo’, i čini mu se da ni kultura, ni civilizacija, ni bilo šta drugo ne mogu postojati nakon toga što je neko drsko poremetio njegovo spokojstvo“.
Ključeve za razumevanje ovih svojih junaka Teofil Pančić nalazi u „nuspojavama“, u „rubnim fenomenima“, što je istraživački metod popularan još od kada je njegove velike mogućnosti demonstrirao Frojd analizirajući omaške u govoru. I Pančić se zadržava na primerima kad nekog govornika ili pisca „izda jezik“, jer je, kaže on, „jezik poznati izdajnik skrivenih misli“, pravi rudnik za istraživače „politički nesvesnog“. To važi i za neku marginalnu, rubnu pojavu, za neku naizgled beznačajnu, banalnu priču, koja može da bude „neobično znakovita, odnosno pogodna da nam ispriča mnogo više od sebe same“.
Znanje i inspiraciju koje pomažu Pančiću da opiše i razume ove likove u raznim njihovim utelovljenjima on crpi koliko iz naučne literature i književnosti toliko i iz popularne kulture. I u tom pogledu on je blizak savremenom shvatanju erudicije, koje od istraživača, bio on naučnik, književnik ili novinar, traži da u obavezni fond znanja uključi film, avangardno pozorište, strip, street art, folk, pop i rok muziku, da se ne uzdržava ni od toga da zaviri i u proizvode najgoreg treša. Na primer, jednu od svojih omiljenih filozofskih maksima Pančić je našao u filmu Prljavi Hari, kad glavni junak kaže „Mišljenje je kao dupe, svako ga ima“. Uostalom, u pop kulturi je Pančić našao naslov ove knjige. Pozajmio ga je od džez kvinteta The Art Ensemble of Chicago, koji je 1984. godine objavio album Urban Bushmen.
Junake ove knjige vidimo na delu u vreme koje smo uobičajili da zovemo Devedesete. Oni su mahom rođeni ranije, ali su se u ovoj eponimnoj dekadi razvili, kako bi se danas reklo, u punom kapacitetu. Pančić ih prati u stopu, beleži šta, kako, u ime čega oni rade, pevaju, mudruju i bogu se mole. Nije čekao čuvenu istorijsku distancu, pa da oceni šta su junaci Devedesetih postigli, kojim su slavnim, nadaleko čuvenim delima zadužili otadžbinu. To je, kaže on, „sramna istorija gacanja po moralnom dnu, valjanja u blatu nedostojne fasciniranosti ’pravednim ratom za našu stvar’ i doslednog etničkog ekskluzivizma, koji se jarčevito inatio s istim takvim etničkim ekskluzivizmima lažnih elita susednih naroda (ništa manje amoralnih, samo tada slabije naoružanih“. To je, dodaje on, „političko, društveno i ekonomsko beznađe i moralni ćorsokak u kojem se Srbija nalazi (uhvaćena u stupicu vlastitih, onomad tako bahato i samouvereno izabranih radikalno pogrešnih opcija) u bićima sateranim u egzistencijalni škripac, a lišenim sposobnosti civilnog poimanja odgovornosti“. To je, ponavlja on, „najsramnija era pisane srpske istorije, era čiji smo osramoćeni i poniženi savremenici“.
Današnjem čitaocu ove knjige neće biti teško da primeti da se sa likovima veoma sličnim njenim glavnim junacima, Urbanom Bušmaninu, Dobrom Seljaku i Večitom Malograđaninu, susreće i u naše vreme. Nalazi ih i u knjigama i kolumnama koje je Pančić u međuvremenu objavio. U ovoj knjizi čeka ga obilje podstreka i razloga da se složi sa onima – među koje može slobodno da ubroji i mene – koji tvrde da smo mi u Srbiji, i mi u susedstvu Srbije, u mnogo čemu još uvek u Devedesetim. Naići će novi čitalac Urbanih Bušmana na neka mesta na kojima autor opisuje sistem vlasti koji je bio uspostavio Milošević, tako što je uzeo svu vlast u svoje ruke, i postao „jedini istinski ministar u svim ministarstvima“. Na koga će građanin Vučićeve Srbije pomisliti kad ovo pročita?
Takođe, ovaj čitalac će u Urbanim Bušmanima naći ne samo sliku moralne degradacije i korupcije, sve ono što može da vidi i danas u Srbiji, nego ga ovde čeka i jedan snažan, ohrabrujući glas otpora, glas nepristajanja na državu i društvo za koje su ratni zločinci nacionalni junaci, a njihovi zločini slavne pobede. Ovaj glas, glas Teofila Pančića, u punom je saglasju sa bukom i komemorativnom „glasnom tišinom“, koji danas odjekuju na ulicama srpskih gradova, u znak protesta zbog pogibije nedužnih ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine. To znači da kad govorimo o istrajavanju Devedesetih, treba tu videti i kontinuitet tada pobuđenog otpora sa ovim danas obnovljenim. O tom kontinuitetu na najbolji način svedoče tekstovi Teofila Pančića, od prvih, ovih u knjizi Urbani Bušmani, do onih koje je pisao bukvalno do poslednjeg daha.
Ovaj predgovor sam napisao dve nedelje posle Pančićeve smrti (4. februara 2024). Lakše mi je da ga ovde pominjem punim imenom i prezimenom, a ne samo imenom, kako smo ga mi, njegovi prijatelji, oslovljavali. Jer ovo je preporuka za čitanje jednog velikog pisca, a to što sam i ja bio jedan od onih koji su Teofila voleli i što sam mu i ja slao mejlove koji su počinjali u stilu nekadašnje oficijelne korespondencije, ja njemu „Druže Teofile“, on meni „Druže Ivane“, važno je za mene lično, ali ne i za ovu preporuku.
Ako ne računamo Predgovor izdavača, ovo izdanje Urbanih Bušmana razlikuje se od prvog po tome što knjiga sada ima Indeks imena. To je učinjeno zbog toga što ona danas ima vrednost i kao istorijski izvor, pa će za neke čitaoce biti korisno da mogu da vide koje se i koliko se razne ličnosti u njoj pominju. A ima ih zaista mnogo i zaista raznih.
Biblioteka XX vek, 25.03.2025.
Peščanik.net, 29.03.2025.
________________
- „Poslednji Bušmani(n) XX veka“, u: Dubravka Stojanović (ur.), Pola veka XX veka. Zbornik povodom 50 godina Biblioteke XX vek, 133-135.
- Kliford Gerc, Antropolog kao pisac. Prevele s engleskog Gordana Gorunović i Ivana Spasić. Biblioteka XX vek, 2010, str. 16.
- Eden Fon Horvat, Večiti Malograđanin. Preveo sa nemačkog Andrej Ivanji, Samizdat B92, Beograd, 1995.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Čolović (see all)
- Pisac kao antropolog - 29/03/2025
- Programirani zaborav - 30/11/2024
- Ranko Bugarski, prosvetitelj - 19/08/2024
