Promocija knjige „Nemoć očiglednog“ 1997, foto: Vesna Pavlović
Pročitano na komemoraciji Mirjani Miočinović 10. maja 2025. u CZKD-u.
Sa odlaskom Mire Miočinović ostali smo bez još jedne ličnosti koja je za nas u Srbiji bila i ostala moralni kompas. Mnogi se tog kompasa ne drže, ali – zahvaljujući ljudima poput Mire – ne mogu da kažu, da se pravdaju, da im je razlika između dobra i zla ostala nepoznata, da im o tome niko nije govorio. Međutim, Mira Miočinović nije bila nikakav morali arbitar. Takva uloga njoj je bila potpuno strana. Ona je bila svedok nemorala, od onih retkih koji neće, koji ne mogu da ćute. Ustajući protiv zla, protiv zločina, protiv laži, protiv nasilja, ona to nije radila u ime neke apstraktne ideje o moralu, da bi za tu ideju nekoga pridobila. Kako je često govorila, da se javi za reč i osudi zlo i nepravdu od nje traži, od nje zahteva samo njen „moralni instinkt“, samo – kaže ona na jednom mestu – „instinkt i utroba“.
Povodi i razlozi da moralni instinkt od Mire traži da reaguje umnožavali su se takoreći svakodnevno, onoliko koliko su se umnožavali primeri zločina, nasilja i laži. Njeni tekstovi i intervjui pokazuju da je ona s velikom pažnjom pratila šta se ovde događa, šta radi vlast, šta radi opozicija, šta radi kultura, šta radi univerzitet, šta rade pisci, šta rade mediji. Nije mogla da reaguje na sve što zaslužuje pažnju i osudu, ali je ostavila važna, tačna i izuzetno hrabra zapažanja o moralnoj blokadi, o moralnoj traumi, o moralnom zaboravu srpskog društva kao posledici nepriznatih, neokajanih, u zaborav potisnutih zločina počinjenih devedesetih godina u ime Srbije i srpskog naroda.
Podstreke da reaguje Mira Miočinović je manje nalazila u ponašanju vlasti, više u onome što radi opozicija, a najviše u onome što rade neki navodno nezavisni intelektualci, profesori, pisci, pozorišta, mediji, koje je ona razotkrivala kao „pritajenu kolaboraciju sa režimom“. Pri tom se Mira nije postavljala kao neko ko stvari posmatra sa strane, sa distance, nego iznutra, kao pripadnica društva, pripadnica naroda o čijim moralnim traumama govori, kao neko saosećajan i saodgovoran. Na primer, govoreći o potcenjivačkom odnosu Srba prema Albancima na Kosovu, ona ne kaže „oni su imali takav odnos, a ja s tim nemam ništa“, nego kaže ovo: „Mi smo, dakle Srbi, bar dokle seže moje sećanje, a to je šezdesetak godina, imali odnos prema Albancima kao prema ljudima drugog reda… mi smo na rađanje njihove samosvesti reagovali bahato, kao uvređeni gospodari čije sluge pomišljaju na emancipaciju.“ (Nemoć očiglednog, 2014, 149-150)
Moralni instinkt, govorila je Mira Miočinović, nosi u utrobi svaki čovek, i to nema veze ni sa njegovim obrazovanjem ni sa njegovom inteligencijom. Ali, obrazovanje i inteligencija su potrebni da bismo moralni instinkt razumeli i sačuvali. Njeni tekstovi, njeni intervjui svedoče o želji da objašnjenja svojih moralnih impulsa i moralne blokade u kojoj živi njen narod potraži kod ljudi koji su najbolje svedočili i pisali o zločinu i kazni, o krivici i odgovornosti: Peter Sloterdajk, Hana Arent, Česlav Miloš… i pre svih Karl Jaspers, pre svega u svojoj knjizi Pitanje krivice. Na jednom mestu Mira kaže: „Ono što smatram našom krivicom vidim u zaslepljujućoj svetlosti Jaspersovih tumačenja.“ (Nemoć očiglednog, 2014, 180).
Još početkom devedesetih Mira Miočinović se suočila sa problemima javnog angažmana protiv zločina, nasilja i laži u ime svakome normalnom čoveku datog moralnog instinkta. Posebno je istakla problem koji je stavila u naslov knjige tekstova i intervjua prvi put objavljene 1997. godine – Nemoć očiglednog. Pozivati se na očigledno ne daje rezultat, izgubilo je snagu u borbi sa ideološkim, sa nacionalističkim mitovima i fantazmima. Takođe, Mira je rano doživela da njen spontani glas protiv zločina, nešto što se očekuje od svakog normalnog čoveka, bude dočekan u srpskoj javnosti, ne samo u vlasti, kao ekstravagantno preterivanje. Dva dobra razloga da ona, u predgovoru za drugo, dopunjeno izdanje Nemoći očiglednog iz 2014. godine, zaključi da je ova njena knjiga „obeshrabrujuća, da govori o izneverenom očekivanju i potvrđuje najgore slutnje“. To je dovodi do pitanja da li nas razočaranje i izneverena očekivanja oslobađaju obaveze da i dalje zahtevamo poštovanje istine i osudu zličina. Ne, kaže Mira, naša obaveza da to zahtevamo ostaje uprkos svemu i dodaje jedno kratko objašnjenje, dostojno Jaspersa, zašto ova moralna obaveza ostaje: zato što „moral nema alternativu“. (Nemoć očiglednog, 120)
Bez namere da dovedem u pitanje poziciju običnog normalnog čoveka, sa koje je Mira Miočinović ustajala u odbranu elementarnih moralnih vrednosti, moram da kažem da je ona bila jedna izuzetna, originalna, retka, vrlo lepa i vrlo emotivna žena. Takvu je pamtim. Jedno od retkih mesta – ako ne i jedino – gde je ona ispričala ponešto o sebi, o svom životu, o svojoj ljubavi, jeste njen intervju objavljen u časopisu Sarajevske sveske 2008. godine, i ponovo u drugom izdanju Nemoći očiglednog. Na kraju ovog intervjua ona navodi rečenicu Žorža Bataja „Moja ljubav gleda na smrt kao prozor na dvorište“, koju je Kiš izabrao za moto Enciklopedije mrtvih. I dodaje: „Ovom bih rečenicom mogla da stavim tačku na naš razgovor i na kraju vam zahvalim na podsticajnim pitanjima kojima se iz mene, već previše ’s onu stranu’ svega, ponešto moglo izvući.“ Živela je još osamnaest godina, tako, s ljubavlju koja gleda na smrt, ’s onu stranu svega’, a opet, kao što njeni tekstovi i intervjui svedoče, i usred svega. To je bila Mira Miočinović.
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjigama Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011) i Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983), Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000), Vreme znakova (1988), Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990), Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009), Pucanje od zdravlja (1994), Jedno s drugim (1995), Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002), Kad kažem novine / When I say newspaper (1999, 2004), Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007), Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001), Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011), Vesti iz kulture (2008), Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012), Zid je mrtav, živeli zidovi (ur, 2009), Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011), Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014), Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu.Ogledi o političkoj antropologiji, 4 (2020), Na putu u srpski svet. Ogledi o političkoj antropologiji, 5 (2023). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu (2020).
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjigama Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011) i Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983), Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000), Vreme znakova (1988), Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990), Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009), Pucanje od zdravlja (1994), Jedno s drugim (1995), Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002), Kad kažem novine / When I say newspaper (1999, 2004), Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007), Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001), Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011), Vesti iz kulture (2008), Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012), Zid je mrtav, živeli zidovi (ur, 2009), Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011), Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014), Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu.Ogledi o političkoj antropologiji, 4 (2020), Na putu u srpski svet. Ogledi o političkoj antropologiji, 5 (2023). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu (2020).
