Nova vlada Srbije nalazi se pred dva velika izazova. Jedan je očekivan, a drugi nije. Prvi je unutrašnji, a drugi spoljašnji. Pred prvim Srbija stoji odavno, dok se drugi pojavio prilično iznenada.

Svejedno, olakšavajuća okolnost za Vladu i Srbiju jeste u tome što je izbor relativno lak. Druga je stvar da li je naša (politička) elita u stanju da to vidi.

Prvi izazov su, nije teško pogoditi, reforme. Pre svega ekonomske, ali i svi drugi društveni „podsistemi“ moraju da dožive krupne promene. U suštini, ekonomija je baza svih tih promena.

Život u Srbiji mora da se uskladi sa onim što sami napravimo i proizvedemo, tj. zaradimo. Srećom, manje-više je odavno poznato šta na tom putu treba da se (u)radi. Suvoparnim ekonomskim rečnikom rečeno – tri reforme: reformu fiskalne politike; reformu monetarne politike i strukturne reforme. Prevedeno na „malo običniji“ jezik to znači: smanjenje javne potrošnje; smanjenje opterećenja preduzeća; usklađivanje monetarne politike Narodne banke Srbije sa potrebama privrede a ne države, tj. vlade; okončanje privatizacije i eliminacija propalih firmi sa privrednog terena; stvaranje povoljnog poslovnog ambijenta za razvoj novih.

Srž tih reformi je „privođenje redu“ i zauzdavanje raspojasanog javnog sektora, sa jedne, a oslobađanje privatne energije, inicijative i, što je podjednako važno, kapitala, sa druge strane. Lakmus papir za čitav taj višegodišnji poduhvat biće ukidanje partijskog zapošljavanja. Drugim rečima, pred Srbijom je proces izgradnje institucija.

Ako se pođe od toga neće biti teško da se odgovori ni na onaj drugi, spoljno-politički izazov. U strateškom smislu, ne mora da znači i u taktičkom.

Tu će Srbija nesumnjivo biti izložena velikim pritiscima. Neki se očituju u priči o iznenadnom pozivu i „tajnom“ putovanju najviših političkih lidera na konsultacije u Moskvu. Drugi su „suptilniji“.

Pre neki dan smo tako imali priliku da u jednim novinama čitamo članak ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina posvećen rekonstrukciji železničke mreže u Srbiji. Tu nam ambasador Rusije do „u sitna crevca“ opisuje „megaprojekat“ koji će biti realizovan uz pomoć naravno vrlo povoljnog, ruskog kredita od 800 miliona dolara: obećava brze pruge, precizno navodi koje će deonice biti obnovljene, nabraja kilometre, ističe optimalan odnos cene i kvaliteta za lokomotive (šta sve jedan ambasador ne mora da zna!), naglašava da će biti korišćene najsavremenije ruske i strane tehnologije, obećava posao za srpske firme i nova radna mesta… Detaljno, kao da je Milutin Mrkonjić u predizbornoj kampanji, a ne visoki diplomata jedne velike sile.

Zaboravio je ruski ambasador, međutim, da pomene jedan drugi projekat koji je još tri puta više „mega“. Reč je, naravno, o gasovodu Južni tok, teškom dve milijarde evra. Sećate se decembra prošle godine, malog vojvođanskog sela Šajkaš i onog, „bratskog“, zavarivanja. Od tada, iako je obećano, nije urađen ni jedan jedini var. A ka’ će – ne znamo. Kao što ne znamo, kako stvari između Rusije i Evropske unije stoje ni da li će tog Južnog toka uopšte biti. Zavarivanje ili zavaravanje – procenite sami.

Ako je Srbiji cilj izgradnja institucija, izgradnja moderne države, privrede i društva, onda je oslonac na Evropsku uniju – uz sve njene mane, da ne bude da je idealizujemo – neizostavan, nezamenljiv i neizbežan. U tom smislu nikakvog drugog, tj. trećeg puta, za Srbiju nema. Ovo ipak nije 1948. A i doba nesvrstavanja davno je prošlo.

Novi magazin, 26.03.2014.

Peščanik.net, 26.03.2014.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.