Pad u slobodu, u nevreme

U ovoj godini biće ne mali broj događaja kojima će se obeležiti dvadeset i pet godina od pada Berlinskog zida.[1] Ova godišnjica koincidira sa stogodišnjicom od početka Prvog svetskog rata i sa desetogodišnjicom „ujedinjenja Evrope“. Šta je, u tom istorijskom kontekstu, a i samo po sebi, rušenje Zida donelo?

Možda, kao uvod, zašto pad Berlinskog zida nije bio anticipiran u Beogradu, a i zašto su potcenjene posledice? Razlog je u tome što je u drugoj polovini osamdesetih godina razrađena strategija promene odnosa snaga u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je podrazumevala trajnu blokovsku podelu, dakle jak Sovjetski savez ili jaku Rusiju, već kako je ko na to gledao, uz održanje postojećeg sistema bar dok se taj odnos snaga, izmenom ustava, ne promeni u korist Srbije ili Srba, opet u skladu sa tim ko je kako na tu preraspodelu gledao.[2]

Pa kada je Zid srušen, trebalo je menjati strategiju, ali je to podrazumevalo promenu u tom času već stečenih položaja i vlasti, ili bar rastućih izgleda da se do tih dobara dođe, pa se poseglo za lažima, krađom i silom. Tako da su najuticajniji javni intelektualci, koji su pohrlili da se posvete politici, bili zatečeni ne samo padom Zida, već i neuspehom pokušaja generalskog državnog udara u Moskvi, jer se neočekivano Jelcin popeo na tenk, a i uspehom „novog svetskog poretka“ u ratu za Kuvajt. Čemu još treba dodati i neugasivu želju da, prvo, do stvaranja Evropske unije ne dođe, a drugo da se ona, poput Jugoslavije, raspadne. Ovo poslednje je verovatno najvažniji razlog za to što su potcenjene posledice uklanjanja Berlinskog zida, jer su ostala očekivanja da će on, po prirodi političkih i gotovo kosmičkih stvari, biti nanovo podignut ili će se održati ako je podignut, u jednom ili drugom balkanskom gradu, na reci, ili u jeziku i kulturi ako nigde drugde.

Šta je pad Berlinskog zida značio onima koji su ga srušili? Drukčije rečeno, zašto on nije uspeo da sačuva sistem koji je trebalo da štiti? Ako ostavimo po strani popularnu, i kod kritičara i kod apologeta, ideju da zasluga ili krivica pripada neoliberalima, na čelu sa gospođom Tačer i predsednikom Reganom, čiji su mentori bili gospoda Hajek i Fridman, preostaju tri značajnije teorije.

Tržište i cene, čelik i četkice za zube

Jedna jeste da je sovjetski privredni sistem bio neefikasan (jer bi ljudi inače, pretpostavka je, prihvatili diktaturu ako obezbeđuje socijalnu pravdu) zato što je država bila najveći ili čak jedini investitor, a ona se nije rukovodila cenama, jer su one zapravo bile proizvod upravo njenih odluka (bile su administrativne).

Može se raspravljati, kao što se tada i raspravljalo, da li je ta neefikasnost bila posledica diktatorskog ili totalitarnog karaktera vlasti ili bi se sa istim problemom suočila i država koja bi bila demokratska, ali se odluke o investicijama ne bi donosile posredstvom tržišta, već planski (ili nekim sistemom državnih subvencija). Na mene je, kada sam pisao knjigu o sporovima o industrijalizaciji u socijalizmu,[3] najdublji utisak ostavila studija Kantoroviča „O najboljoj upotrebi privrednih sredstava“ u kojoj on, ovo je po sećanju, pošto je citirao najnoviju partijsku rezoluciju ili govor generalnog sekretara, postavlja pitanje zašto se proizvode tolike količine čelika, a nedostaju četkice za zube? Tu neusklađenost „dvaju sektora“ (proizvodnje investicionih i potrošnih dobara), postojanje trajnih nestašica i uloge sistema (administrativnih za razliku od tržišnih) cena objasnio je Novožilov još dvadesetih godina prošloga veka, na samom početku čitavog tog puta u plansku privredu, a potom je tome Kornaj posvetio članke i knjige.[4]

Dakle, ako je privreda neefikasna, jer planski sistem cena ne informiše i zapravo odmaže, samo je pitanje vremena kada će početi da stagnira ili čak da nazaduje. Što će konačno biti neodrživo jer će nestašice biti sveprisutne, sistemske dakle. Ova teorija je imala i varijantu gde se na sovjetski sistem gleda kao na ratnu privredu koja ne može da izdrži trku u naoružavanju upravo zbog toga što je neefikasna (jer će konačno nedostatak četkica za zube ograničiti mogući rast proizvodnje čelika). Pa je onda pad Berlinskog zida zapravo isto što i poraz u ratu, doduše hladnom, usled nemogućnosti da se obezbede potrebna sredstva da se on dalje vodi.

Što se neefikasnosti sovjetskog socijalističkog sistema tiče, to nije bilo naročito sporno i zapravo i nije neko novo saznanje.[5] Ovde možda ima smisla jedna poludigresija o tome da nedostatak slobode vodi i smanjenoj efikasnosti koja će biti korisna i kasnije. Naime, poznati liberalni[6] filozof Džon Rols, kao i jedan od najpoznatijih ekonomista Kenet Erou, koji sebe smatra socijalistom, polaze od shvatanja da je sistem cena, dakle decentralizovani sistem donošenja privrednih odluka, tržišni sistem drukčije rečeno, nezamenljiv ako se želi efikasna alokacija sredstava.[7] To takođe podrazumeva i nejednake naknade za rad, čak i ako privatne svojine nema, dakle socijalnu nejednakost ukoliko je početna raspodela sredstava, recimo sposobnosti, nejednaka. Ona se, ta nejednakost, može smatrati nepravednom po jednom ili drugom osnovu, pa ako se takvom zaista i smatra – recimo da se do takve ocene dođe demokratskim postupkom – opravdano je, politički, tražiti sredstva preraspodele dohodaka ili bogatstava.

Naravno, kako tu preraspodelu izvršiti, to nije baš najjednostavniji problem. Rols je smatrao da je potrebno obezbediti jednake izglede i socijalnu zaštitu za najugroženije. Ima, naravno, drukčijih shvatanja, no mali je broj onih koja ne uzimaju ozbiljno u obzir troškove neefikasnosti koje sa sobom nosi centralizovani sistem kontrole privrednih sredstava, pre svega kada je reč o odlukama o ulaganjima. Čak i kada bi to bio sistem državnog kapitalizma, kakvom su težile reforme u sovjetskom socijalizmu, a i kada bi taj državni kapitalizam bio demokratski, što je bila jedna verzija socijaldemokratije, ili konačno samoupravni, što su najupornije zagovarali Branko Horvat i Aleksander Bajt, doduše sa različitom argumentacijom.[8]

Dakle, neefikasnost socijalističkog sistema, koja je posledica netržišnog sistema privređivanja, zahtevaće liberalizaciju trgovine i cena, dakle uklanjanje protekcionističkih mera svake vrste, kako bi se oslobodilo tržište, uključujući i spoljnu trgovinu, što će dovesti do rušenja Zida. To je, verovatno, i danas najuticajnije objašnjenje pada Berlinskog zida i čitavog socijalističkog sistema. To je, takođe, razlog tome što su i socijaldemokrati sa obe strane srušenog zida odustali od kritike tržišne privrede i privrednih sloboda, bar kada je reč o njihovom značaju za efikasnost privređivanja.

Istorija slobode

Na to se može nadovezati drugo objašnjenje propasti socijalizma, koje je naročito upečatljivo izrazio Fukujama u ogledu iz 1989, pod naslovom „Kraj istorije“. Pod istorijom on je podrazumevao sukob ili nadmetanje različitih ideologija, gde na kraju prevladava liberalno demokratska. Pad Zida, onda, označava kraj istorije, nezavisno od toga da li će se, svejedno, nastaviti ti ideološki sukobi, jer drugi ishod osim ponovne potvrde nadmoćnosti liberalne demokratije nije moguć. Jedan način da se vidi šta Fukujama želi da kaže, a da se to potpuno ne banalizuje, jeste da se zamisli stanje kao ono koje Rols naziva prvobitnim u kojem članovi zajednice, pod uslovima koji se mogu nazvati ustavotvornim, biraju između različitih ustava, između svih mogućih režima.[9] Rols je smatrao da će oni jednoglasno izabrati sistem koji možemo da nazovemo liberalnom demokratijom. Istorija, po Fukujami, koji se najviše pozivao na Hegela (zapravo na to kako je razumeo jednu interpretaciju Hegela, no to ovde nije važno), zapravo postiže isti rezultat kao Rolsovi ustavotvorci, samo sasvim drugom procedurom, da to tako kažem. Ili, koliko god puta da se Zid podigne, on će s vremenom biti srušen. Jer je naprosto sistem koji bi Zid trebalo da brani, sistem neslobode, ideološki inferioran.

U vreme objavljivanja tog ogleda, Treći program radio Beograda je organizovao raspravu gde su se još jednom sučelili stavovi o tome da li je liberalizam zaista nadmoćan socijalizmu?[10] U jugoslovenskim, posebno beogradskim, intelektualnim krugovima liberalizam je bio, i u velikoj meri ostao, predmet neprekidne kritike. Argumentacija na obema stranama, pro i antiliberalnoj, je bila, po mojoj oceni, bolje izlagana tada nego sada, ali je u osnovi ostala ista. Jedan razlog što su rasprave bile sadržajnije tada jeste svakako bio taj što su zastupnici socijalizma tada bili svesni svih nedostataka „realnog socijalizma“, dok je sada težina dokaza mnogo više na zagovornicima liberalizma. Mada, ovo nije novo stanje, jer su razočaranja liberalnom demokratijom usklađena sa izbijanjem velikih političkih, međunarodnih, i privrednih kriza. Karl Polanji je, u veoma uticajnoj knjizi „Velika transformacija“, pošao od toga da se liberalni sistem raspao u Prvom svetskom ratu, a potom, posle pokušaja obnove, ponovo i definitivno u vreme Velike ekonomske krize, a slično mnogi tvrde i danas. Ovoga puta, međutim, u sadašnjoj krizi još uvek nisu realizovane neke od poznatih alternativa, recimo fašizam i staljinizam, za koje je Polanji smatrao da su posledica neminovnog sloma svetskog liberalnog sistema, ali nije tvrdio, kao što se u vreme realnog socijalizma rutinski ponavljalo, a dokazuje se ponekad i danas, da se od njih liberalni sistem ne razlikuje („dve desnice“, kako je govorio Staljin). Teza, međutim, o kraju istorije ne kaže da se neće nazadovati ili da nije moguć povratak jedne ili druge vrste totalitarizma. Pa čak ne ni da će ikada biti ostvarena, budući da autoritarni i netržišni sistemi, kao i sistemi gde ne vlada pravo, o ratobornim nacionalističkim sistemima i da ne govorimo, nisu nužno u neskladu sa trenutnim interesima pojedinaca, posebnih grupa, pa i čitavih društava. Uostalom, Rolsova procedura je bar u načelu kratka, potreban je samo intelektualni napor da bi se videle prednosti liberalne demokratije, dok je istorija duga, a naravno i dalje traje.

Dakle, sistem liberalne demokratije je stabilan, u istorijskom smislu, jer su svi alternativni sistemi ideološki inferiorni, što objašnjava ne samo ideološki neuspeh socijalizma, već i smanjenu privlačnost neliberalnih ideologija posle pada Zida. Zapravo, sasvim je istorijski izuzetan ovaj trenutak nedostatka nepomirljivih ideoloških sukoba, ove ideološke pacifikacije Evrope, što ne znači da on mora i da potraje.

Demokratijom do tržišta

Ove dve teorije svakako ukazuju na razloge zašto je Berlinski zid smetao: privredno zaostajanje i nedostatak sloboda. No, neslobodna i nazadna društva znaju da opstaju, pogotovo ukoliko su i jedno i drugo. Ipak, težiće da budu nestabilna, mada ne i neodrživa, ukoliko im nedostaje potrebna legitimnost. Što je treća teorija o propasti socijalizma. Danas je izbledelo sećanje na to koliko su socijalistički sistemi bili radikalno drugačiji. Oni su zaista bili antiliberalni i antikapitalistički u tom smislu da su negirali potrebu vladavine prava, pre svega negiranjem bilo kakve potrebe zaštite privatne sopstvenosti, ali i bilo kakve druge, načelno dakle, a i bilo kakve političke legitimnosti, jer su to bile, po sopstvenom razumevanju, diktature. Možda nije nezanimljivo zašto.[11] Na vladavinu prava se gledalo kao na sredstvo zaštite privilegija bogatih i moćnih, dok se na legitimnost gledalo na način kako su ga definisali Lenjin i Lukač – kao usklađenost diktature sa realizacijom budućih interesa radničke klase ili radnih masa ili radnih ljudi, već prema tome kako je ko smatrao da je najbolje da odbaci samu ideju potrebe da se proverava legitimnost postojeće vlasti. Ili, kako je to više nego upečatljivo izrazio nesretni Vistan Hju Odn negde u Španiji: „Tomorrow, perhaps the future. Today,… the conscious acceptance of guilt in the necessary murder.”

U takozvanim komunističkim studijama (posebno na univerzitetu Kolumbija u Njujorku gde se redovno sastajala izuzetno jaka grupa stručnjaka početkom sedamdesetih godina) raspravljalo se o tome koliko dugo mogu da traju nelegitimni politički sistemi i kako će izgledati njihov kraj? Dominantno je bilo shvatanje da će doći do urušavanja, koje će biti nasilno i krvavo (najuticajniji su bili Bžežinski, Hantington i gospođa Kirkpatrik). Alternativno je bilo shvatanje da će se ti sistemi reformisati, jer ne mogu da se prilagode funkcionalno sve diverzifikovanijoj društvenoj strukturi (najuporniji zastupnik je bio Hof). Naprosto, po ovima drugima, Zid stoji na putu društvenog razvoja i u nekom će se času postaviti pitanje legitimnosti postojanja te, pored ostalog i simboličke, prepreke. Naravno, ovaj drugi, nenasilni postupak uklanjanja nelegitimnih prepreka je dostupan ukoliko nema teritorijalnih sporova, što je više nego dobro pokazao stravični primer raspada Jugoslavije.

Onako kako se socijalistički sistem urušio i postupak njegovog napuštanja, bar u Evropi ukazuju na to da je verovatno od odlučujućeg značaja bio upravo taj nedostatak političke legitimnosti. Usled toga je pad Berlinskog zida bio početak oslobađanja čija se strategija može okarakterisati preporukom: najpre političke, pa posle sve druge promene ili najpre demokratija, posle reforme. U azijskim tranzicijama, pristup je bio drugačiji i možda više u skladu sa onim što se ponekad naziva neoliberalnim pristupom, koji se u određenom smislu naslanja na objašnjenje da je socijalizam neodrživ zato što je privredno neefikasan. Tako da se promene u Kini i Vijetnamu, primera radi – ali se to može uopštiti na druge uspešne azijske „nove industrijske zemlje“, kako se često nazivaju – rukovode pravilom: najpre liberalizacija (postepena i kontrolisana) tržišta, posle demokratizacija ili najpre privredna efikasnost, posle politička legitimnost. Ova se razlika između evropskih i azijskih tranzicija može izraziti i na sledeći način: u Evropi je rušenje Berlinskog zida bilo sredstvo da se ukloni unutrašnji politički zid, dok je u Aziji spoljašnji zid uklonjen kako bi se nelegitimnost unutrašnjeg političkog zida učinila podnošljivom. To je strategija donekle slična onoj kojoj je pribegla sovjetska Rusija dvadesetih godina prošloga veka i potom socijalistička Jugoslavija posle 1948. i posle neuspelih reformi iz šezdesetih godina prošloga veka.

Koliko se privrednim napretkom može nadoknaditi nedostatak političke legitimnosti? Drukčije rečeno, koliko se liberalna privredna politika može odvojiti od demokratije? Potom, pak, dolazi i nešto drukčije pitanje: koliko se demokratijom može ograničiti delovanje tržišta, da tako uprostim označavanje liberalne privredne politike, ili, drukčije rečeno, koliko je demokratija liberalna? Ova pitanja zahtevaju razumevanje kako toga što se naziva liberalnim, tako i naravno prirode demokratije.

Liberalan je sistem u kojem su ljudi slobodni, gde se pod slobodom podrazumeva da se individualni ili zajednički ciljevi i mirni, ugovorni, načini da se oni ostvare ne suočavaju sa ograničenjima, zakonskim ili uopšte prisilnim. Ovo negativno (nedostatak ograničenja) određenje slobode uglavnom pretpostavlja i pozitivno određenje u vidu prava na slobodu, dakle postojanje zakona kojima se obezbeđuje sloboda izbora ciljeva i sredstava da se oni postignu, čime se obezbeđuje da ona, ta sredstva, budu nenasilna, dakle ugovorna ili dobrovoljna. A potrebno je da postoji, pravilima regulisana, konkurentska struktura nelegitimnih oblika moći (novca, statusa, informacija, monopola svih vrsta), kako ih je Veber zvao, a misli se uopšteno na to da sloboda jednih ne bi trebalo da ograničava slobodu drugih ili da je tuđa sloboda granica sopstvene.[12]

Jasno je iz ovog jednostavnog određenja liberalnog sistema da on podrazumeva postojanje jednakih sloboda, ali ne i jednakosti dohodaka i bogatstva. No, valja takođe zapaziti, što inače nije nepoznato, da je liberalni sistem, recimo u užem smislu te reči sistem slobodnog tržišta, saglasan i sa punom jednakošću dohodaka i uostalom svih osnovnih prava (ovo često gube iz vida oni koji misle da tržišna privreda nužno vodi sve većim nejednakostima u bogatstvu i dohocima). I jedini je koji to može da obezbedi uz puno poštovanje individualnih i kolektivnih sloboda. Mogu, naravno, postojati uslovi kada je opravdano žrtvovati slobodu kako bi se očuvale neke druge vrednosti, ali ne ukoliko je to ograničavanje sloboda trajno, dakle sistemsko, jer se otvara pitanje političke legitimnosti.[13]

Iz toga sledi i pitanje koji je to politički sistem koji je liberalan, a uz to i legitiman, gde je test legitimnosti mogućnost da se obezbedi saglasnost kako bi se ostvarila željena jednakost osnovnih prava i pravična raspodela dohodaka i bogatstava? Odgovor je da je to demokratski sistem odlučivanja, pod čim se podrazumeva i konstitucionalizam, dakle donošenje ustava koji je liberalan i demokratski – i to postupkom koji zahteva neku vrstu opšte saglasnosti, dakle predstavlja neku vrstu društvenog ugovora. On je, taj liberalno demokratski sistem, redistributivan u tom smislu da ne nagrađuje prirodne ili razlike koje nastaju kao posledica okolnosti, a i ne opravdava nejednake nagrade koje nisu podsticajne. Ostaje, naravno, da se utvrdi, političkim procesom, kako da se trajno zaštite osnovna prava i da se obezbedi demokratsko odlučivanje o pravičnoj raspodeli dohodaka i bogatstava. To nije sistem koji je stabilan i održiv u svim okolnostima, dakle koji ne može ni pod kojim uslovima da se napusti jednom ili drugom vrstom revolucionarnog delanja. Zapravo, on ima ugrađenu slabost, jer se zasniva na postupku odlučivanja kojim se sabiraju pojedinačni interesi, uglavnom glasanjem, usled čega može da bude nedovoljna prepreka kolektivističkim načinima mobilisanja javnog delanja, jer je to kao sukob pojedinca i gomile gde je odnos snaga nepovoljan po individualne slobode, i štaviše i prevashodno individualnu bezbednost.

To je, uopšteno govoreći, politička ideja koja je srušila Zid. Tu nije reč o utopiji, što se vidi čim se pogleda stvarnost liberalno demokratskih država. Takođe, nije reč o sistemu u kojem ne postoji sukob interesa, kako pojedinačnih, tako i grupnih ili klasnih. Štaviše, u osnovi liberalne demokratije je i nedostatak poverenja u moć i vlast. Uostalom, nedostatak poverenja u vlast je opravdanje za demokratski način odlučivanja – periodično se obnavlja legitimnost vlasti. Takođe, nisu nepoznati nedostaci realnih tržišta, usled čega se ona uređuju, a tu su i centralna banka i poreski sistem. Ništa od toga nije bilo nepoznato ili bar nije ostalo nedokučivo onima koji su rušili Zid.

Ovo inherentno nepoklapanje individualnih sloboda i demokratskog načina odlučivanja može se videti i na sledeći način. Tržišne slobode su moguće i u autokratskim sistemima, mada se oni gotovo uvek transformišu u oligarhijske. Bilo je liberala koji su smatrali da je Pinoče prihvatljiv, a posebno je čileanski model bio privlačan liberalima u postsovjetskoj Rusiji (danas se o tome ne govori, ali to je više zato što je on u određenom smislu realizovan). Slično se može reći i za autokratske zemlje sa tržišnom privredom u Aziji. Nasuprot tome, teško je naći demokratsku zemlju koja nema tržišnu privredu, nezavisno od toga koliko je ona socijalna, da se tako izrazim. Što još uvek ne znači da ne preti pad u oligarhijski sistem usled mogućnosti da bogati kupe glasove, na jedan ili drugi način. Tako da je potrebno stalno održavati konkurenciju i na tržištu i u politici – poverenje u nacionalne kapitaliste i narodnjačke partije nije ni potrebno niti korisno. Liberalna demokratija polazi od realističnih pretpostavki kako o kapitalističkim tako i o državnim interesima i oslanja se na konkurenciju i na smenjivost vlasti.

Dakle, stabilnost liberalne demokratije u zemljama koje su se oslobodile rušenjem Zida i zidova posledica je demokratskog postupka oslobađanja i značaja koji je pridavan legitimnosti promene privrednih i drugih ustanova. To objašnjava i legitimnost privatizacija, nezavisno od toga što su u velikoj većini obavljene na nezadovoljavajući način.

Politika prijateljstva

Zašto Zid nije ponovo podignut? Zato što se, kako se to ponekad kaže, od Karla Šmita otišlo ka Hansu Kelzenu, dakle od politike neprijateljstva ka vladavini nadnacionalnog prava, bar u okviru Evropske unije. Naravno, liberalna misao je uvek bila potencijalno kosmopolitska, jer je individualistička. Tu je, pored ostalog, velika razlika između liberalnih nacionalista, čak i u najblažoj verziji Mila ili Rolsa, i onih koji to nisu bili, recimo Hajek.[14] Rušenje Zida je podstaklo dublju evropsku integraciju, koja nije zasnovana samo na zajedničkom tržištu, već i na političkoj uniji koja čini politiku neprijateljstava nemogućom ne samo između zemalja članica, već i između Unije i ostatka sveta.

Tu je možda i najbolje da završim ovaj napis kratkim osvrtom na političke sukobe u Ukrajini, gde se mnogi protive podizanju Zida. Ako se uporede Evropska unija i Rusija i njihov odnos prema Ukrajini vidi se ta razlika između politike neprijateljstva i prijateljstva. Za Uniju je Ukrajina tržište, za Rusiju je to teritorija. Unija nudi liberalizaciju trgovine, koja ne isključuje ni slobodnu trgovinu Ukrajine sa Rusijom. Nasuprot tome, ruski su ciljevi geostrateški, dakle imaju za cilj političko korišćenje ukrajinske teritorije. To je, dakle, ta razlika politike prijateljstva i neprijateljstva, gde je odustajanju od ove druge odlučujuće doprinelo rušenje Berlinskog zida.[15] To je i najveća razlika današnjeg stanja evropske politike u odnosu na onu od pre sto godina – u međunarodnom, ideološkom, unutrašnjepolitičkom i u tržišnom smislu. Koliko će se ovaj liberalni sistem moći suprotstaviti silama Velike transformacije, kako bi rekao Polanji, to se upravo sada proverava usled povećanih socijalnih, nacionalnih i geopolitičkih izazova.

Peščanik.net, 07.02.2014.

———–    

  1. Znatno šira verzija izlaganja sa konferencije o 25 godina od pada Berlinskog zida u Diplomatskoj akademiji u Beču, 31.01.2014.
  2. O tome sam pisao u Why Do Countries Break Up? The Case of Yugoslavia, Acta universitatis upsaliensis, 1984.
  3. Gledišta i sporovi o industrijalizaciji u socijalizmu, Institut društvenih nauka, 1984. Problem, kako sam ga ja tada video, bio je kako je taj Zid toliko dugo opstao, pošto je neodrživost sistema, kojeg je trebalo da štiti, bila sagledana već na samom početku od strane njegovih kreatora i zagovornika? A morala je biti očigledna svakome posle poljske pobune 1981.
  4. Mnoge relevantne članke, uključujući Novožilova i Kornaja, ako se dobro sećam, smo preveli i objavili u jednom dvobroju Marksizma ili Socijalizma u svetu, ne sećam se više, krajem sedamdesetih godina, ne sećam se tačno kada, prošloga veka.
  5. Neki od značajnijih članaka prevedeni su i objavljeni u zborniku Kritika kolektivizma (koji sam priredio krajem osamdesetih godina prošloga veka).
  6. Ovde ću ostaviti po strani razlike između pojedinih liberalnih i neoliberalnih autora. Kako izgleda da postoji povećani interes, o tome u čemu se slažu Hajek i Rols i u čemu se ne slažu pisaću u posebnom tekstu. Uglavnom nema razlika među liberalima kada je reč o individualnim slobodama (autonomija ciljeva), ideološkom pluralizmu, legitimnoj upotrebi državne prinude (vladavina prava i zaštita privatne svojine) i pravičnoj raspodeli. Ukoliko se te vrednosti smatraju ostvarivim, tada je sistem koji ih institucionalizuje ostvariva utopija i dozvoljava da se govori o slobodnim ljudima, slobodnim zajednicama, slobodnim tržištima i tako redom, a da se time ne odstupa od realnosti bilo deskriptivno ili normativno.
  7. Tekstove Rolsa i Eroua smo takođe objavili krajem sedamdesetih godina u Marksizmu u svetu. Pokojni Miša Nikolić se čudio, ali je objavljivao.
  8. O razvoju i sporovima u jugoslovenskoj ekonomskoj misli vidi V. Gligorov, „Yugoslav Economics Facing Reform and Dissolution”, u Hans-Jürgen Wagener (pr.), Economic Thought in Communist and Post-Communist Europe, Routledge, 1998.
  9. Više o tome u mojoj knjizi Politička vrednovanja, Partizanska knjiga, 1985.
  10. Ne sećam se da li je rasprava i objavljena.
  11. O tome sam pisao, uglavnom žurnalistički, u knjizi Socijalistički žanr, Beograd, 1985.
  12. O značaju ograničavanja monopola svih vrsta i podsticanju konkurencije je naročito dosledno pisao Hajek, o čemu ću pisati u već pomenutom posebnom napisu.
  13. Što je predmet poznate rasprave Rolsa i Harta, a odnosi se, na danas veoma aktuelno pitanje, granica slobode i bezbednosti. No, problem je sasvim generalan o čemu u narednom napisu o desetogodišnjici „ujedinjenja Evrope“.
  14. O tome sam više puta pisao u vreme rasprava o federalizmu u Jugoslaviji, mada sada više ne mogu da se setim gde sve. O jednom aspektu Rolsovog liberalnog nacionalizma sam pisao u „What if They Will Not Give Up?“, East European Politics and Societies and Cultures 9: 499-512.
  15. Detaljnije o tome u narednom napisu o desetogodišnjici širenja Evrope na istok.