U Damasku je 1840. godine nestao jedan franjevački fratar. Uhapšen je lokalni jevrejski berberin, i nakon što je mučen, priznao je krivicu. Zatim je razjarena rulja napala lokalnu jevrejsku zajednicu, i pohapšeno je još Jevreja. Umešala se i francuska vlada, zbog svojih ambicija na Bliskom istoku, i podržala optužbe protiv nedužnog Jevrejina. Međutim, francuski Jevreji su bili vrlo zabrinuti. Kao francuski državljani, trebalo bi da podrže spoljnopolitičke ambicije Francuske, ali kao Jevreji, nisu mogli da stanu iza svoje vlade koja podržava gnusne zločine prema Jevrejima. Adolphe Crémieux, francuski političar jevrejskog porekla, na kraju je uspeo da oslobodi jevrejske zatvorenike u Damasku. Međutim, to je bila Pirova pobeda. Francuski Jevreji mogli su biti optuženi za nelojalnost Francuskoj, zbog vladajućeg uverenja da će oni uvek pre podržati Jevreje u drugim zemljama nego Francusku.

Ove optužbe proizlaze iz nečega što nazivamo dvostrukom lojalnošću, pa iako ovaj primer datira iz 1840. godine, ne radi se o izolovanom slučaju, niti su Jevreji jedine mete ove optužbe. Tokom Drugog svetskog rata, prema Kanađanima i Amerikancima japanskog porekla vladalo je takvo nepoverenje da su vlade obeju država odlučile da tim građanima zaplene imovinu. Do 1942, počeli su da ih zatvaraju u logore, koji su radili do 1946. godine. Tek je 1965. odlučeno da se ovim ljudima plati odšteta u Americi, dok je prvo izvinjenje upućeno tek 1988, iako su se odštete i druga pravna pitanja razvlačila do 1992. U Kanadi je vlada tek 1988. uputila zvanično izvinjenje i isplatila odštete. Danas se za dvostruku lojalnost načešće optužuju muslimani, a rasprava o dvostrukoj lojalnosti sada se posmatra kao pitanje raznolikosti populacije, nacionalnog identiteta, multikulturalizma i politike različitosti.

Optužbe protiv manjinskih zajednica koje „ne pripadaju dovoljno“ nisu nove, ali su vrlo zabrinjavajuće. Ovaj problem zadire u samu suštinu modernog državnog sistema. Taj sistem se temelji na nacionalnim državama, i što je još važnije, na političkoj ideji da stabilna domaća zajednica i relativno stabilna međunarodna zajednica zahtevaju da se svaka država zasniva na jednoj homogenoj naciji. Kako bi se pojačao kredibilitet ideje o postojanju nacionalnog bića, pretpostavlja se da je nacija postojala pre formiranja države, i da država oslikava nacionalno jedinstvo i sličnost svojih građana. Međutim, problem je u tome što nijedna država nikad nije bila homogena, i ovo retroaktivno čitanje nacionalnog identiteta neće promeniti tu činjenicu.

Spektar dvostrukog nacionalnog identiteta prostire se svuda oko nas. Državni tužilac Engleske i Velsa, Lord Goldsmit, predložio je 2007. godine uvođenje novog nacionalnog praznika u slavu „britanstva“, kao način da država osnaži nacionalni identitet. Treba istaći da je ovaj predlog jednim delom rezultat zabrinutosti zbog lojalnosti britanskih muslimana, koja je dovedena u pitanje nakon eksplozija u Londonu u julu 2005, napada na aerodromu u Glazgovu 2007, kao i sve većeg straha od pretnje takozvanih „domaćih terorista“. U oktobru 2010, nemačka kancelarka Angela Merkel izjavila je da je multikulturalizam u Nemačkoj propao. Švajcarska, koja predstavlja bastion multikulturalne tolerancije, ipak je zabranila izgradnju minareta (iako ih u čitavoj državi ima samo četiri). Desničarske nacionalističke partije, često anti-islamskih svetonazora, postaju sve popularnije širom Evrope. Švedski Demokrati pokušavaju da zaustave izgradnju džamija u Švedskoj, a Francuzi zabranjuju muslimankama zarove. Prošle godine, digla se graja u Americi zbog pogrešno prozvane „Džamije na Nultoj tački“. Zanimljivo je da je u kraju gde bi ovaj muslimanski centar trebalo da se izgradi, četrdesetih godina prošlog veka živela brojna arapska zajednica, i da se to područje tada zvalo Mala Sirija.

Optuživati manjinske grupe da predstavljaju pretnju za bezbednost zato što jesu manjinske nije ništa novo. Pojedinci i grupe iz većine, ako ne i svih, veroispovesti u nekom istorijskom trenutku vršili su političko nasilje, koje je ponekad vezivano za terorizam a ponekad ne. Terorizam koji se vrši u ime islama jeste strašan i opasan, ali ne treba i ne sme da okalja čitav narod. Pretpostavljati da je islam nasilna religija i da se muslimanima ne može verovati, ili da im ovde nije mesto, jeste rasistički. Ovakve optužbe za dvostruku lojalnost su vrlo uznemirujuće, delom i zato što je vrlo lako skliznuti u ksenofobično razmišljanje, naročito zato što nas naš politički jezik uslovljava da mislimo u okvirima nacionalnih država a ne u multikulturalnim okvirima. Zanimljivo je da su nekada mete optužbi za dvostruku lojalnost bili Jevreji, dok su to sada muslimani. Nažalost, zbog politike na Bliskom istoku, Jevreji i muslimani ovo još nisu shvatili, i još treba da uče jedni od drugih. Zanimljivo je i da se na Bliskom istoku oba ova naroda optužuju za dvostruku lojalnost. Zabrinjava to što još uvek nismo prevazišli strahove od dvostruke lojalnosti.

 
Dr Ilan Zvi Baron, openDemocracy, 14.01.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 21.01.2011.

Leave a Reply