Ekonomska cena Erdoğanove vlasti

ulica u Istanbulu

Istanbul, foto: Peščanik

Tekst je napisan u saradnji sa Timurom Kuranom, profesorom ekonomije i političkih nauka sa Duke univerziteta (Durham, Severna Karolina).

Politički model koji se primenjuje u Turskoj odavno je izgubio sjaj, a sve dublja kriza u diplomatskim odnosima sa jednako dezorijentisanom administracijom predsednika Donalda Trumpa sada je gurnula ekonomiju zemlje u pogubnu krizu valute. U poslednjih 12 meseci vrednost turske lire praktično se prepolovila. Budući da su turske banke i kompanije zadužene u stranoj valuti, lira u slobodnom padu preti da za sobom povuče i veliki deo privatnog sektora.

Pošto je u junu pobedio na prvim izborima održanim posle formalnog prelaska sa parlamentarnog na predsednički sistem vlasti, predsednika Recepa Tayyipa Erdoğana više ništa ne sprečava da zemljom upravlja kao pravi autokrata. U tome mu pomažu ministri odabrani zbog lojalnosti (i porodičnih veza sa predsednikom), a ne na osnovu stručnosti.

Više od jedne decenije finansijska tržišta su verovala u Erdoğana, koji je do 2014. obavljao funkciju premijera, i davala turskoj ekonomiji povoljne kredite. Ekonomski rast zemlje je tako postao zavisan od stabilnog priliva stranog kapitala za finansiranje domaće potrošnje i investicija u izgradnju stanova, puteva, mostova i aerodroma. Ta vrsta ekonomske ekspanzije retko ima srećan kraj. Pitanje je samo kada.

Neposredni okidač za to bila je odluka Trupmove administracije da uvede sankcije (i zapreti dodatnim merama) da bi izvršila pritisak na Tursku da oslobodi Andrewa Brunsona, evangelističkog pastora nastanjenog u Izmiru, uhapšenog u racijama posle neuspelog pokušaja vojnog udara protiv Erdoğana u julu 2016. U akciji koja je usledila uhapšeno je 80.000 ljudi, 170.000 je otpušteno, zatvoreno je 3.000 škola, internata i univerziteta i smenjeno je 4.400 sudija i tužilaca.

Ove drakonske mere sprovedene su tokom vanrednog stanja, uglavnom po nalozima ljudi oko Erdoğana. Otpor ukidanju osnovnih sloboda bio je minimalan, jer su mediji strogo kontrolisani, a civilno društvo razoreno represijom i atmosferom straha. Brunson je samo jedan od više hiljada ljudi optuženih za terorizam u hapšenjima posle uvođenja vanrednog stanja 2016.

Kao i svaka ekonomska kriza izazvana neodrživim finansijskim politikama pronalaženje izlaza podrazumeva kratkoročne i srednjoročne mere. Na kraći rok, ekonomiji su potrebne mere koje će povratiti poverenje i stabilizovati finansijska tržišta. Možda će turska centralna banka morati da podigne kamatnu stopu, uprkos Erdoğanovoj dubokoj averziji prema toj meri. Konkretan i uverljiv program za pooštravanje fiskalne discipline i restrukturisanje duga privatnog sektora takođe je važan. Možda će MMF morati da obezbedi privremenu finansijsku pomoć Turskoj.

Ali takve kratkoročne mere neće imati efekta na dugoročne probleme turske ekonomije, koji su posledica autokratskog Erdoğanovog samodržavlja.

Turska nikada nije imala besprekornu demokratiju. Erdoğan je došao na vlast 2003. posle 4 vojna udara. Ipak, zemlja je imala uspostavljen sistem uzajamne kontrole različitih grana vlasti koji je ograničavao čak i delovanje vojske, a smena vlasti je više puta obavljena na poštenim i slobodnim izborima. Posle Drugog svetskog rata niko u u Turskoj nije imao bezgraničnu vlast van svake kontrole. Polazeći od slabo razvijene osnove posle uspostavljanja demokratije 1946, civilno društvo je napredovalo do tačke u kojoj je vlada spremno pregovarala sa poslovnim udruženjima, sindikatima, univerzitetima, medijima i različitim privatnim interesnim grupama.

U prvim godinama na vlasti, dok je još zazirao od vojske i sekularnih elita, Erdoğan se bar nominalno zalagao za demokratiju i ljudska prava. Pokušavao je da zadobije podršku dugo potlačene kurdske manjine. Domaći i zapadni liberali su naseli na priču o „demokratskom islamisti“…

Erdoğan je ubrzo započeo rat sa nezavisnim medijima gušeći ih visokim kaznama. Potkopao je vladavinu prava montiranim procesima protiv generala i drugih vodećih sekularista. Erdoğanov pad u autoritarnost ubrzao se kada se sukobio sa nekadašnjim saveznikom, bivšim imamom Fethullahom Gülenom i njegovim sledbenicima. Sukob se dramatično intenzivirao posle pokušaja državnog udara 2016.

Na poslednjim junskim izborima, tvrdi Erdoğan, „stara Turska“ je ustupila mesto „novoj Turskoj“. U novom poretku, u Erdoğanovoj drugoj turskoj republici svaki izazov predsednikovoj moći tumači se kao izdaja zemlje.

On prisvaja zasluge za sve što je dobro, dok za neuspehe krivi mračne strane sile i zaverenike – često neimenovane. Slavljenje predsednika, privid njegove nepogrešivosti i imperativ političkog opstanka proglašeni su za najviše ciljeve. Svi drugi ciljevi, bilo da je to rast produktivnosti, dobri odnosi sa saveznicima u inostranstvu, unapređenje obrazovanja ili zaceljivanja rana u turskom društvu, manje su važni od učvršćivanja njegove vlasti. Za svoje žrtve podnete za dobro turskog naroda, on je prigrabio pravo da bude iznad zakona i bogati svoju porodicu i bliske saradnike.

Logika novog turskog političkog sistema podseća na osmanski „krug pravednika“ koji je stanovništvo delio na široke mase koje plaćaju porez i malobrojnu elitu oslobođenu poreskih obaveza, na čijem čelu je bio sultan potčinjen jedino zakonima šerijatskog prava (koje je on sam tumačio). „Krug pravednika“ je zvanično ukinut 1839. proglasom kojim je počelo doba obnove. Gotovo dva veka kasnije Erdoğan je vratio Tursku u prošlost i poništio napore generacija reformatora.

Sistem koji je uspostavio ne ostavlja prostora za kompetentne političare ili birokrate koji će upravljati ekonomijom. Oni su istisnuti jer njihovi ciljevi nadilaze lične interese vladara. Strah onemogućuje otvorenu raspravu o važnim pitanjima. Poslovni ljudi, univerzitetski profesori i novinari su zaćutali gonjeni instinktom samoodržanja. Predsednikov najuži krug prepun je ljudi (i žena) koji mu podilaze i udovoljavaju njegovim predstavama o sopstvenom sveznanju i veličanstvenosti. Čak i lideri opozicije u bezubom turskom parlamentu postaju vatreni navijači svaki put kada Erdoğan natukne da bi izostanak podrške išao u prilog neprijateljima zemlje.

Kao i u Rusiji i Venecueli, nekoliko odvažnih disidenata dobili su dozvolu da se oglašavaju sa margina javnog diskursa da bi se održao privid slobode govora. Ali oni žive u neizvesnosti, uvek u opasnosti od hapšenja za primer onima koji ne poštuju postavljena ograničenja.

Ranije ili kasnije, ekonomski pritisci će primorati Tursku da pribegne rešenjima koja će stabilizovati valutu i finansijska tržišta. Ali to neće vratiti dugoročne privatne investicije i talente koji masovno napuštaju zemlju, niti uspostaviti klimu slobode koja bi Turskoj omogućila da napreduje. Kao što pokazuje primer Kine i još nekoliko azijskih zemalja, neke autokratije mogu napredovati dokle god njihovi lideri vode razumnu ekonomsku politiku. Ali ako ekonomija postane samo još jedna od poluga za učvršćivanje samodržačke moći, najveću cenu, kao što vidimo, plaća upravo ekonomija.

Timur Kuran i Dani Rodrik, Project Syndicate, 24.08.2018.

Social Europe, 04.09.2018.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 07.09.2018.